Милош Кордић: Запис са бивше Баније

О МОРУ ДО ГЛИНЕ И ЧУТУРИЦИ ОБЉАЈСКЕ РАКИЈЕ

Кад год сам се са породицом враћао с Јадранског мора, гдје смо проводили по десет или четрнаест дана одмора, и то док смо живјели у Хрватској, оно се мени, то море, у Глини, код Глине губило. У ствари, губило ми се на излазима из Глине. Без обзира да ли идемо за Сисак, гдје смо живјели, преко Гора, или преко Грабовца, кроз Зелену долину…

Гдјекад би се најприје благо, па полако губио и напокон изгубио шум таласа. Као да се искрао из какве огромне просторије. А понекад би само одједном… као да је нешто тајновито подигло зид и: нема га више! Нема више тог мора.

Добро, једну климатску границу прешли смо кад смо се попели серпентинама које поред Обровца воде ка југоисточним обронцима Велебита и његовим врховима: испод Лакиног врха (857 метара надморске висине) и нешто још вишег а даљег од магистрале – врха Четинарице (1180 метара), с лијеве стране, и са десне стране врха Црнопац (1404 метра). Ту је граница видљива: иза леђа сунце, врућина, врела даљина мора, а испред је знала да нас дочека киша са сумаглицом, па хладно… Права континентална Лика – најприје грачачка, па брувњанска и удбинска, крбавска… И Крбавско поље. А оно је (и Личко поље, и оно) такво да ми уз Лику није баш увијек одговарао онај чувени народни двостих:

Аој, Лико, равнија од Срема,
свуд брдине, ниђе равна нема.

Међутим, ово… ово нестајање, ово губљење мора у Глини, код Глине, нешто је сасвим друго. Ово није климатска граница. Ово и не посједује климу за било какву границу. Осим кад су била, и то некад, у нека давна времена, у питању смјењивања годишњих доба.

И без обзира да ли се враћамо са средњег, сјевернијег или сјеверног Јадрана, увијек је било: раскрсница код Тушиловића (и ту мени обавезно пред очи искрсне лик Станка Ћанице Опачића, ратника, политичара, патника, скупљача народног блага…), односно, још тачније – у Брезовој Глави, па долином, узводно, уз рјечицу Радоњу (и дан-данас мислим, а не знам због чега, да је сисачка хемијска индустрија „Радоња“ добила име по тој рјечици, која се ту, близу Тушиловића улива у Корану; након што је ово давно написано, а онда и објављено на порталу Банија онлајн и готово заборављено, нашао сам: јесте, то сисачко предузеће добило је име по рјечици Радоњи), и правац – Војнић, Вргинмост, Глина… Уз предјеле Баније, најљепшим предјелима, пејзажима, видиковцима… путујемо. Најљепшим од безбројних кроз које сам и којима сам у животу пролазио. Човјек се понекад изненада увеже с неким пејзажем, односно… прије ће бити да пејзаж завеже човјека за себе и тако завезаног, увезаног, везаног води га скраја накрај – до краја живота. Пејзаж у човјеку поприма људске боје, својом јеком одговара његовом гласу, његовом дозивању, осјећа му очи по себи, у себи, и кораке му осјећа: тих, лаган ход му осјећа.

Па сам их јуче, а и данас, куд год да сам ишао, куд год да идем, па сам их, те предјеле кордунске, без носталгије, носио и носим са собом, у себи. И овако избјеглом, прогнаном, они су овдје моји. И куд год да идем, тражим сличне њима: мјерим брегове, гријем се небом изнад њих, загледавам се у бистрине потока и рјечица, упоређујем зеленила шума и ливада, тражим кестенове шуме (које сам тек у Тоскани нашао), тражим брезе налик овима које расту и с једне и са друге стране цесте близу Блатуше, тражим бујад и боровицу (не боровницу!), које сам ријетко гдје могао да видим (боровицу само по Мањачи и Кочићевом Змијању у Републици Српској), доводим пред очи врхове Петровца (507 метара), на Петровој гори, и Присеке (615 метара), на Шамарици, по својој карти распоређујем и села кроз која сам пролазио, пролазим, пролазимо – Окић, Војишница, Славско Поље, Цреварска Страна… ми пролазимо, а оно код својих вратница, испред куће: Миле Булат, мајстор за аутомобиле, запослен на техничком прегледу возила у Занатско-услужном центру сисачке Жељезаре, добар познаник, заустављам, поздрављамо се, он зове да уђемо – на пиће, на шунку, али не можемо: журимо, дјеца, ово, оно… и то је тај Миле који ме два пута враћао због неке ситнице на аутомобилу, Па исправићу чим… велим ја, а он: Мићо, не и не! и ту ми је једном, код школе, и то баш у Цреварској Страни, као резервном официру, било зборно мјесто (о, Боже, куд нас све нису водали!), затим Горња Чемерница (ту су рођени моји драги – др Станко Кораћ, историчар књижевности, предани истраживач и тумач који је и о нама… са Баније, а много година касније, сазнаћу, и Перо Ерњаковић, који је у Сиску радио, а овдје смо били избјегличке комшије на Бановом брду, наше породице дијелиле судбину…), чији се почеци, почеци Чемернице, назиру по првим кућама, лијево, горе, у благој страни…

Ту негдје, на том дијелу пута, изађемо из аутомобила, нешто и презалогајимо, поготово дјеца, протежемо ноге, удишемо: по кожи шушти со, на додир прскају зрнца, с коже се извлачи танки мирис рибе, па се све то прелије мирисом далеке измаглице изнад морске покорице, па се разбистри шумом вјетра кроз црногорично дрвеће.

Путујемо даље. Ка Глини. А с нама путује и море. Не знам шта моји сапутници осјећају, али док возим: нижу се ситни таласи поредани као птице на некој од само њима, птицама, доступних и њиховим очима ослобођених жица.

Да ли ми то водимо море за собом? Или је оно испред нас? Или га носимо у себи? Или је то Глина у једном од безбројних залива Панонског мора? Или је то Глина изнад које се на небу осликавају сада већ прилично блиједе нирване склоне потпуном ишчезнућу?

И заиста, већ на мосту преко ријеке Глине, на самом улазу у град, јављају се та прва ишчезнућа мора из нас – иако моји сапутници не причају о томе, ипак ја осјећам како и њих напуштају мириси соли и рибе…

На излазу из Глине, без обзира да ли ћемо преко Гора, на сјевероисток, или преко Грабовца, на исток… мора више нема: изгубило се. Наш упорни пут ка сјевероистоку и истоку истопио је из нас и то море које смо осјећали и чували све до Глине. А можда и до цијеле Баније. Јер није тек тако, случајно, један од топлијих и блажих вјетрова банијских назван морњак. И чуо сам за њега и осјетио сам га не само у свом родном селу, него и сјеверније, до Малог Градца, а спомињање тог вјетра чуо сам једном, нешто давније, кад сам на бициклу… и од једнога говедара на пашњаку између Глине и Топуског. Тај занимљиви човјек објаснио ми је пут којим се од мора па преко Горског Котара и Кордуна провлачи тај морњак. И мој ми је отац тај исти пут вјетра објашњавао. Па сам једног дана, пролазећи Кордуном, зашао у мању долину којом пролази морњак и затекао смокву пуну модрих плодова.

И, на крају, шта? Ништа: има и других свјетова, има и других мора, има океана, морских сирена, галебова, има нирвана, хридина…

Јер не знам на што сам мислио кад сам 1965. године написао пјесму „Постојало једно море“ и по њој насловио своју прву збирку пјесама. Можда је то заиста било то море које је постојало. Које сам најприје изгубио ја, самац, а онда смо га, послије изласка из Глине, и ми, моја породица, изгубили.

Море које нам је нестало.

. . .

Затим је случај хтио да ми моја кума, госпођа Гордана Кременовић, тетка једног младића, студента, који се зове Даниел Буинац, прогнаника из Меченчана, донесе рукопис пјесама које ће касније објавити као збирку с насловом Кратко подсећање на нит (Књижевна омладина Србије, у чувеној едицији „Пегаз“, Београд, 1995, чији је уредник био књижевник Никола Вујчић, рођен у Великој Градуси, на Банији). И у збирци је пјесма „мој кормилар наручује песму“

О тамнопутим девојкама
и стрпљењу – потпалубљу
страсти
Море ко завежљај
на рамену његовог заноса
( до обале )

А случај је заиста хтио да је Даниел Буинац рођен у Глини, 1972. године (иначе му је отац Никола из Меченчана, гдје су и живјели). Завршио је Факултет организационих наука у Београду и отишао, као изузетно талентован у области за коју се школовао, у свијет. Да ли је и даље писао (пише), шта ради, гдје је… не знам.  

***

Почетак је маја 1975. године. На војној сам вјежби, с логором у шуми Шашава (то ми је много љепше него Шашева). У ствари, организована је војна вјежба батаљона резервиста, гдје сам помоћник команданта за морално-политичко васпитање, што је, партизанским рјечником речено, комесар (командант: Перо Тучар, био је запослен у Памучној предионици у Глини). Послије јаких априлских киша, почетком маја синуло је сунце. Спавамо у шаторима размјештеним у једној од густих страна шашавске шуме. Испод нас сирово грање, с малко сламе. Било је хладно, али… (Занимљива је то била вјежба: у другој половини априла најприје су дошле старјешине, а онда војници, резервисти – највише их је било из села глинског подручја. Сезона прољетних пољопривредних послова, а ми разигравамо одбрану, односно тренирамо како да дочекамо једну италијанску брдску дивизију! На Банији! О…)

Разишле се једног јутра чете на извођење наставе. Мора се много тога научити прије завршне вјежбе. Прије покрета даље… Сваки командир проналазио је себи простор по пропланцима, ливадама… а све горе до испод првих обљајских заселака.

Завршим тог једног јутра послове у штабу, у логору, узмем шаторско крило, своју торбицу, па ћу кроз густу шуму до једне од чета. Свеједно ми је на коју ћу наићи. Не толико због некакве контроле – шта ја, потпоручник, да контролишем капетана – него, лијеп дан, шума олистала оним најжешћим зеленим бојама, а и слушају ми се људи из Обљаја, Бојне, Глине, Двора, Жировца, Бучице, Блиње… И идем ја стазом кроз шуму, замишљен, бог зна гдје сам, кадли двојица војника спуштају се одозго, старији су од мене, не знам им имена, али их овако, лицем у лице, добро знам. Опуштени су, нешто дивањкају. И обојица носе чутурице. И право они на мене. А и куда би са стазе?! Они поздраве, ја одздравим. Откуд ви? питам. Ишли по воду, готово да су углас изговорили. Па воде има и доље, у логору, колико хоћете, велим. Али ова је ту горе из једне познате чатрње, каже један од њих. Па имате и поток, ту је, с друге стране брда. Ту и ја идем по воду, велим и питам из које су чете, ког вода, како се зову, како то да су слободни… и тако даље. Питам, а све знам. Насмијем се па кажем да ми даду једну чутурицу, идем у обилазак… па кад је та вода из те посебне чатрње, а и у мојој је авлији таква чатрња… Они се погледаше, па ме одмјерише, а из Обљаја су, рекли су, знам да би још нешто казали, али су, вјероватно, оцијенили да им је боље да ћуте. И један ми пружи чутурицу, ја кажем да ћу им чутурицу вратити, а они да одмах иду до своје чете – знају они гдје им је чета.

Настављам стазом узбрдо, одврћем затварач на чутурици, приносим носу: мирише прошлојесенска шљивка. Лицнем, али не повлачим – на вјежбама не пијем: добра обљајска шљивовица!

Настављам, велим, стазом и избијем на чистину. У једној питомој, али баш питомој ували капетан Бранко Станић са својом четом. Војници тихи, Бранко (из Петриње је, прави официр) говори, нешто објашњава. Прилазим, гледам да се спустим на неко погодно мјесто, али да не буде мравињак. А онда капетан Бранко командује: Мир-но! Поздрав на ле-во! Затим се окреће ка мени, удари у стројеви корак и заиста војнички чврсто, гласно рапортира… Касније му кажем да то не чини. Нема потребе. (Он капетан, а ја потпоручник, да он мени рапортира… ружно и за гледати и за слушати…) А он поче о томе да док сам ја то, он то, он је војник… и шта ти ја знам…

Него, вративши се у шатор, а посебно кад је стигла ноћ, почнем да размишљам: да ли је требало тако… а, опет, куд да их пустиш с двије чутурице ракије… ја сам знао шта је унутра – каква вода, каква чатрња! Они су знали да сам ја знао шта је унутра. А ја сам знао да они знају да сам ја знао… Па смо се разишли а да ракију нисмо ни споменули.

Лежим, устајем, радим… пролази и слиједећи дан. Мој цимер из шатора, потпоручник Ивица Крзнарић (радио је у Рафинетији Сисак), помоћник команданта за позадину, не пита за чутурицу, јер ја сад имам двије…

И четврти дан увече, кад се војска повукла у своје шаторе, узмем чутурицу и право у шатор мојих Обљајчана. Па велим: Ево ваше чутурице, ишао сам и ја до оне чатрње и напунио чутурицу водом. А они се смијуље – гдје ћеш ти да подметнеш Обљајчанину, мој Комоговљанине!

Један од њих узима чутурицу и све је глади црним, испуцалим прстима (такве сам их видио онај дан кад смо се срели, а не сада, у мраку шатора). Затим отвара чутурицу па ће мени: Повуцте и ви, друже потпоручниче. Заслужли сте. И да знадете да смо и ми знали да ћете ви доћи и донјети чутурцу и у њој нашу ракју. А како сте знали? питам. По очма, вели један од њих. Како по очима? питам. Само онај ко е раста са шиљивама море да има таке очи, вели тај један. Па се смјешка. И други се такође смјешка. А и ја се смјешкам.

Милих ли људи, мили Боже, кажем у себи док напуштам њихов шатор.

И да не заборавим: јесам потегао, ту, у шатору, код њих, добра два-три гутљаја обљајске ракије. У њихово здравље.

                                    (Са портала Банија онлајн,уз ауторове незнатне исправке и краћења)

Нема коментара

Напишите коментар