Mиливоје Иванишевић: Геноцид над чињеницама или случај Сребренице

Питање је до када ће се на фалсификованим подацима о Сребреници подгрејавати мржња према српском народу. Почетком јула ове 2020. године навршило се четврт века од кад су протерани и избегли Срби коначно успели да се – након трогодишњег изгнанства из завичаја – оружјем као што су и истерани, врате у своја села и у Сребреницу. О том српском подухвату говори се као о невиђеном прекршају међународних норми и обичаја рата, а уз то и као о највећем злочину, који су, уз Сарајево, починили Срби у последњем рату на подручју БиХ. Српска војска се окривљује за геноцид и масакр муслиманских цивила, за „мега-злочин“, или највећи злочин после Другог светског рата. То је, по онима који оптужују Србе, био незапамћен покољ недужних цивила у европским просторима крајем двадесетог века… Такво тумачење овог догађаја се увелико одомаћило. Из свега тога је настао култ лажи и прогон припадника српског народа какав се у Европи не памти. Наметнути култ Сребренице као да стално бди над нашом савешћу и постаје метафора измишљеног злочина над муслиманима тог у босанским гудурама и беспућу загубљеног градића.

У Сребреницу сам – као гост братуначке бригаде – ушао док су још трајале борбе по брдима и околини – у релативно несигурној ситуацији – заједно са ослободиоцима и сином Бошком у аутомобилу београдских регистарских таблица БГ- 859-237 у рану зору на Петровдан 1995.

Али, у Сребреници није било Срба.  Све Србе који 1992. нису напустили град, претежно непокретне, старе и болесне особе и њихове рођаке који су остали да их негују и лече, муслимани су поубијали. Старицу Иву Мирковић, жену од преко осамдесет година, нашао сам заклану на улазу у једну од вишеспратница у близни полицијске станице. Логори и затвори су били празни. Поубијани су и српски ратни заробљеници. Поубијани су и сви логораши, људи похватани при освајању појединих српских села. Православна црква је без крова и претворена у клозет.

Општа слика је остављала тежак, поражавајући утисак на српске бораце који су се коначно вратили својим кућама.

Међутим, политички терор над тим чињеницама и данас траје и не дозвољава да покољ Срба у Сребреници добије своје место у историји БиХ, а посебно не Европе после Другог светског рата. То је највећа срамота Европе која је захваљујући политици својих водећих земаља највише допринела том стравичном злочину и његовом вишедеценијском прикривању.

 

Треба обавестити јавност да су борци Дринског корпуса Војске Републике Српске (ВРС), претежно из тог дела Подриња, у походу до Сребренице јула 1995. у акцији „Криваја 95“ прошли и притом извршили претрес четрдесет три муслиманска села у тзв. заштиченој зони са десетинама хиљада од страха премрлих и успаничених мештана, углавном деце, жена, болесних и старих муслимана. Нико од тих цивила није из освете, а још мање зато што је муслиман, убијен. Срби се нису светили. Ни једна кућа у Сребреници није запаљена зато што је муслиманска. А многи од српских војника имали су за освету много разлога и повода. Чињеница да није било масовне освете и покоља муслиманског цивилног становништва ни у Сребреници ни у селима изазвала је неверицу и забуну не само у Сарајеву, већ изгледа још више у Вашингтону и у штабовима НАТО пакта. Вест да муслимани у Сребреници јула 1995. године нису имали цивилних жртава било је изгледа највече изненађење рата не само у Босни и Херцеговини. У чуду су се нашли и сви они који су се већ припремили да „казне Србе у БиХ за злочине над недужним муслиманским цивилима у Сребреници“. Припремљено је и подизање тужби у хашком Трибуналу против виђенијих предводника Републике Српске.

Велика је срећа за нас, и још већа за муслимане, јер су остали у животу, што нико ни у Вашингтону ни у Сарајеву није предвидео такав развој догађаја. Инаће би масакрирали своје цивиле по селима и тада би ТВ екрани и странице дневних листова у свету били пуни масакриране муслиманске деце, жена, стараца. У том случају не би постојала ни теоретска могућност да се ослободимо такве оптужбе и те срамоте. На срећу њима је било несхватљиво да српски војници, којима су убијени најрођенији и све уништено, сада, кад им се пружила прилика да се освете, неће да се свете. Тако понашање је било реткост у свим претходним грађанским и верским ратовима. А догодило се, у Сребреници, када су Срби ослободили тај града. Није спаљена  ни кућа Насера Орића, команданта муслиманских убица, у Горњим Поточарима. Са српске стране изостала је и верска осветољубивост.

 

Несумњив стратешки, војни и морални пораз који су доживали муслимани и њихови заштитници из Нато савеза настојали су да надокнаде већ припремљеном хистеричном медијском хајком о стравичним српским злочинима и геноциду. Хајка о геноциду траје већ више од две деценије. Створен је култ лажи. Игноришу се све неспорне чињеници и бројна сведочења, чак не ретко и самих муслимана.  Сплетом срећних околности на месту Високог комесара за људска права ОУН није се тада затекао неко из држава НАТО савеза већ Хенри Виланд, перуански дипломата. То је Србе спасило, бар у том тренутку, лажних оптужби да су починили убиства и покоље муслиманских цивила. Он је, са великим тимом својих истражитеља, 27. јула 1995. год, након две седмице упорног саслушавања муслиманских цивила, новинару лондонског „Дејли Телеграфа“ изјавио и он објавио: :„Након пет дана интервјуисања, главни истражитељ Уједињених нација по питању наводних  кршења људских права за време пада Сребренице није нашао ни једно сведочење о злочинима из прве руке.“  Ту се налазило преко 20000 избеглица из Сребренице. Такав однос према цивилима била је велика српска морална победа и тежак ударац онима који су планирали и прижељкивали српску освету и покоље.

О коректном понашању српске војске у сребреничкој операцији „Криваја 95“ остале су многе изјаве странаца и, што је најважније, непосредних учесника и аутентичних сведока. Ја ћу, као доказ, навести само неколико сведочења.

Јан Вилем и Норберт Бот: Босански Срби имали су врло добро контролисану и дисциплиновану војску. Њихове операције – а Сребреница је најбољи пример – биле су опрезне и методичне.“

Војник Марко ван Хес, из холанског батаљона УНПРОФОР-а био је опширнији: „Федерација БиХ је изгубила спор у тужби против Холандије због наводних пропуста холандског батаљона. Они су нас тужили, а док смо ми боравили на пунктовима око Сребренице и у њој, нико од муслимана није страдао.“ По њему 450 холандских војника требало је да брани добро опремљену комплетну 28. дивизију Армије БиХ која је бројала око 10.000 бојовника. „Што се сами нису бранили? Увек сам се питао зашто сви штите муслимане, а  нико Србе. Наши пунктови су били и у спаљеним српским селима, Залазју, на пример. Могли смо да уочимо каква су зверства муслимани чинили над Србима. Наш батаљон су чинили младићи од 19 до 20 година, неспремни за било какве окршаје. Тешко нам је пало да нас туже они којима смо помагали скоро две године.  Они који су нам крали храну и гориво, псовали нас, вређали..  Па нисмо ми криви што су они изгубили битку.  Наш задатак је био да их бранимо од Срба, а они су нас нападали. Убили су једног нашег војника, а неколико ранили!“

Арнолд Блом: „Када смо патролирали у енклави, муслимани су провоцирали српску ватру. Они су пуцали преко нас и тиме хтели да постигну да Срби погоде неког од нас како би спољни свет опет на њих свалио кривицу.“

Агент ЦИА Роберт Баера: “Од 1992. био сам опет у Босни и тада је требало да војно обучавамо босанско-муслиманску страну… Што се тиче Сребренице, то је врло претерана прича и велики број људи бива нажалост манипулисан… Сребреница је једноставно политички маркетинг… Мој тадашњи шеф, који је иначе пре тога био сенатор САД, најављивао је више пута да се у Босни спрема велика превара. Месец дана пре наводног геноцида у Сребреници рекао ми је, да ће овај град ускоро бити у фокусу медија из читавог света и дао нам инструкције, да почнемо да позивамо и окупљамо медије. Кад сам питао зашто, одговорио је: “То ћеш ионако ускоро и сам видети.”

 

То су изјављивали странци који су знали за случај Сребренице. А шта су рекли наши сународници. Они су, збуњени и уплашени, демантовали све што су странци рекли позитивно о понашању Срба у сребреничкој операцији јула 1995.

 

  • Ја знам саврешно добро шта је било, био је геноцид у Сребреници. То је пресудио суд у Хагу и то је неспорна правна чињеница.
  • Караџић и људи око њега су учинили злочине и проузроковали страдање свих народа овде, апсолутно треба да одговарају пред Судом и не треба да буду национални или неки епски хероји које треба да слави било ко.
  • Ја клечим и тражим помиловање за Србију због злочина који је извршен у Сребреници. Извињавам се за злочине које је у име наше државе и нашег народа починио било који појединац из нашег народа. Извињавам се и тражим опроштај за сваки грех који је учинио припадник српског народа у једном времену у којем је заборавио на људске особине, на оно што нас одваја од животиња.

 

То су изјаве српских председника. А за њима у оптуживању властитог народа нису хтели да заостану ни неки интелектуалци. Чедомир Антић и Ненад Кецмановић у књизи “Историја Републике Српске” – издање Српске књижевне задруге, Београд 2015. – дали су своје виђење Сребренице.

„…Заробљени, углавном мушкарци, војници и цивили који су затечени у Сребреници, систематски су поубијани током наредих дана. Био је то највећи масовни злочин читавог рата. У њему је убијено више од седам одсто укупних жртава рата,  (Стравично, аутори су израчунали чак и проценат!)

 

Тако понашање је у великој мери допринело стварању култа лажи који још доминира и у домаћој и у међународној јавности. Нико од српских политичара није имао храбростин да уместо цвећа и извињавања обавести светску јавност да су у Сребреници муслимани за време своје владавине поубијали све Србе. Још више су се плашили да позову на одговорност муслимане за тај злочин. Поред цивила у Сребреници стрељани су и сви српски ратни заробљеници. Ако муслимани за то нису одговорни, нису одговорни ни Срби за њихове заробљенике. Зашто је заташкан покољ Срба и стваран лажни мит о страдању муслимана у Сребреници. Вероватно су се иза тога крили политички разлози. Могуће је претпоставити да су гласови муслиманских посланика у Скупштини РС били су потребни свакој влади да би опстала. Све у Сребреници је услед таквод понашања уплашених и сервилних српских представника, који су са цвећем и скрушено долазили у Сребреницу и Поточаре, изврнуто и постављено наглавачке. Зато се муслимански злочинци нису ни кајали, ни извињавали, ни тражили опроштај, нити су доносили цвеће на гробове Срба које су поубијали. Они стварају велики култ властите жртве. Лажни култ заснован на  лажним темељима и фалсификатима.

 

Ништа није спречавало српске председнике влада или дражаве, Републике Српске или Србије, које Хаг није прогонио.да изнесу у јавност да је у Сребреници убијено 3262 лица српске националности? Можда ипак Хаг и страх да и њима не покажу пут у том правцу. Значајан је и изузетак да до случаја Сребренице у српској прошлости није било примера, чак ни у доба ратних окупација, да представник српске државе приликом посете другој држави доноси цвеће на гробље убицама свог народа.

 

Иванку Мирковић су заклали у Сребреници муслимански војници 11. јула 1995. године. Била је стара 80 година и била је последња српкиња која је остала u Сребреници. Заклану покојницу су наредног дана снимили аутор М. Иванишевић и његов син Бошко Иванишевић. На жалост снимак је лош јер нису поседовали квалитетану опрему.

Осматрачница холандског батаљона UNPROFOR-a ограђена врећама с пијеском из безбједносних разлога.

Нема коментара

Напишите коментар