Миленко ЗАИЛАЦ: ОСВАЈАЊЕ ЗВИЈЕЗДЕ ВОДИЉЕ

(Дара Ћурчија: Пут до своје звијезде – аутобиографски

роман. Приредила Славица Гароња, Прометеј, 2022)

Аутобиографски романи привлаче посебну пажњу, поготову ако се ради о познатим личностима. Међутим, и обични људи понекад имају интересантне приче, које нажалост често остану незапажене, не због квалитета већ због одсуства одговарајуће јавне подршке и промоције. Књига „Пут до своје звијезде – аутобиографски роман“ учитељице и наставнице Даринке – Даре Ћурчије р. Бероња, заслужује да буде примијећена од стране читалаца и стручне јавности, јер представља интересантно и поучно штиво и даје специфичну слику једног тешког времена, а које је имало и неке предности које данашњим нараштајима изгледају нестварне.

Овај рукопис је Дара Ћурчија (1942-2021) писала „за своју душу“, али је остао недовршени јер нас је изненада напустила. Њена нећака, књижевница и научница др Славица Гароња је приредила рукопис за издавање: од прекуцавања, давања наслова и поднаслова, подјеле на цјелине, избора фотографија до писања поговора, чиме је подарила Дари онај вјечнији живот и право литерарно завјештање.

У роману је ауторка описала своје стасавање и остваривање животног сна – да постане учитељица која ће дјеци отварати врата великог свијета будућности. Тај сан је био њена звијезда водиља за којом је стремила. Рођена је ратне 1942. године у Босанској Бојни, неколико мјесеци након што јој је отац страдао од злочиначке руке муслиманских усташа. Кроз рат је са мајком Миљом преживјела страшне ратне недаће и животне неуслове. По завршетку рата, без оца, без куће, само са храбром, вриједном и разборитом мајком, Дара је сањала да постане учитељица. Искрено и неуморно је вјеровала у „своју звијезду“, свој животни циљ. И није се предавала… И сан се остварио, сан који ју је испуњавао неуморном енергијом, креативношћу, радошћу и задовољством и давао јој снагу да истраје.

Роман је подијељен у три цјелине: I Моја Босанска Бојна, II Сењ и III Осјечка младост – Учитељска школа у Осијеку. У првом дијелу је описала поратно вријеме у коме је одрастала, од првих сјећања до завршетка основне школе (шестогодишње) у Босанској Бојни, али и одлазак код тетке у Банат гдје је била више слуга него него усвојеница, изучивши још једну сурову школу живота. Други дио описује боравак у дому за школовање дјеце ратне сирочади у Сењу, како би завршила осмогодишњу основну школу, што је био услов за наставак даљег школовања.  Живот у Осијеку, током похађања учитељске школе, описан је у трећем дијелу. Осим тога, приказана су Дарина младалачка стремљења, проблеми, љубави и изазови са којима се сусретала. На крају је описала и прво постављење за учитељицу, одмах по завршетку школе, у Будимцима код Осијека, што је представљало и остварење њеног дјетињег сна. Свака цјелина је илустрована фотографијама, које је одабрала др Славица Гароња. Тих четрдесетак илустрација даје књизи необичну документарност и ситуираност у времену које описује.

У веома допадљивом, готово романескном запису, Дара описује вријеме, емоције и схватања људи тога доба и односа, али само онолико колико се дотичу ње и њеног пута ка „својој звијезди“. Свјесна својих скромних полазишта, сиромаштва, без прихода, али са звијездом водиљом, све своје снаге је усмјерила само на испуњење тога сна који је био њено избављење из тих животних неуслова. О томе искрено и без устезања говори: о школским обавезама, потешкоћама, успјесима и неуспјесима, али и о младалачким дружењима и љубавима. Многи би у оваквој исповјести прескочили да опишу  понављање разреда (или бар скратили опис), али она то детаљно описује: зашто, како се догодило, шта је сама предузела да то разријеши, како је своју самоувјереност пренијела и на мајку Миљу, њену највећу подршку… Није прескочила да опише и некоректан изговор за раскид са момком након дуже емотивне везе – имала је потребу да то опише и објасни, без недоумица или уљепшавања, да све постави на право мјесто.

Ово интересантно штиво, садржајем се препоручује за читање, јер се вријеме педесетих и шездесетих година XX вијека у Југославији углавном сагледава кроз призму друштвено-политичких промјена и односа, а овдје је приказан само кроз лични аспект једне дјевојчице и дјевојке. Дарин запис је растерећен идеологије, па чак и историје (тек на крају пише о оцу и његовом страдању током рата), а нарочито национализма, али са истинским духом југославенства у коме је одрастала и школовала се у национално мјешовитим срединама као што су Босна, Банат, Славонија… Ово је искрена, лична, младалачка прича о „својој звијезди“ – своме животном циљу и борби да се то оствари ослонцем само на свој рад, хтијење и способности… Дара  не тражи оправдања за проблеме, неуспјехе, не оптужује никога, не тражи да умјесто ње било ко нешто уради – та млада дјевојка се сама бескомпромисно и храбро хватала укоштац са недаћама, показујући снагу, одлучност, самоувјереност и енергију на којој би јој свако могао да позавиди. И успјела! Ово је права ода о томе како је Дара још као дијете себи поставила тешко достижан циљ који је сама ипак успјела да достигне.

Дара Ћурчија је остварила велике професионалне и личне успјехе, првеснствено у Воћину, гдје је по заснивању брака, живјела од 1970. до егзодуса 1991. године. Завршила је Педагошку академију Пакрацу и радила као наставница хрватскосрпског језика и разредне наставе. Веома запажено је водила драмску, литерарну и рецитаторску секцију, покренула школски часопис „Воћинац“… Дописивала се са познатим пјесникињама Десанком Максимовић и Весном Парун, које су посјетиле школу у Воћину.  С поносом је понијела престижно звање „Најдражи учитељ“ додјељивано на нивоу цијеле СФР Југославије! Ратна дешавања 1991. су је затекла на дужности директора основне школе „Никола Миљановић Караула“ у Воћину. Након егзодуса, са супругом Миланом Ћурчијом (такође наставником) пронашла је ново станиште у Кукујевцима код Шида. Радни вијек је завршила у школи у Ердевику. Планирала је да у пензији опише и тај дио свога живота, нарочито вријеме проведено у Воћину, али нажалост, није стигла…

Славица Гароња је написала допадљив поговор „Живот као низ слика на сликарском платну – или, ода мајци“ у коме је осим свога погледа на ово дјело, освијетлила и свеукупни професионални, али и пјеснички и сликарски рад ауторке. Образложила је и због чега је дјело објављено на латиничном писму. Након поговора у књизи се налази In memoriam – Дара Ћурчија (1942-2021): Од Босанске Бојне до вјечности“ који је написао Винко Тадић, професор из Славонске Пожеге. Поговор и In memoriam употпуњују податке о ауторки ове искрене, необичне и интересантне књиге, коју вриједи прочитати, и као књижевно дјело, али и као мотивационо штиво како се треба борити за своје циљеве.