Милош Кордић: Запис са моста у Вишеграду
ПРВИ ПУТ, А КАО ДА САМ ГА ХИЉАДУ ПУТА ПРЕШАО…
„Мост је стајао као осуђен, али још у суштини недирнут и цео, између два зараћена света.“ То је посљедња реченица XXIII, претпосљедњег поглавља романа На Дрини ћуприја српског нобеловца Иве Андрића.
Тек што је прошло нешто више од стотину година послије догађаја на који се односи та реченица, стојим на том мосту. А ради се о мосту на ријеци Дрини у Вишеграду, који је подигао Мехмед-паша Соколовић. Велики везир Отоманског царства. Србин рођењем. А Турчин данком у крви.
Андрићева реченица односи се на мост чија је градња завршена 1571. године, по хришћанском рачунању времена. Или 975. по Хеџри (пресељење Мухамедово из Меке у Медину, 16. јула 622. године н. е., од када мухамеданци рачунају своје године – по Лексикону страних речи и израза Милана Вујаклије). Док су „два зараћена света“ у том тренутку, у тим годинама на које се односи реченица, били аустроугарски и њемачки окупаторски свијет на једној страни и српски ослободилачки свијет у Првом свјетском рату на другој страни.
На тренутак застајем. Па стојим. Затим лагано, све ногу пред ногу, корачам по сјајним, модерним бијелим плочицама којима само малко као да је додато окер нијансе. Па ми се чини да оне не припадају архитектури историје овог каменог моста. Само на тренутак то ми се чини. Јер се одмах преносим до ових, ововремених мајстора који су, претпостављам, нема томе давно поплочавали површину моста којом пјешаци (овим мостом само они) ходају, прелазе мост, и који, види се, ти врсни мајстори вјероватно нису могли другачије. Који нису могли да врате мосту ону његову славну, каменосну историјску некадашњост.
Кишица малко би, па малко не би. Више не би него би. (А и какав је то мост без кишице?! Какав је то узани простор поред Дрине, ни долина ни кланац – ошумљени простор око своје зелене Дрине воде – ако није малко замрачнији? Јер дневног свјетла сасвим је довољно и од моста. Од камених блокова тако вјешто уграђених у њега да је тешко и размишљати о томе: како, када, од ког камена, колико година, вјекова…) Плочице су клизаве па мора добро да се пази на крхке кости година у кожи у којој их носим кроз све дубљу своју старост. И коју, ту старост, док застајкујем и стојим, у мосту видим. Јер Андрић пише:
… оне неколике десетине година из средине деветнаестог века за који је турска царевина догоревала у тихој грозници. Мерене оком савременика, те су године изгледале сразмерно мирне и срећне, иако је у њима било повода за бриге и страховања, иако су наилазиле и суше и поплаве, и опасне заразе, и узбудљиви догађаји сваке врсте. Само, све се то дешавало споро, постепено, у кратким трзавицама међу дугим затишјима…
А мени, сада, овог часка, те године изгледају као да су се поредале овдје гдје стојим. Гдје лагано ходам па поново застајкујем. Овдје, гдје ослушкујем вријеме које не осјећам као садашње вријеме, него као оно које је мени ово у коме су те године, те недавне моје године „изгледале сразмерно мирне и срећне…“
Али, каква варка: нису!
Спорост оног времена вјероватно је условила брзину овоме времену у коме су се изненада, на просторима некадашње тек почетком друге половине 20. вијека наоко смирене Босне и Херцеговине, нашла не, дакле, два, него три зараћена свијета. На несрећу људску, народну (и муслиманску, и српску, и хрватску), по чијим се лединама, лединама тог народа (или тих народа), по његовим шумама, планинама, селима и касабама шире пустиње садашњости: младих је све мање, посла нема, а само се туристи, мигранти и припадници племена арапских нафтних магната множе и купују, посебно на бошњачким просторима. Много тога купују што је од непокретности на продају. И даље, та би садашњост, ускоро, а не дао Бог, могла остати и без свијета своје будућности ако настави овако како и каква сада постоји: са пустим, непрегледним пропланцима и путевима без народа, с оронулим, давно напуштеним кућама по ријетким селима, са пропланцима и пољима без стоке… Тек су се краве и овце могле видјети по пашњацима кад се од Невесиња иде према Гацком, у Републици Српској. Па се од села Луке, Рибара и Фојнице уђе на почетке Гатачког поља, односно у села Градину, Луковице, Надиниће… Ливаде уредно покошене, све се зелени, траве до миле воље, краве и овце пасу. Рјечица Мушница на мјестима пресушила, нема је. А онда се поново појави и удаљи од пута – иначе рјечице и потоци у тим источнохерцеговачким предјелима пониру, нестају у камену, у каменим утробама околних планина. Али и у каменим утробама широког Невесињског и Гатачког поља.
Да, стојим на мосту и ослушкујем то прошло вријеме у овом времену.
Дрина, зелена… али не само зелена као зелена што би јој се тек тако могло написати, приписати – напишеш: зелена, па онда немаш даље муке с одгонетањем те посебне, да ли од планина неба, или неба у планинама, или од смарагда њене људском оку недокучиве дубине… па онда немаш муке с одгонетањем те посебне њене зелености, не, него је то она зелена боја којој се не може просвијетлити па тачно одредити и написати њена, дринска зелена…
А Дрина тече као и прича Андрићевог романа. И причом романа Дрина тече.
И вода, ту, код стубова моста, требало би да се чује како незаустављиво хучи – не, ја чујем нешто друго. Застајем и нагињем се преко камене ограде и слушам како то камен из дубине својих вјекова хучи док удара: овдје он удара и располућује воду. Као огромним мачем да је сијече. Нагињем се, слушам и чујем да је то тако – тако ми се чини.
А ја и даље мало стојим, па мало ходам и размишљам: између којих ја то свјетова стојим, овдје, на вишеградском мосту? Крајем јула 2019. године. Прошавши током два претходна дана предјеле свијета чудне државе која се зове Босна и Херцеговина, коју чине два њена свијета: свијет Бошњачко-хрватске федерације као свијет једног и свијет Републике Српске као свијет другог ентитета… прошавши, велим… имам осјећај, тог тренутка, ту, на мосту историје, књижевности, градитељског умијећа, ратова, граница једних царстава која су преко тог моста Дрину прелазила, одлазила у освајања, враћала се поражена, одумирала, нестајала… друга била поробљавана, уништавана и нека, само нека поново ницала као из пепела… имам осјећај да свега тога нема. Да ништа од тога није ни било. Да су ту само Дрина и њен камени мост. Мост који је премошћује како би се могло прелазити из једног људског времена у друго.
Туристи су данас, овог дана, ријетки око моста и на мосту. Али их има. Истина, много више у Андрићграду. Неке странце чујем како се оглашавају на енглеском, њемачком… а претходна два дана много више сам се наслушао арапских језика по бошњачком Сарајеву, Мостару, на извору ријеке Буне код Благаја… И да сам те арапске чуо на мосту, вјероватно бих застао и прозборио, онако спотиха, за себе, како је, ево… ево је поново, ево оне давне границе „између…“, и тако даље.
Па се сјетим оно јадног створа који је, 1992. године, пријетио да ће срушити мост. Заувијек срушити. Али, десило се – није га срушио. Прст судбине? Алах? Христ? Ко је ту побиједио? Ко је зауставио јадног створа који је знао какву би светињу срушио? Светињу, симбол побједа и пораза, пораза и побједа „између два зараћена света“. Тај мост, који је симбол и свједок људског трајања. Свједок српског постојања и опстајања и с једне и са друге стране Дрине. Српског постојања много давнијег од овог давног, словенског, који смо учили и којим нас и даље кривотворитељи уче.
Први пут сам на вишеградском мосту. Исти је као и на мојој, читајући роман, давно створеној слици. И на Дрини је која тече, тече, тече… И пет пута у пет држава читао сам и прочитао роман На Дрини ћуприја. И сваки пут били су ми другачији: и Дрина, и мост, и градитељи, и народ, и војске, и мост, и историја…. И поново мост. И они мостови о којима је Иво Андрић много тога мудрог, дубоко људског написао, али увијек упитног кад је премошћивање у питању. Никад он није сумњао у мостове колико у оне који их граде, подижу, којима они служе, који прелазе преко њих. Одувијек су они, кроз вијеке вјекова, били у питању.
И сјећам се кад сам прелазио, у свом родном крају, мост на ријеци Уни између Костајнице и Босанске Костајнице, такође сам застајкивао, стајао. Да, и ту је то био мост, кроз дугу историју, „између два зараћена света“. А да ли се поновио својим постојањем између…
… А време мили смртоносно полако. И чини му се да му овај мост преко кога је хиљадама пута прешао, али који никад добро није погледао, лежи сада целом тежином на плећима, као необјашњива и судбоносна тајна, као мора у неком сну, али сну без буђења…
пише Иво Андрић при крају романа о судбини газда Павла који је само одједном све изгубио.
Стојим и даље на мосту и сјећам се да сам и сам као газда Павле…
А како ми је само давна жеља била да бар јеном видим, да стојим, да лагано корачам по мосту који премошћује не само ријеку Дрину него и границу „два зараћена света“.
Стоји мост, стојим ја, а само вода тече. Вода без повратка до мјеста на коме ми стојимо.
Па ми се чини да сам и сам хиљадама пута преко тог моста прешао.