ЗАПИС СА БИВШЕ БАНИЈЕ: Са Александром Ранковићем: од Карловца до Бриона и Баније
Пише: Милош Кордић
Или је било касно јесење доба, 1965. године, или рано зимско, 1966. године, не могу баш да се тачно сјетим. Али се сјећам да су били цмољави, тамносиви, хладни дани. Можда с малко а можда ни с толико снијега… Ријечју, било је то вријеме с доста врана по парковима Карловца и по пољима уоколо њега. Човјеку се могло чинити као да су се природа и град у њој сабили у далек, па у близак шум у једном ипак негдје притајеном шуму.
Једно јутро у своју канцеларију позива ме командир вода Војне полиције, потпоручник Петар Ранђеловић, сјајан старјешина, диван човјек, чији сам, као водник стажиста, замјеник. И саопштава ми да ће сутрадан кроз Карловац, на путу из Ријеке ка карловачкој периферији – Горњем Мекушју, смјештеном уз десну обалу ријеке Коране, до Школе резервних официра инжењерије, у којој му је син, проћи Александар Ранковић. Тадашњи потпредсједник Републике. Па постоји могућност да правац његовог кретања води и преко старог, споредног дрвеног моста на Корани, којим се прелази на ту, десну обалу Коране. Саопштава ми потпоручник Ранђеловић (убрзо ће бити унапређен у поручника, а онда доћи по прекоманди у Сисак, такође на чело Војне полиције) и наређује ми да са нашим полицајцима организујем обезбјеђење тог моста: и током ноћи и сутрадан. За сваки случај. Уколико се Ранковићева пратња одлучи за пролазак тим правцем.
Прегледамо ми све испод моста, сваки околни жбун, сваку узвисину, обале Коране, распоредим полицајце, поставим се на мјесто са кога могу да имам потпун поглед на мост и на све око њега. Добро смо скривени: ћутимо, чекамо цијелу ноћ и добар дио сутрашњег дана. А од Ранковића и његове прате ни абера. Затим ми стиже порука да је он већ на путу за Загреб… Нисам жалио – нешто раније успио сам да већ доста тога сазнами о Голом отоку. А Ранковић је непрестано био на челу унутрашњих послова државе Југославије… И да не ширим причу сад и о томе.
А онда је стигло и љето, 1966. године. Ведро, топло, усијано љето. На распусту сам. Као и сви просвјетни радници и ђаци некадашње државе.
Било је то заиста дуго, топло љето. Као у америчком филму Дуго топло љето, режисера Мартина Рита. Снимљеног по сценарију насталом по причи књижевника Виљема Фокнера, америчког нобеловца. А у главним улогама су: Пол Њумен (као Бен Квик), Џоана Вудворд, Ентони Франсиоза, Орсон Велс… Филм је снимљен 1958. године. Старији и стари (чијим редовима и сам с радошћу припадам) сигурно га се сјећају. Касније се појавила и телевизијска серија…
И то сам љето у родном селу. Гдје је у то доба године послова да им се ни краја не зна: окопавање кукуруза у прву и другу руку (друга је: огртање), жетва и вршидба (машинање) стрног жита, косидба и сушење, чупање конопље и лана (кетена) и потапање у ријеку да се киселе, па касније њихово ступање, купљење раних шљива (бјелица, небожица, трновача…), орање стрњишта (преорица), спремање дрва за зиму, берба граапо њивама с кукурузом, работе на пољским и шумским путевима (што се увијек ради кад је суво), уређивање гробља, сређивање млинских брана и млинова (воденица) и још би се много, много тога могло набрајати.
Тог прољећа, 1966. године, вратио сам се из војске. Чији сам други дио, послије Школе резервних официра у Билећи, одслужио дакле у Карловцу. И наставио с радом у Основној школи у Меченчанима, на Банији. Из које сам годину дана раније и отишао у Билећу.
И једног дана у школи ме посјећују Мијо Сигур, предсједник Котарског комитета Савеза социјалистичке омладине Сиска, и Милан Краљевић, секретар Комитета – већ неколико година добросмо се познавали. Па одемо до Костајнице, па до Двора и Новог, малко нешто чалабрцнемо, они алкохол не пију, ја нешто и попијем, па ме обрађују да прихватим, бар за неко вријеме, дужност предсједника Општинског омладинског комитета у Костајници. Волонтерски, наравно. И ја то најприје одбијам – те како ћу уз посао, те ово, оно… А они су упорни… И, иако веома тешко, прихватам – омладина ме бира. И радимо ми… вриједни суми сарадници. Пуне и Костајница и Дубица, пуна села дивне младости. А онда ме и у партијски комитет изабраше. Па још којекуде и у свашта по земљи Банији…
А то љето било је заиста и дуго и топло. И политички до неба врело. Између осталог, тог љета откривен је споменик жртвама најзлогласнијег логора на тлу Европе – хрватског усташког логора у Јасеновцу, догодио се говор Владимира Бакарића у шуми поред сисачке Жељезаре, смијењен је Александар Ранковић на чувеном Брионском пленуму, привреда земље доведена је у велику кризу, а привредна реформа ћекао почети да нас извлачи (о чему је намапитомцима и старјешинама у Билећи, претходне године, веома опрезно и стручно говорио питомац Фазлија Климента, мој драги друг из одјељења – стајали смо у строју један до другог и спавали кревет до кревета, иначе малко „окаснио“ у војску, магистар економских наука из Новог Пазара, већ тада високи руководилац у банци, пун радости, хумора)… Присуствујем откривању споменика у Јасеновцу. Нема Тита, нема ни српских, ни хрватских ни муслиманских највиших руководилаца. Присуствујем Бакарићевом говору на народном збору код Жељезаре: слути се да неће бити добро. Али млад сам, мислим. Треба радити. Ваљда ће… Тог дана у Сиску купујем први радио за нашу камену послијератну бајту. Станујем у Меченчанима, а кад дођем, баба Јела и ја будимо се у неко доба ноћи и слушамо Радивоја Марковића док из Јужне Америке преноси утакмице Црвене звезде са турнира на којима учествују бразилски клубови Фламенго, Пелеов Сантос, чилеанско Коло-Коло, уругвајски Пењарол…
Али да се ја вратим на то дуго топло љето, 1996. године. Јер идем, луњам, састанчим, организујемо, млади се окупљају око спорта, културе…
Па стојим једног чистог и прозрачног банијског предвечерја, при врху авлије, испред наше камене избе, кадли се пред вратницама зауставља мали „Томосов“ моторић. Човјек који га је угасио – зове ме. Глас је Пере Боројевића, секретара (тајника) наше меченчанске школе. Иначе се таквог тајника могло само пожељети – а ми смо га имали. Прилазим вратницама, зовем Перу унутра – нема времена. Него, вели ми Перо да су ми јавили из Костајнице, и то да ми је наређено, да сутра увече дођем у Меченчане и да објасним Активу Савеза комуниста с подручја Мјесног уреда Меченчани, а ту припадају чланови из села Бабина Ријека, Бјеловачки Костреши, Боројевићи, Горњи Бјеловац, Горњи Кукурузари, Доњи Кукурузари, Кнезовљани, Комоговина, Ловча, Меченчани, Превршац иУметићи, да је претходног дана, на Брионима, смијењен Александар Ранковић због прислушкивања друга Тита.И други руководиоци друштвенополитичких организација општине распоређени су по мјестима у којима ће такође објашњавати.
Слушам Перу, а мени пред очима онај карловачки дрвени мост који сам прије шест, седам мјесеци обезбјеђивао, и Ранковић, кога нисам видио, али га сада видим са Титом, Кардељем и Ђиласом,и Школа резервних официра у Мекушју… А питање свих питања јесте: да ли је он заиста организовао било какво прислушкивање? Перо Боројевић, поштар, јутрос ми је донио новине, слушам радио, претходно вече у згради наше подручне школе дреждали смо до неко доба ноћи пред телевизором.
У једној од учионица, у Основној школи у Меченчанима, која нам је служила и као друштвена просторија, и то с телевизором, све пуно. А ја препричавам оно што је службено саопштено. И ништа више. Нашта ће један „из позадине“, и данас мислим да је то био од мене петнаестак година старији другар из Кнезовљана, али… да не гријешим душу – нећу име, и вели он: То што ти, Мића, причаш, ми већ знамо!…
И то његово: То што ти, Мића, причаш, мивећ знамо! и до дана данашњег остало ми је у ушима. А из ушију често проврти и до мозга, с питањем: шта је иза тога?
Можда се, другови и господо, иза тога – шта је иза тога – скрива и чињеница што ја ово пишем у Кумодражу 2. А не у Сиску или у Комоговини!
И, на крају… дуга је то прича. Са многима сам о томе… Док сам, слушајући њих, путовао са Александром Ранковићем од Карловца до Бриона и Баније.
Александра Ранковића сахрањивали су Срби и прије Бриона(а богами и он њих). А ондасу га први пут, и то жива, сахранили на Брионима. Па кад је ђаво учинио Србима оно што му јејош давно било зацртано да учини, сахранише га хиљаде Срба, 1983. године, и у Београду. Заувијек.
А уз много, много више свијета, 1980. године, величанствено сахранишеонога кога је он, Лека, тобоже прислушкивао.
КАКО ДО КЊИГЕ БИЛО ЈЕДНОМ НА БАНИЈИ
У продаји је друго издање књиге Било једном на Банији Милоша Кордића, чији је издавач Инфо Рас д. о. о. Београд, 2019. У књизи су бројни прозни записи ауторових сјећања на дјетињство, младост, школовање и живот на Банији између Другог свјетског рата и грађанског рата у Хрватској, с повременим заласком у те ратове. Ту су бројне личности са Баније: сељани, грађани, народни хероји, научници, књижевници и други умјетници, професори, ауторови школски другови…
Ту је запис о Титовом доласку на Банију, 1967. године. У књизи су обрађене банијске горе и њихови највиши врхови, ту су записи са видика, затим ријеке, рјечице, потоци, стара банијска јела, опис кољевина. . . Други дио књиге садржи имена и презимена банијских Срба, њихове бројне надимке, попис села и градова. Посебно поглавље посвећено је пословицама, клетвама, ојкачама, оригиналним псовкама. И на крају књиге Кордић објављује више од четири хиљаде непознатих, мање познатих и заборављених старих ријечи и израза банијских, са објашњењима. Књига се може наручити поруком на телефон: 063 1958 354, и на и-мејл: miloskordic44@gmail. com
Код поруке потребно је навести име и презиме, тачну адресу (с поштанским бројем) и број мобилног телефона. Цијена књиге је 800,00 динара + поштарина (шаље се поузећем, пост експресом).