“Мрзим рат. На трактору сам бежао из Книна…”: Животна прича Звездиног повратника Милоша Дегенека

Милош Дегенек, аустралијски фудбалски репрезентативац српских корена обрадовао је навијаче Црвене звезде и после шестомесечне епизоде у Саудијској Арабији вратио се у клуб са којим се прошле године пласирао у Лигу шампиона и где је био један од најзаслужнијих играча за овај велики успех.

Његова животна прича која га је из ратног окружења довела до дреса аустралијске репрезентације, крије много више од голова и победа.

Дечко из српске породице, рођен током рата у Хрватској 1994. године, морао је на трактору да бежи у колони избеглице после акције “Олуја” – крије разлоге за тако наглашену захвалност.

Млади фудбалер је својевремено у блогу на сајту  Players Voice  открио како је бежао из Книна, како је нови почетак тражио у Аранђеловцу, како је преживео бомрадовање 1999. године, и на крају како је доспео до Аустралије.

“Прича о томе како сам заволео Аустралију разликује се од већине дургих. Нисам рођен овде. Нисам говорио енглески када сам стигао. Да будем искрен, испрва сам мислио да је цела земља прилично чудна. Али ова земља ми значи више него што би речима могао да опишем. Где год да одем, срце ми је у Аустралији. И прилично сам сигуран да говорим и у име родитеља Душана и Наде, као и брата Ђорђа. Аустралија је прихватила моју породицу и дала нам наду после безнађа које носи рат. Пружила нам је шансу да радимо напорно, али пружила нам је и дом, прилику да изградимо нов живот. Показала ми је да снове вреди сањати…

Рођен сам 1994. Године током рата. Био је то тежак период за моју породицу. Имао сам 18 месеци када смо морали да напустимо Книн. Био сам на тракотру са мајком и оцем током девет дана док смо бежали у Србију. Имали смо само млеко и хлеб.

Све смо оставили. Кућу, земљу, рођаке, пријатеље. Тешка је то тема за моју породицу. Не причамо много о томе. Мој отац од тада није био у Хрватској. Ево већ 24 године.

Почели смо изнова у Аранђеловцу, граду 70 километара јужно од Београда. Миран, прелеп градић близу Букуље и Венчаца. Оно што је било још лепше је то што си могао да говориш са сима, све људе си познавао.

Али 1999. године, НАТО је бомбардовао тадашњу Југославију из разлога које никада нећу моћи да разумем.



Било ми је шест година. Играо бих се са пријатељима у дворишту или на игралишту. Онда бих чуо сирене. То би значило да се спрема напад. Морао бих да одем у склониште каквих је због историјских конфликата било у већини старих зграда у Србији. Некад бисмо доле били и по 48 сати. Није било дневног светла. Живели смо као пси, на конзервираној храни. Али најгора ствар је била несигурност.

Ако би и успео да заспиш, ниси знао да ли ћеш следећег јутра да се пробудиш.

Ни да ли ћеш опет видети своје родитеље. Осећало се како се тло тресе сваки пут када падне бомба, и могла је да се чује бука. Било је безбедније у склоништу, али само ако се зграда не сруши.

Ружно је рећи, али виђао сам лешеве, осећао сам те бомбе како ударају, искусио сам њихову силину.

Ниједно дете не би требало то да преживљава, а опет то се и даље дешава широм света.

Мрзим рат. Много. Било је то одвратно искуство. Многи су беспотребно умрли. Деца, невини људи. Не знам зашто. Нисам политичар. Знам само да сам мрзео све то. И сада када неко прича о рату, ја ћутим.

Знам шта је рат. Преживео сам то. Али преживеле су и успомене”.

Његов отац Душан био је атлетичар, трчао је на 800 метара. Познавао је једног човека који је касније радио за Црвени крст. И тако су отишли за Аустралију.

“Није било разлога да остајемо ту где смо. Отац је радио за минималац. Мајка је радила за минималац. Фудбал је био једино што ме је чинило срећним и склањало са улице. Једва смо имали храну на столу. Не сећам се када су отац и мајка разговарали са Ђорђем и са мном о Сиднеју. Знали смо да идемо негде, али нисмо имали појма где и колико ћемо остати. Све нам је изгледало као ванатура. Тек кад смо слетели схватили смо да смо у новој земљи.

Кренули смо из Кемпсија, предграђа на западу Сиднеја. Све је било другачије. Никога нисмо познавали. Ни језик нисмо говорили. Сасвим другачији свет. Прва година је била много тешка. После је било лакше, јер сам стекао пријатеље пореклом из Србије и Хрватске. Па још лакше кад сам кренуо у школу, а родитељи пронашли посао”.

Купили су кућу у Ливерпулу, насељу у Сиднеју.

“Мислили смо да то никад нећемо моћи. Али Аустралија нам је дала прилику да радимо и нешто зарадимо. Била је то стара, баш стара кућа, али је имала огромно двориште. Најбоља ствар која ми се десила. Устајао сам у шест ујутру да бих тренирао пре школе. А кад нисам, играли смо три на три, четири на четири. Претворили смо двориште у минијатурни фудбалски комплерк. Други детаљ који памтим је кад сам први пут понео капитенску траку репрезентације за млађе од 15 годинау. Пријатељска утакмица против Јапана у Канбери. Није била значајна. Али мени је значила све. Отац је плакао”.

Преузето са: nedeljnik.rs

Нема коментара

Напишите коментар