Мирко Бабић из Мокрог Поља, чува тајне опанчарског заната!
„Е мој пријатељу, знаш ли ти колико је опанчара некада било у Мокром пољу. Скоро педесетак у једном трену. Само од нас Бабића било је 13. Један је учио од другог, збори Мирко Бабић, посљедњи опанчар у овом дијелу сјеверне Далмације. Дочекао нас је тако Мирко, са осмјехом на лицу, и подигнутом обрвом, као да је хтио рећи, па гдје сте људи до сад. Подигнутог прста на почетку приче рече – пази како ћеш ово Бабић изговорити.
„Разлика је. Ови моји Бабићи славе Светог Јована, а ови други Бабићи Светог Николу. И једних и других има у Мокром Пољу. Мислим, било је. Сада ових других Бабића нема. Иначе кад већ упитасте ме гдје сте ви то у ствари дошли, рећи ћу вам да сте дошли у Буковицу, у Бабиће у Мокром Пољу“ каже Мирко пожељевши нам пјесмом добродошлицу.
На питање како се то данас живи овдје, Мирко кроз смијех рече да се данас овдје живи тако, да у случају евакуације све може ставити у ауто и повести. Бар он може. А Бабићи су мој ти брате, некада били највећи заселак у оној некадашњој Книнској општини. Све су били углавном опанчари, људи су били богати, радили су. „Данас сам ја посљедњи опанчар овдје. Још који пар опанака направим, када ми неко затражи, нађу ме путем душтвених мрежа и тако“, са сјетом збори Мирко.
Иначе Мокро поље је права мала оаза у срцу Буковице. Према задњем попису овдје данас живи тек 170 мјештана. Уочи Другог свјетског рата, овдје је живјело готово 3500 становника. Пред ратове деведесетих осам стотина душа. Углавном Срби. Било је то веома богато и уједно питомо село каже наш својеврсни водич кроз овај дио сјеверне Далмације, Гајо Радмиловић, напомињући да су овдје живјели веома вриједни људи, прави мајстори, сви су овдје опанке правили, и по томе су били чувени надалеко.
„Они су захваљујући своме раду, сви имали куће по Книну. То су били јако вриједни и имућни људи. Све док је тај занат био тражен, све док се није десила та катастрофа звана рат. Међутим, ево управо наш пријатељ Мирко је посљедњи опанчар, који познаје све тајне овог заната и вољан је свакоме, ко год хоће, ко год има вољу, да тајне овог заната покаже. Постоји потреба за овим занатом, овдје је у посљедњих неколико година настало неколико културно-умјетничких друштава и сви имају потребу за опанчићима“ вели Гајо надајући се да ће се опанчарски занат у овом дијелу Буковице ипак – одржати.
Причу настављамо у опанчарској радионици. То је онај мали скровити кутак који се већ прославио, говори Мирко, показујући нам новинске чланке и бројне интервјуе које је у њему дао. Јер управо у овом кутку настају сви ти далматински опанци, који су га познатим начинили. А он је, рећи ће вам, само свој занат учио и радио.
„Ова кућа, ова радионица је направила зграду, мотел, у граду Книну. Шеснаест пут десет. Подрум, приземље, спрат, поткровље. Шездесет и четверо врата и прозора на њој је било. У њој сад живе три породице. Ја сам тада био сретан да је радим, да имамо, за кћер, за сина, за себе, за све. Међутим несрећа је учинила своје, па је та кућа припала другоме, она је продана, а све са ове двије руке и помоћу овог свог алата сам ја зарадио. Све на клијешта и на гуму. Све из ове радионе, која сада јесте трошна али је моме срцу драга“, збори Мирко.
Традиција Бабића је опанчарски занат додаје наш домаћин. „И мој је ћаћа радио код другога док ја нисам завршио осми разред. Када се то десило, ми смо га натјерали да нам направи дозволу да радимо сами, присјећа се Мирко. Са седамнаест година, мени је мој отац, предао све, јер је видио да сам вриједан радник, уопште се није мијешао.
Ја сам ишао у Сплит, у Дрниш , у Трогир, у Триљ, гдје све нисам ишао на годишње сајмове, са својим опанцима. Све од мог одласка у војску, До тада сам зарадио за ауто, да смо у одијелима, као господа могли ходати. Као господа, не као опанчари сељаци,“ рече Мирко и ту застане, док му се грло стеже.
Опанчарски занат је одувијек био цијењен.На жалост, он је један од посљедњих боема који се бави овим занатом. Са своје 74 године, он је најмлађи опанчар на овим просторима.
„Нема више нико да се тиме бави. А радио сам и за Чуваре Исусовог гроба, из Водица, из Трибуња, и данас дан ме зову, нађу ме преко друштвених мрежа, из Загреба ме чак зову, да им направим и пошаљем опанке. А ово су ти прави опанци, кожни, и у њима ти се пријатељу мој нога сигурно ознојити неће“, закључује причу Мирко Бабић дохвативши се посла док на врата тихо, скоро нечујно улази шегрт. Знамо га добро. То је Златко Перак, један од двојице побратима, о којима смо толико пута већ писали. На питање како иде школа, наш добро нам познати саговорник одговара:
„’Оће помало ‘оће. ‘Оће с Божјом помоћи. Уз оваквог учитеља се мора научуити. Али неће бити задњи. Наставиће се његова традиција. Вољу имам, а и доброг имам учитеља. Не учитеља, већ професора, да се исправим “ рече на крају Златко Перак, крај којег је поносно, професорски, и са сузом у оку стајао, Мирко Бабић, опанчар из Мокрог Поља, који и данас дан у својој 74. години чува тајне овог заната. Вјерно. И достојанствено.
Љубинко Спасојевић; ЕЛТА ХД