Музеј који чува сјећање на Буковицу у Мокром Пољу

У селу Мокро Поље, које припада општини Ервеник, већ неко време отворен је музеј старина – етнолошка збирка која сведочи о свакодневном животу, обичајима и занатима народа Далмације, уз старе фотографије људи који су својим постојањем оставили траг у овом крају. Старе фотографије свакодневног живота, портрети сељана, важни догађаји попут школских дана, војничких испраћаја и кићених сватова, али и радне акције – берба грожђа, шишање оваца, вучарење и дробљење камена за изградњу сеоских путева – део су изложбе којом је Милан Јапунџић пре три године покренуо иницијативу за отварање музеја старина у свом селу.

Свестан пролазности времена и чињенице да са одласком старијих генерација нестаје и део обичаја, знања и предмета који сведоче о сналажљивости, вештинама, сиромаштву и тешком животу становника Буковице, Милан је започео прикупљање експоната чија је улога и значај током последњих деценија готово потпуно ишчезла. Његова намера је да сачува успомене на једно време и начин живота који полако одлази у прошлост, али који представља важан део културног наслеђа овог краја. До експоната није било лако доћи. Милан их је тражио по зараслим двориштима, урушеним кућама, испод амбара, тамо где дуго времена нико није залазио нити је имао намеру да залази. Када би своје сумештане питао да ли имају неки предмет из прошлости који би могао да послужи за музејску поставку, најчешће би добијао одговор да „нема“, да је све бачено или пропало. Оно што би ипак, вођен упорношћу и жељом да сачува прошлост, пронашао у неком забаченом и скривеном кутку, морао је стрпљиво да обнавља како би драгоцени предмет, колико је то могуће, вратио у његово првобитно стање. Над појединим експонатима проводио је сате и сате рада.

– Треба све прво добро очистити, зато што се то одавно више не користи, а сада људи препознају у томе старину која нас веже са прошлошћу, са нашим начином живота и животом наших предака. Ја тај начин живота још памтим, када се живело око огњишта, када су се сви ови предмети који су данас музејски експонати користили свакодневно. Живот је био врло скроман, свега је било мало. Пре свега суђа, посуђа и алата. На свему се јако штедело. Чувало се то као очи у глави. А ови предмети које овде видите, већином нису индустријски производи. Све су то израђивали сеоски мајстори, људи који су се бавили пољопривредом и сточарством, а уз то били вешти у одређеним занатима. Сеоски ковачи, столари, бачвари, опанчари… Практично, то је било натурално господарство. Све што је људима било потребно, сами су производили – прича Милан Јапунџић, који је последњих година посветио живот сакупљању експоната и стварању вредне етнолошке збирке за своје село.

Од огњишта до таре – прича о животу једног времена

Милан је своју етнолошку збирку поделио у неколико целина, настојећи да сваки предмет добије своје место и исприча причу о времену у којем је настао и служио својој намени. Од кухињског посуђа и предмета за домаћинство, преко намештаја око огњишта, па све до алата и прибора који су пратили тежачки живот, радове у пољу и свакодневну борбу за опстанак. Каблић за млеко, бронзин и пека, ока и варићак за жито, гаргаше за чешљање вуне, мотовило, преслице и вретена, дечја колевка, вучија, косјер и бројни други предмети сведоче о рукама које су их користиле и о вештинама које су се преносиле с колена на колено.

-Ту су реквизити, да кажемо условно, кухиња, односно огњиште, ватра, и то је оно што се користило у свакодневном спремању хране. Бронзини, лонци у којима се кувало, пека у којој се на огњишту пекао хлеб и месо. Тава на којој се пржило, граделе које су се такође користиле. А овај експонат мало ко може да погоди шта је. Не знам му тачан назив, али се раније бела кафа углавном правила од јечма. Кафа је била скупа, па су људи свој јечам пржили у овоме. Ту се сипа јечам, затвори се и на огњишту окреће док се не испржи – појашњава Милан.

Посебно место у поставци заузимају и старе мере за жито и брашно

– Ово је мера за жито, за брашно – ока и варићак. То су биле стандардне мерне посуде. Сваки мајстор који је правио оку морао је да се придржава тих мера, јер се тиме куповало и продавало жито. Није смело бити одступања. То је била стандардна мера, као што су данас килограм или литар. Када су биле гладне године, варићак жита или кукуруза био је појам – објашњава Милан.

Из којег времена потиче најстарији експонат у поставци, Милан не може са сигурношћу да тврди. Каблић за млеко, којем је једва успео да замени дно, поједено зубом времена и црвоточином, свакако спада међу најстарије предмете. Поред кухињских предмета, у збирци су и алати за шишање и прераду вуне, преслице, гаргаше, ручни алати за столаре и обућаре, српови, косјери и бројни други предмети који су некада били неизоставни део свакодневног живота. Данас је доћи до оваквих предмета веома тешко, а некада су их куће биле пуне јер су свакодневно коришћени.

Посебно место у музеју заузимају чувени мокропољски опанци, без којих се некада у овом делу Далмације није ишло ни у овце, ни у поље, али ни у сватове. Били су обућа тежака и чобана, али и неизоставан део народне ношње у свечаним приликама. Као што се живот није могао замислити без опанака, тако ниједна кућа није била без таре -старог ткалачког стана на којем су вредне руке жена од чисте вуне и конопље стварале све оно што је породици било потребно.

Успомене које не бледе

Један предмет у читавој поставци Милану ипак буди највише успомена. То је тара, стари ткалачки стан, који га враћа у детињство и подсећа на баку, њен рад, стрпљење и поштовање према ономе што је човек својим рукама стварао.

– Ово је ткалачки стан, или како смо га ми звали – тара. То је био изузетно користан строј, јер су људи на њему израђивали комплетну одећу – мушку, женску и дечју, али и покриваче, биљце и крпаре. Свака домаћица, свака девојчица, уз мајку је већ од малена учила да тка. Када би стасала за удају, сама је себи ткала одећу коју ће понети у нову кућу. Моја бака је сама исткала своју ношњу у којој је дошла у нашу кућу када се удала за мог деду. Читавог живота је бринула о њој. Држала ју је у шкрињи, стално проветравала, пазила да је мољци не оштете. Био сам задивљен како је после толико година изгледала као нова. Доживела је 96 година и до последњег дана чувала ту ношњу. Неколико пута сам јој говорио: „Бако, дај мени ту ношњу, а ја ћу тебе, кад умреш, обући у свилу и кадифу, само да она остане.“ Није хтела ни да чује. Говорила је: „У овоме сам се удала, у овоме сам дошла у ову кућу за твога деду, у овој одећи ћу и отићи код њега.“ И тако је и било – присећа се Милан.

Посебну вредност читавој етнолошкој поставци дају зидови просторије, прекривени оригиналним црно-белим фотографијама које је Милан годинама сакупљао по Мокром Пољу, обилазећи куће својих мештана и породичне албуме. На њима су забележени школски дани некадашњих генерација мокропољских ђака, испраћаји младића на одслужење војног рока, свадбе и народни обичаји, вучарење, шишање оваца, печење ракије у старим казанима, жене које у двориштима преду вуну, али и радови на изградњи сеоских путева, који су у то време најчешће настајали самодоприносом и тешким физичким радом мештана. Свака од тих фотографија представља аутентично сведочанство једног времена и људи који су га стварали, допуњујући причу коју казују музејски експонати и претварајући етнолошку збирку у живу хронику живота Буковице.

Данас, док поносно чита утиске посетилаца исписане у књизи утисака, Милан планира да своју етнолошку збирку додатно прошири, да је уз подршку општине заштити и остави Мокром Пољу као трајно сведочанство о животу, раду и обичајима људи који су некада стварали и живели у овом буковачком крају.

Ова мала музејска поставка није само збирка старих предмета. Она је сведочанство једног начина живота, умећа и вредности које су обликовале генерације људи у Далмацији. Сваки експонат, свака фотографија и свака испричана прича подсећају да културно наслеђе не чине само велики историјски догађаји, већ и свакодневица обичних људи, чији су рад, знање и живот оставили неизбрисив траг у времену.

Преузето са: srbi.hr