Професор Стаматовић: Вучедолски ратници нису гинули за данашњу антисрпску Црну Гору
Историчар и професор Универзитета Црне Горе поручио на свечаној академији у Никшићу да су Црногорци, Херцеговци и Брђани 1876. године у бој ушли као српска војска, оцењујући да се историјски смисао њихове победе данас брани очувањем српског идентитета, ћирилице, Српске православне цркве и косовског завета
НИКШИЋ – Битка на Вучјем долу није била само једна од највећих победа над Османским царством, већ битка српског интегрализма, у којој су Црногорци, Херцеговци и Брђани наступали као делови једног народа и једне војске, поручио је историчар др Александар Стаматовић, професор Универзитета Црне Горе, на свечаној академији одржаној 28. јула пред Саборним храмом Светог Василија Острошког у Никшићу, поводом 150 година од Вучедолске битке.
Стаматовић је говор започео стиховима о сабору књаза Николе под Острогом и његовом обраћању Црногорцима и Херцеговцима, којима је поручено да „и у вољи и невољи” једни од других немају ближих и већих.
Обраћајући се Херцеговцима који су дошли на свечаност, нагласио је да у Никшићу нису дошли ни на туђу земљу ни у суседство.
„Потомци вучедолских ратника, ово је земља херцега Шћепана до манастира Острога. Ово није земља Дукљанија”, рекао је Стаматовић.
Према његовим речима, током протеклог века и по бројни потомци Херцеговаца и Брђана прихватили су црногорско регионално и национално име, док се обрнути процес није догодио.
Позивајући се на сопствено порекло из Катунске нахије и на претка који је као један од четворице барјактара био у гарди војводе Петра Вукотића, Стаматовић је казао да има и лично и научно право да утврди природу рата вођеног 1876. године.
„Вучедолска битка била је битка српског интегрализма”, нагласио је он.
Како је објаснио, ондашња Црна Гора своје историјске и националне тежње није завршавала код манастира Острога, већ је настојала да српска граница буде померена до слива Неретве и Јадранског мора. Та тежња, према његовој оцени, сведочи да су ослободилачки ратови Црне Горе посматрани као део ширег процеса српског националног ослобођења и уједињења.
Стаматовић је своје тврдње поткрепио текстовима објављеним непосредно после битке у „Гласу Црногорца”, тада једином листу у Црној Гори. Подсетио је да је у три наставка објављена песма Јована Поповића Липовца о боју на Вучјем долу, у којој су Црногорци приказани како предвођени књазом Николом одлазе у бој „да Косово свете”.
У наставку песме, како је навео, војска књаза Николе недвосмислено је названа српском, а њена борба представљена као борба „за слободу српском роду”.
„Војска према војсци стоји, српска стоји према турској”, цитирао је Стаматовић, додајући да је у истом тексту поновљено да Црногорци у бој одлазе како би осветили Косово.
У истом броју „Гласа Црногорца”, подсетио је, објављен је и текст поводом помена књазу Данилу Петровићу, у којем је књаз Никола представљен као његов „светли потомак и зорни наследник” који у братском савезу са Србијом наставља започето дело.
Текст је, како је казао Стаматовић, завршен речима: „Слава спомену великога књаза и Србина.”
Он је оценио да ти извори непосредно показују како су савременици Вучедолске битке разумели сопствени идентитет, војску и политичке циљеве, без накнадних тумачења која су се појавила у каснијим раздобљима.
Осврћући се на недавне полемике због истицања тробојке у Беранама, у Дипломатској академији која носи име Гавра Вуковића, Стаматовић је подсетио да је управо Вуковић био учесник Вучедолске битке.
У његовим мемоарима, казао је, описано је како је гатачким пољем „први пут од Косова” марширала српска војска од 15.000 Црногораца и Херцеговаца.
Та војска, према Вуковићевом сведочењу које је Стаматовић прочитао, била је окићена црногорским крсташима, док су испред ње ношена два алај-барјака са белим орлом на црвеном пољу.
Стаматовић је затим симболично призвао Јовицу Зиројевића, алај-барјактара херцеговачке војске, позивајући га да види колико се у савременој Црној Гори „ради и прича против Србије и против свега онога што је српско”.
„Бој на Вучјем долу био је несумњиво, по овим историјским доказима, освета Косова”, закључио је Стаматовић.
Обраћајући се Никшићу као „перјаници” и „српском лицу”, позвао је град да остане доследан историјском наслеђу вучедолских ратника и косовском завету.
Он је затражио да се пружи подршка поништавању одлуке којом је Црна Гора признала такозвано Косово, оценивши да је тим признањем учињена историјска неправда према Србији и сопственој традицији.
„Србија никада није издала Црну Гору, а Црна Гора јесте у новијем времену”, рекао је Стаматовић, позивајући да се, како је казао, „срамна одлука новог доба” поништи.
Говорећи о политичкој традицији Црне Горе, подсетио је на институцију Општег црногорског збора, формирану испред Цетињског манастира пре готово пет векова, у време када су други делови српског народа били под османском или млетачком влашћу.
Та традиција, према његовим речима, изграђена је на непосредном учешћу народа у доношењу одлука и на непрекинутој свести о припадности српском историјском и духовном простору.
Као историјски низ у којем се препознаје исти одговор народа, Стаматовић је навео Косовски бој, Мартиниће, Крусе, ратове против Омер-паше Латаса, Граховац, Вучји до, Фундину, Скадар, Брегалницу, Гласинац и Мојковац.
„Наш је одговор увек био, у име оног земљописа Књажевине и Краљевине Црне Горе, да у Црној Гори живе све сами и чисти Срби”, казао је он.
Посебно је указао на пример бјелопавлићких учитеља из 1916. године, који су се за време аустроугарске окупације успротивили намери да деца буду подучавана латиничним уместо ћириличним писмом.
Тај догађај, према Стаматовићевом тумачењу, сведочи да ћирилица у Црној Гори није била само средство писања већ једно од темељних обележја идентитета и културног отпора.
Позивајући Никшић да не „изда” Голубовце и Пљевља, у којима су већ покренуте или усвојене иницијативе против признања такозваног Косова, изразио је очекивање да ће исти пут следити и Херцег Нови.
„Никшићу, перјанице, да ти видимо сада српско лице. Не издај Голубовце, не издај Пљевља, не издај, ако Бог да, Херцег Нови. Дај подршку отпризнању лажне државе Косово у име онога за шта су гинули вучедолски ратници”, поручио је Стаматовић.
У делу говора посвећеном положају Српске православне цркве у Црној Гори, цитирао је излагање председника црногорске владе др Лазара Томановића из 1910. године.
Томановић је тада, подсетио је Стаматовић, казао да је Митрополија цетињска „једина светосавска епископска столица” и да је, као таква, законита наследница и следбеница српске Патријаршије.
„Нема никакве православне цркве у Црној Гори поред, изнад и испод Српске православне цркве”, нагласио је Стаматовић.
Осврћући се на непосредне последице победе из 1876. године, рекао је да су вучедолски ратници добили чинове, медаље, звања, наклоност књаза Николе и земљу у Никшићком пољу која је раније припадала агама и беговима.
Ипак, оценио је да њихов крајњи идеал није у потпуности остварен.
„Добили сте десетине рала земље у овом Никшићком пољу. Али нисте остварили своје идеале у коначном”, рекао је Стаматовић, обраћајући се симболично погинулим и преживелим учесницима битке.
Према његовој оцени, граница утврђена 1878. године одлукама великих сила, а потврђена после Другог светског рата, остала је препрека идеји националног јединства којој су тежили учесници ослободилачких ратова.
Због тога је поручио да српски народ има право да преиспитује историјске поделе које су раздвојиле његове крајеве.
„Земља Србинова нема граница на Шћепан Пољу, нема граница на Црквицама, на Крсцу, на Враћеновићима, на Клобуку. Нема граница на Дрини”, казао је Стаматовић.
Говор је завршио оценом да Срби, у име вучедолских победника и идеје српског интегрализма, имају и „божје и људско право” да живе у једној држави.
„Ми Срби имамо, у име вучедолских победника и интегралистичке српске идеје, свако право, и божје и људско, да живимо у једној држави”, закључио је Стаматовић.
Преузето са: ИСКРА
