Милорад Јандрић (1932-2020)

Јуче се у Борову насељу у 89. години упокојио Милорад Јандрић, један од неколико хиљада људи који су као деца били заточеници усташких логора. Његова животна прича испричана је у филму „Дневник Диане Будисављевић” који је на пулском фестивалу освојио све главне награде.

Милорад Јандрић рођен је у селу Читлук у Босни и Херцеговини. У усташком покољу изгубио је 12 чланова своје породице, а преживело је петеро деце која у том кобном тренутку нису била код куће, те отац, стриц и тетке. Након немачко-усташке офанзиве на Козару 1942. године Милорад је као десетогодишње дете заједно са браћом и сестром ухваћен и одведен у логор. Најпре је заточен у Старој Градишци, а касније је у акцији Диане Будисављевић удомљен у село Хлебине код породице Саболић.

Након неколико месеци проведених у Хлебинама одатле га одводи његова сумештанка Пава Грбић, која је ту дошла да тражи своја четири сина. Са своје четворо деце Пава је повела њега и његовог брата и сестру те још неколико деце чије родитеље је познавала. Са дванаест година Милорад одлази у партизане у којима је дочекао и крај рата.

Након рата и ослобођења завршио је средњу машинску школу и као машински техничар запослио се у Комбинату Борово. Био је активан у Удружењу антифашиста и антифашистичких бораца све до смрти. Учествовао је у организацији свих важних дешавања и прослави свих важних јубилеја и годишњица везаних за антифашистичку борбу народа Југославије.

Трагедију која је током Другог светског рата задесила њега и његову породицу дуго је носио закопану дубоко у својој души. О томе никада није причао ни свом сину ни својим унуцима, све то знала је једино његова супруга Софија. Пре једанаест година, управо на наговор своје супруге, причу је коначно испричао новинарима ТВ продукције Заједничког већа општина из Вуковара. Сам је тада рекао да се ослободио једног великог терета, који је дуго носио на души. Колико је та његова одлука била важна показује све што се касније дешавало када је на политичку сцену у Хрватској избио снажан ревизионистички покрет који покушава да прекроји историју и прикрије страдања српске деце у усташким логорима.

Вуковарски новинари су касније са његовом причом упознали и загребачку редитељку Дану Будисављевић која се спремала да о томе сними филм у чему је прошле године коначно и успела. Њен филм „Дневник Диане Будисављевић“ у ком се појавио и чика Милорад доживео је огроман успех на пулском филмском фестивалу где је освојио све главне награде.

Милорад Јандрић остаће упамћен као човек ведрог и отвореног духа, кога је красила нежност, доброта и осмех кога никада није скидао са лица. Имао је истанчан слух за културу и пратио је сва важнија културна збивања у граду Вуковару и његовој околини. Волео је младе јер је и поред позних година у себи задржао млад дух.

Пре извесног времена тешко се разболео и дуго је провео у болници где се лечио од упале плућа. Ту је, нажалост, сазнао и то да има ону најтежу и неизлечиву болест која га је убрзо потпуно савладала и којој је на крају јуче и подлегао.

Свима који су га познавали чика Милорад ће остати у најлепшем сећању, сви ће памтити његов нежан поглед и очински стисак руке, а његова животна прича и борба остаће као светао пример како преживети и изборити се и у најтежим временима и како и након највећих неправди које неко може да вам учини не подлећи мржњи него сачувати људскост и љубав за све људе.

Иза себе је оставио сина Миодрага, снају Весну и унуке Соњу и Милана. Милорад Јандрић биће сахрањен у породичној гробници на новом вуковарском гробљу, а време сахране биће накнадно саопштено

Нека му је вечна слава и хвала!

Извор: srbi.hr

Нема коментара

Напишите коментар