Милојко Будимир: ПРВОМАЈСКИ ПРАЗНИЦИ У ЗАВИЧАЈУ

Чим окопне сњегови  и почне зеленити природа буди се чежња да се посјети завичај. Свако, има завичај осим  случајно рођених на неком мјесту. Завичај може бити село, засеок, мајур, салаш, град, паланка или мегаполис. Завичај је дио идентитета човјекове личности. Уско је повезан са људским живљењем, сјећањем и памћењем. То више, што се у завичају живи или има сахрањене сроднике. Због тога су неки завичаји познати широм свијета.

Моји првомајски празници започели су у Загребу гдје је по четврти пут  у недјељу 30. априла организована Велика народна скупштина Српског народног вијећа. На овај начин Велика скупштина, наставља традицију Српских народно-црквених сабора који су се одржавали од XVIII до XX  вијека и на подручју Хрватске, на којима је потврђивана културна и вјерска аутономија Срба у склопу тадашње Угарске и Краљевине Хрватске, Славоније и Далмације.

На Скупштину сам допутовао аутобусом који је превозио делегате из Задра, Бенковца, Обровца и Грачаца. Тога дана у дворани „Лисински“ било је око 1.500 делегата из разних мјеста Хрватске. Била је то прилика да се најприје виде, а онда и чују чему се могу надати у будућности. Изговорене ријечи од стране предсједника СНВ Милорада Пуповца, а онда и од предсједника Владе Хрватске Андреја Пленковића и премијерке Владе Србије Ане Брнабић враћају наду да још  постоји  простор да се учини квалитетан искорак и нормализују односи између Србије и Хрватске. Ово би био и предуслов бољег и квалитетнијег живота за преостале Србе који сада у живе Хрватској. Удио Срба у становништву Хрватске пао је у последњих десет година са 4,36 одсто на 3,2 одсто, показали су резултати пописа 2021.године. Пад броја Срба у Хрватској још је драматичнији ако се узме у обзир укупан пад броја становника те земље. Срби са простора данашње Републике Хрватске су веома важан дио српског бића на Балкану који је прошао кроз велика страдања у прошлом вијеку. Не смије се дозволити да тај народ нестане већ морају сви да уложе енергију и средства да би Срби у Хрватској најприје опстали и коначно остварили права која им припадају.

У делегацији Србије са премијерком био је и министар за људска и мањинска права и друштвени дијалог Томислав Жигманов, који је позитивно оцијенио нови вал нормализације односа двију земаља, док је Милорад Пуповац још једном нагласио нужност сарадње српске мањине у Хрватској и хрватске мањине у Србији. На крају су се сви чланови СНВ сагласили са Декларацијом, на чему ће се радити у наредним годинама са основним циљем да се унаприједи живот Срба у Хрватској.
На повратку аутобусом преко Карловца зауставили смо се на ручку у Хотелу Мирјана & Растоке код Слуња. Уз добру личку храну и љубазно особље хотела у прекрасном крајолику све је подсјећало на нека прошла добра времена. На растанку у Грачацу захвалио сам се организатору овог путовања Веселку Ћакићу и пожелио да се опет састанемо на слиједећој скупштини за пет година. Ова жеља биће остварена само под условом да усвојена Декларација не остане мртво слово на папиру, што је нажалост до сада био чест случај.

У МАНАСТИРУ ДРАГОВИЋУ И КОЉАНИМА

Празник 1. мај био је и прилика да се посјети стари манастир Драговић и село Кољане напуштено у вријеме изградње хидроелектране Перућа на ријеци Цетини. Брана је грађена у времену од 1958. до 1960, да би у грађанском рату 90-их била оштећена. Саграђена је на суженом дијелу кањона између села Сатрић и Горњи Билетић, на око 25 км од извора. Због изградње бране настала је умјетна акумулација воде која чини језеро Перућа са око 20 км² површине. Приликом изградње бране на том земљишту држава је извршила национализацију и сељацима из мјеста: Врлика, Горњак, Кољане, Косоре, Јежевић, Лактац, Дабар, Вучипоље, Засиок, Горњи Билетић, Румин, Хрваце, Сатрић, Потравље, Маљково, Отишић и Маовице одузета земља без накнаде за изгубљену вриједност. На мјесту гдје је сада језеро већина становништва се премјестила на виша подручја планине Свилаје, Динаре и Дебелог брда, али због тога и доста се становника иселило из тог краја. Подручје које је поплављено било је богато шумом, виноградима, ораницама и ливадама, а ријека је у том дијелу слива имала живописан утицај на крајолик уз више слапова и језерца те бројне млинове. Дио тога могао се видјети и вријеме посљедњег рата и то стара локација манастира, мостови, темељи напуштених кућа и чак и гробови који нису измјештени.

Под водом нашао се и манастир Драговић са црквом Рођења Пресвете Богородице. Према традицији подигнут је 1395. године. Има правоугаон наос, полукружну апсиду и звоник на преслицу. Због злосрећне судбине два пута је мијењао локацију, услијед чега су страдала покретна материјална добра. Манастирска ризница садржи добре примјерке иконописа из XVII вијека, богослужбене предмете, одежде, рукописне и штампане књиге. И за вријеме грађанског рата 1991-1995. доживио је судбину да два пута буде проваљен. У манастиру сада живе двојица монаха, који су родом из Плавна и Жагровића код Книна. Ту је и вјерни пас чувар који њухом осјећа да ли у порту улазе вјерни или неко ко жели да напакости. Уређена манастирска башта као и црква са парохијским домом говоре о домаћинском односу оних које овдје сада обитују. Нажалост рекоше сада је посјетилаца мало, али их дође много више у љетњим мјесецима.

У сусједном селу Кољани посјетили смо засеок Миљковићи који би уз мало више пажње и бриге могао постати етно – насеље. Старе камене куће са урушеним крововима од камених плоча нијеми су свједоци неког прошлог времена. Пропланци према Динари служили су за испашу стоци, а плодне њиве уз Цетину пружале су сигурност од глади и неимаштине. Када је стигла брана стао је живот и кренуле су сеобе углавном Срба, који су ту вјековима живјели. Бојан Миљковић са тугом и сјетом обилази кућу у којој је рођен његов отац Јован који сада живи у Старој Пазови. Од ријетких повратника углавном из Сиња и Сплита још једном се увјерио у оно што је безброј пута слушао од свог оца и других који су били присиљени да се иселе. Сазнајемо од Илије Милковића који углавном овдје са супругом проводи већи дио године да повремено наврати неки ранији становник, обиђе огњиште уз обећање да ће га обновити, а онда

нестане и више се не враћа. Нажалост,  неке су куће послужиле као каменолом одакле се узима обрађен камен и одвози на неку другу локацију. Колико је само труда и љубави било уложено у сваки тај оклесани камен који сада мијења  мјесто боравка. Гдје су сада заштитари да спријече ову девастацију и заштите нечију трудом стечену имовину? Све вријеме мучи ме једна мисао, иако су Срби морали да оду, да ли осјећају неку одговорност или грижу савјести према својим прецима да обнове оно што је њихово. Овдје не морају остати да живе, али могу провести угодан одмор у властитој кући. Уколико то не учини ова наша генерација онда ће план оне ригидне хрватске политике да Срби нестану бити остварен. Могу ли ријечи изговорене на Скупштини у Загребу и усвојена Декларација бити путоказ да се промијени свијест и код Срба и Хрвата и даде шанса неком новом суживоту. Сада су то углавном празни простори идеално ловиште на дивље животиње.

НА КНИНСКОЈ ТВРЂАВИ И ГРАДУ КНИНУ

Да су то празни простори може се свако увјерити ко посјети нека ранија села у Книнској крајини, а ни Книн није више оно што је био. Посјета Тврђави враћа успомене на двије деценије које сам провео радећи у Музеју Книнске крајине. Ту су сада неки нови садржаји, али и други људи који игноришу оно што је учињено у вријеме када се Тврђава обнављала да би добила садашњи изглед. Овдје су одржавани љетни фестивали, организоване ликовне изложбе и чак су и ратне године демантовале ону латинску изреку „код топови говоре музе шуте“. У самом граду послије прогона Срба у „Олуји“ 1995. године, дошло је до смјене становништва.

У љетним мјесецима када се враћају они који су овдје раније боравили живот изнова почиње да пулсира. Заиста мора се признати да ранији градоначелник Книна а сада жупан Шибенско-кнински Марко Јелић позива Србе да се врате, јер само заједно као некада могао би да почне неки нови суживот. Остаје питање колико је то више могуће када су и многи Хрвати у потрази за бољим животом напустили ово подручје. Има ли наде да неки успјешни привредници родом из овог краја уложе своја средства у неке нове погоне, јер без тога нема ни одрживог повратка. Све су ово питања која остају без одговора, а одговор би могао бити и усвојени документ на Скупштини у Загребу. СДСС је коалициони партнер ХДЗ који сада у Хрватској  чине власт, а ту је и саборска заступница родом из Книна Ања Шимпрага. Срби из Книна били су присутни на одржаној Скупштини Српског народног вијећа  у Загребу и од њих би сада требала потећи иницијатива за договором са свима онима који нуде нека рјешења и виде свијетлију будућност њиховог опстанка и живота на овим просторима.

УЗ ТОК РИЈЕКЕ БУТИЖНИЦЕ ДО СТРМИЦЕ
Са Книнске тврђаве долином ријеке Бутижнице упутили смо се у правцу Стрмице, гдје се налази и гранични пријелаз са Босном и Херцеговином. Некада плодне њиве око Бутижнице сада су обрасле у коров и шипражје. У центру Голубића ново насеље изграђено послије „Олује“ за досељене Хрвате из Босне. Већина кућа већ је сада празна јер нови власници напустише их у потрази за бољим животом. Голубић, оаза у Книнској крајини сада тавори ни на небу ни на земљи, чекајући нека нова сретнија времена. Потврда за ово је и жељезничка пруга на релацији Книн – Бихаћ – Загреб са којом возови више не саобраћају. Али сада је на сцени нека нова политика која види само границе, а за коју je сам живот мање битан. Да су зиме као некада остала би Хрватска и без личке пруге једине која сада повезује унутрашњост са морем.
У Стрмици се сваке године у јулу одржава манифестација „Сијело Тромеђе“. Ту је идеју почетком 70-их година развио кнински новинар Раде Матијаш, чије се гроб од 2016. сада налази испред цркве Светог Јована Крститеља. Ова црква подигнута је средином 16. вијека што говори од када Срби населише Стрмицу и Книнску крајину. Због скромних димензија била је претјесна да прими све оне који су је посјећивали па је одмах испод ње подигнута нова црква Рођења Пресвете Богородице. Градња ове цркве започета је 1889. а завршена 1913. године. За време Првог свјетског рата црква је остала без звона, све до 1932. и доласка новог пароха стрмичког Момчила Ђујића.

За Стрмицу је каректаристично да је ту био и краљ Петар Први Карађорђевић, односно Петар Мркоњић како се тада називао, и боравио у кући попа Николе Плавшића о чему и данас свједочи натпис на каменој плочи. Било је то у вријеме устанка „Невесињске пушке“ 1875. године која се проширила и на територију Далмације. Имају ли садашњи становници снаге и воље да кућу обнове и претворе у спомен музеј на успомену на нека прошла времена. У близини је била спомен чесма и биста енглеске добротворке Мис Аделине Ирби, коју је подигло Српско културно друштво „Зора“, захваљујући мјештанину Николи Церовцу. Данас бисте више нема као ни готово свих споменика које је подигло ово друштво и многих других са вјековном традицијом.

УЗ ГОРЊИ ТОК ЗРМАЊЕ ДО МЈЕСТА ПРЉЕВО И ПРИБУДИЋ

Испод планине Поштак и Мисија извире једна од најљепших ријека Зрмања. Њезино је корито усјечено у велебитски крш. У горњем току има бројне слапове и снажне брзаце. Код мјеста Паланка напушта Лику и око планине Ком скреће према Обровцу гдје се улијева у Новиградско море. Некада је ово била права оаза пуна живота и разних садржаја. Богатство споменичке баштине свједочи да је крај био насељен још од праисторије. Данас су видљиви остаци средњовјековних градина Звониграда и Раковника. Нажалост, у акцији „Олуја“ већина становника напустила је ову плодну долину. Иза акције хрватске војске и полиције остале су рушевине многих кућа, али и доста погинулих мјештана. Зрмања још вида ране које су видљиве на сваком кораку. Посебно је тужно у центру Касар гдје се налазила основна школа, пошта, матични уред и више објеката Пољопривредне задруге „Врело“. Само су ријетки повратници успјели да обнове куће али су њиве остале необрађене обрасле у густо шибље и раслиње.
Од Касара пут води до планинских села Прљево и Прибудић. За вријеме зимских мјесеци оборинске воде готово униште пут, а они задужени за одржавање не извршавају своју обавезу. Само они са теренским возилима могу да се крећу и то су углавном ловци јер је ово подручје проглашено за ловиште. Могу ли се и повратници у ова два села надати да ће обећања са одржане Скупштине СНВ стићи и до ових мјеста и ријешити их проблема који им загорчавају живот.
И коначно, послије првомајских празника дошло је вријеме за повратак. Остављамо завичај обучен у прољeтно рухо и брата новинара – пензионера Симу Будимира да чува кућно огњиште и посади поврће у башти које неће бити лако сачувати од дивљих звјери, које вјешто користе ситуацију у којој се овај крај налази.

Текст и фотографије: Милојко Будимир