Милош Кордић: Запис са бивше Баније

„Пре рата нисмо имали ништа, а онда су дошли Немци и уништили нам све“

Године 1965. појавила се књига афоризама „Пиши као што ћутиш“ српског књижевника Бранислава Бране Црнчевића. Набавио сам је ни пуну годину касније.А онда, још касније, куповао сам је бар три пута – посудим а не запишем коме, па кад питам онога на кога „сумњам“, а он, наравно, три чисте о томе…

Из Црнчевићеве књиге, између безброј афоризама, за то вријеме веома оштрих, храбрих, усадио ми се у мозак посебно овај: „Пре рата нисмо имали ништа, а онда су дошли Немции уништили нам све.“

Усадио ми се у мозак (много пута наводио сам га у својим записима, биљешкама) због тога што смо учили и понављали како заиста прије рата (Другог свјетског) нисмо имали ништа, или готово ништа, или веома мало у односу на све што смо стекли, изградили и већ шездесетих година постигли у социјализму. Као, на примјер: толико више фабрика, жељезничких пруга, ауто-путева, школа, школованог народа, болница, хидроелектрана, електрифицираних села, стоке, живине итд.

Наравно да сам тада знао да није истина да ми нисмо, односно да они, наши старији, нису имали ништа прије тог рата. Али, да смо двадесет година послије рата имали свега више – имали смо. На страну што је баш те године, кад се појавила књига „Пиши као што ћутиш“,чувена „привредна реформа“ поприлично зезуцкала ствар око тог напретка и што је и маленкост писца ових редака (а оваквих је тада српских маленкости била пуна Банија: од земљорадника, занатлија, учитеља до инжењера, љекара…) осјећала да се нешто кува, да тамни нешто од тог улицканог сјаја, али је и она, та маленкостоно што је могла и колико је могла „гурала упросперитет“. Иако вјероватно није баш најбоље разумјела Титов говор у Сплиту, 1962. године, али је разумјела (и морала је да разумије) говор Владимира Бакарића у шуми поред сисачке Жељезаре, 1966, одмах након откривања споменика у Јасеновцу те исте године, па „Декларацију о називу и положају хрватског књижевног језика“, приспјелог у јавност у марту 1967, па „хрватско прољеће“ које се увелико „будило“ испод шареног и варљиво топлог југословенског зимског прекривача, пуног перја које смо тада звали братство и јединство југословенских народа и народности…

Али…

У Комоговини (а то су све банијске Комоговине: од Обљаја до Црквеног Бока, од Моштанице до Јавнице), селу моме родном, малом, поред Суње ријеке наше мале,имали смо прије рата нешто. У ствари, неко нешто, а неко и много више од свега тога нешто. А онда су дошли – не „Немци“, већ хрватске усташе тих Немаца и уништили нам све. Седам пута село је (и не само оно, то – моје)пљачкано, рушено и горјело и докраја изгорјело.Само је тек код једне кућице остао „ситан камен на камену“.

И тог раног послијератног времена, кад нисмо имали ама баш ништа, не сјећам се.

Али каснијег свога дјетињег времена, кад и даље нисмо имали ништа, сјећам се: једнособна камена кућица и камена просторијица као остава, једна клупа, једна поклоњена столица, једна земљана здјела ишарана са спољне стране црвеном, зеленом, плавом и жутом бојом, зидана пећ… Село је имало Сељачку радну задругу, заједничке њиве, коње, волове, краве, овце, плугове, брначе. Онима који су били у Задрузи градиле су се „планске куће“. Обавезни откуп и обавеза радили су пуном паром. Радио је и Црвени крст с повременом робицом и каквим ципелицама. У школи смо (тада је радила у двије смјене) добијали Унрине пакете с маргарином, путром, сиром, Трумановим јајима, а камион је довозио и бурад с млијеком у праху. Хљеб је стизао у дућан – за њега смо се уписивали. У селу је радио Пододбор Српског културног друштва Просвјета: приредбе, обиљежавање и државних и вјерских празника, народне ношње, тамбуре. И обавезни дочеци нових година.

А онда се 1953. године задруга угасила. Замро је и рад пододбора (касније, шездесетих година,  поново ће постати активан). Али су били активни течајеви кувања, спремања зимнице, шивања… Организована су бројна предавања стручњака (и из Загреба) о напредној пољопривреди (о сточарству, житарицама и воћарству најчешће), о хигијени, здрављу…Било је ракије. Тобоже несортне винограде смо сасјекли. Множиле су се краве сименталке, све већи број домаћинстава могао је да дође до коња или волова, уз ријеку Суњу непрегледна јата гусака, по авлијама кокоши, раце, туке, сијале су се боље пшенице умјесто „бановке“, стизали су хибридни кукурузи, радила Ђачка пољопривредна задруга, почела су да пристижу и средства за заштиту усјева и поврћа…

Затим је 1958. године дошла и електрична струја. А с њом најприје радио-апарати, па телевизори, веш-машине, фрижидери… Радио-апарати и телевизори мијењали су нам језик. У прва два разреда умјесто ћирилице на збору бирача изгласана је латиница. У селу је било све више бицикала, па понеки моторић и мотор, а онда трактори, затим „фићо“,па и већи ауто… Рушене су старе куће и грађене нове, модерније, савременије. У повеће поједине штале стигла је и „Гавриловићева“ кооперација…

Па смо од тога како послије рата нисмо имали ништа дошли до тога да смо имали много тога.

Ми, дјеца, у све већем броју одлазили смо у осмогодишње и средње школе у Костајницу, Петрињу, Загреб, Београд, Сарајево…Осмогодишња школа изграђена је и почела с радом 1. септембра 1958. године и у нашим мјесноуредским (прије тога и општинским) Меченчанима. Све више их се запошљавало по Костајници, Петрињи, Сиску, Загребу… Ту се женили и неки остајали да ту и живе.

А онда је дошло вријеме кад је број дјеце у школииз године у годину почео да се све брже и брже смањује. Оваца је одавно нестало, нестали су волови, нестајали коњи, краве, није се сијало као раније, све мање и све рјеђе се косило. А то што се сијало – жели су комбајни. Село је постајало све старије.

Није више било зечева, кокошака (препелица), број птица се смањивао, роде и чапље нису долазиле на Суњу,умрле су воденице, нестајало је и риба, жаба, јастреба је било тешко видјети јер је нестајало кокошију…

Наше село није више било село. Осим малог фудбала, кад бисмо се окупили за вријеме викенда – ништа.

А онда су дошле деведесете:„Олуја“ је однијела оно што је било нешто од свега што је једном давно било кад „Пре рата нисмо имали ништа, а онда су дошли Немци и уништили нам све“.

Да, дошли су Нијемци, али ми никад нисмо умјели да малко боље и прибраније ослухнемо оне који су им пјевали „Данке Дојчланд“.

И сад смо овдје гдје смо. А нема гдје нисмо: у Италији, Њемачкој, Америви, Аустралији, Шведској, Норвешкој, Русији, на Исланду…

И да се подсјетим и да подсјетим: „Пре рата нисмо имали ништа, а онда су дошли Немци и уништили нам све.“

 

(Пренето са Банија онлајна, уз незнатне измене)

Нема коментара

Напишите коментар