ЗАПИС СА БИВШЕ БАНИЈЕ: „Коло, коло, / Наоколо…“, са сњеговима зимских светаца, код Палучка

Пише: Милош Кордић

Не вјерујем да је у другој половини четрдесетих и раних педесетих година прошлог вијека било ко од старијих и још старијих од тих старијих ходао бијелим свијетом села Комоговине а да није знао бар неколико стихова неке од радосних или тужних и вјечно младих Бранкових пјесама. А посебно је „Ђачки растанак“ – и као загонетка, покаткад и као поука и опомена – текао преко многих од шамаричкога и брдског вјетра распуцалих ратарских усана. А кад се пјесма не би знала у цјелини, ваљало се сналазити и почињати од стихова: „Тамбур, тамбур, ситна тамбурице…“ или: „Коло, коло, / Наоколо, / Виловито, / Пла’овито, / Наплетено, / Навезено, / Окићено, / Зачињено…“

Кола виловита, пла’овита, уз тамбуре и без њих, вијала су се: једна, на пространој ледини Чечевици (мајини, државној заједници, пашњаку), на прољетни државни празник – Први мај, као и на прољетне и љетне православне празнике – Ђурђевдан и Видовдан; друга, код Палучка, раскрснице у центру села. Ту се, између двију липа, налази чесма коју је о свом трошку, 1939. године, подигао инжењер Симо Дабић, рођени Комоговљанин. Довевши воду из око два километра удаљеног извора у Грабовцу, удолини, готово кланцу испод засеока села Јошавице – Плављанића. Од почетка друге половине шездесетих, код Палучка (можда му је име од латинских ријечи палус – бара, и палудосус – мочвара) била је полазна станица аутобусима на релацији Комоговина–Петриња–Жељезара Сисак и Комоговина–Костајница.

Ујутро рано, осим на Први мај и Нову годину, звона Цркве Преображења Господњег, најјача од звона свих цркава у цијелом крају, оглашавала су се сваког црквеног празника, као и сваке недјеље, а само су на неке позивала и на јутарњу службу коју је служио парох костајнички – све до 1975. године у селу није било свештеника. Тачно у подне, на Божић из једне авлије оглашавао се из рата сачувани топ – због једног погрешног пуњења отишао је, једне давне зиме, у парампарчад. И никад се није сазнало чији је био, из чије је авлије… Долазила и милиција због њега, али – јок! А и ја сам га једном чуо док сам базао по сњежним Брдима, до сјеверне стране села.

Кад се посљедњи дани касне јесени натмуре од сјеверних обронака горе Шамарице, и кад се само у једној од вучјих ноћи прелију у зиму, село почиње да се увија у снијег који му приспијева, што може некоме и да се чини, са свих страна свијета.

Тако је то одувијек било са снијегом по васкрсној глави долине ријеке Суње. На простору одакле она почиње да се шири. И у тој, ту заснованој ширини смјестило се, и други тако кажу, једно од најљепших села Баније – село Комоговина.

И та суњска долина, њена у ствари речена глава, код Цркве Преображења Господњег, подигнута на мјесту на коме је био некадашњи Манастир Комоговина (једини банијски манастир, укинут 1777. године, и прије неколиких година 21. вијека поново заживљен, а ту је била и прва, дрвена, црквица, изграђена крајем 17. вијека, кад је почело досељавање Срба на те просторе), од настанка, та дакле долина, након повлачења залива Панонског мора, уприродила се у обличје крста. (Крст је као симбол, а представља човјека раширених руку, постојао и прије хришћанства.)

Основна раван тог крста протеже се у правцу исток – запад, од источне границе између Боројевића и Комоговине, све ужом долином Суње, ка западној страни. Краћа, водоравна раван, односно људске руке крста: лијеву, на сјеверној страни села, чини долина потока Јошавице све до увира у Суњу, у дијелу села који смо називали Жабари (ту су живјели Дабићи, Трнинићи, Миросављевићи, Јасићи, Жишци, Кутлићи и једна кућа Боројевића); десну, на јужној страни села, чини кланац потока Бадушнице, који води далеко у дубине шамаричких шума, с путем изграђеним педесетих година.

И кад сњегови, а мени су они, у радосном сиромаштву комоговљанског дјетињства, увијек били плави, почну, рекох, да увијају село и читав крај, а мени се чинило – и цијели свијет, па се кроз њих јаве милине њихових празника: Никољдана, Нове године, Божића, Младог (Малог) Божића, Јовањдана, Светог Саве и Светог Трифуна.

Најава празника, а посебно Нове године и Божића (док су од свих зимских светаца – Јовањдан и Никољдан били и крсне славе појединим комоговљанским породицама: Јавањдан их је имао највише, рачунајући и све остале), могла се осјетити по мирисима печеница који су се ширили из авлија оних који су их имали и пекли. Чланови Партије пекли су их дан прије Нове године, а они други на Бадњи дан. По причи коју сам упамтио, било је и оних чланова… који су је такође пекли на Бадњи дан, па је било и праћења, дојављивања… А и то не би дуго трајало – код Палучка се праштало и мирило.

А сњегова налегне и до метар, понекад и више. Па тако зором крене ралица, вучена с неколико пари волова. Село добија сњежну цесту, а Палучак добија (и лопатама оних који су му најближи) такав трг каквог се не би постидјели ни споменици освајачима, поробљивачима и сваке феле ослободиоцима на враним и бијелим коњима – како далеких тако и ближих комоговљанских историја.

Увече, кад се благу у јасле распростру сијено и стрнокос, кад се живини у сумрак по пртинама побаца златно зрње кукуруза, кад се свиње (оних који су их имали) нахране, кад се нешто и поједе, креће се ка Палучку. Свако је долазио обучен у оно што је имао – дјевојке у најљепшем. У другој половини четрдесетих и раних педесетих, село је било богато дјевојкама. И највише их се удало у селу – чекале су младиће који су преживјели рат, касније напуштали Југословенску армију и враћали се од усташа Независне Државе Хрватске спаљеним, срушеним и опљачканим кућама. Враћали се на своја огњишта.

И ту, код Палучка, радост почиње од „Тамбур, тамбур, ситна тамбурице…“ Тада су тамбураши Пододбора Српског културног друштва Просвјета имали: прим, двије бугарије и бас – сјећам се и брача, али не знам како је нестао. Па уз свирку бећарца крену и десетерачке ојкаче, као: „Ми смо браћа испод Шамарице, / ђе не рађа мајка издајице!“, „Мене ћаћа сикирицом гура: / Ајде, сине, да тражимо цура.“, „Бећар био, па сам остарио, / сад ме стара не воле бећара.“ … А онда крене и „Коло, / Коло, / Наоколо…“ , уз ојкачу, с натпјевавањем: „Кога моје очи погледају, / манђије му боље не требају.“, пјевају женске, а мушки одговарају: „Да сам тебе, гаравушо, слушо, / синоћ би ти кроз прозоре ушо.“, а оне: „Ја малена, сукњица шарена, / свака шара по три момка вара.“, а они: „Пиши мала да л би се удала, / да бараба не долази џаба.“… И све тако редом.

А након краћег одмора, тамбураши засвирају коло “Сремицу“… Па се игра докле ко може.

Зима, снијег, а студени нема… из играча сукља пара… поред једних тараба диме се цигарете и теку тужне приче… за једним столом пију се кувана ракија и кувано вино… у црном ћошку једна од мојих тетака из Дабића плаче за у рату изгубљеном кћерком – прилазим, додирујем јој хладне руке и ћутим… ми, дјечаци, провлачимо се: пригледавамо, ослушкујемо… сав свијет је ту, за Комоговљане другог свијета нема… један дечко из Боројевића стиже на коњу… један чича пуца из ловачке пушке у небо мрака изнад ријеке Суње… из Меченчана долазе двојица милицајаца да виде, чују… тамбураши – Бошко Зебић, Љубан Дабић Угљеша, Милан Дабић Угљеша и Ранко Кордић свирају а онда их мијењају Стево Кордић, Бранко Дабић – Божчин, Ранко Трнинић – Глигин, Ранко Дабић Србин, Милан Мићо Илибашић… узимају тамбуре па свирају и пјевају: „Голубице бијела, што си невесела…“

А онда једног изнад шума развученог дана утихнуше тамбуре, умори се коло… Да би коју годину касније поново оживио Пододбор Просвјете. Ми, ријетки млађи, са некима од споменутих старијих, засвирасмо, заиграсмо, запјевасмо. Али у једној од двију учионица наше Подручне школе, преуређеној у салу. Никад више на Чечевици, никад више са сњеговима зимских светаца, код Палучка.

Сад се „Коло, / Коло, / Наоколо…“ вјероватно и даље рецитује, пјева и игра по трговима плавог снијега неког другог свијета.