На данашњи дан прије 25 година потјерани Срби из Вогошће

На данашњи дан прије 25 година федералне полицијске снаге ушле су у Вогошћу, коју је прије тога напустила српска полиција, тако да је то била прва општина која је прешла у надлежност Федерације БиХ, а комплетном операцијом руководио је тадашњи федерални министар унутрашњих послова Авдо Хебиб.

Предсједник Одбора за заштиту права Срба у ФБиХ Ђорђе Радановић изјавио је Срни да је Дејтонским споразумом 1995. године окончан рат БиХ, као и да је договорено да се подручје Сарајева које је до тада било у саставу Републике Српске преда у надлежност ФБиХ, а то се односило на општине Илијаш, Илиџа, Вогошћа, Хаџићи, насеља Грбавица, Неџарићи…

– Пред улазак федералне полиције у ова насеља и општине, /тадашњи муслимански лидер/ Алија Изетбеговић изјављује да могу остати они који нису окрвавили руке и нису учествовали у `побуни`. Шта то значи? Да могу остати жене и дјеца, а мушкарци не могу? – каже Радановић.

Према његовим ријечима, прва општина која је прешла у надлежност ФБиХ је Вогошћа, а то се десило када је федерална полиција ушла у ову сарајевску општину, 22. фебруара 1996. године.

– Полицију води Авдо Хебиб, тада министар унутрашњих послова, и поводом тога у документарном филму о “реинтеграцији” Вогошће он изјављује: “Кад смо скинули заставу са општине Вогошћа, добијем информацију да бивши начелник општине сједи у канцеларији горе, апсолутно ми ненормално било, не знам ни чија је то игранка била, ја сам, ради заштите дигнитета и функције коју сам обављао, наредио да му се саопшти да под хитно напусти Вогошћу, да ја не преузимам никакву одговорност за њега, ни за што друго… Истина, човјек је коректно послушао моју наредбу и одмах је напустио Вогошћу” – наводи Радановић.

Он истиче да је Хебиб тада “отјерао српског представника у општини који је природно сачекао нову власт и вјероватно чекао да разговара са новим федералним властима како ће даље функционисати општина Вогошћа”.

– Ако Хебиб није могао гарантовати безбједност српском предсједнику или начелнику општине, како је могао неком обичном, малом Србину који би остао у Вогошћи, Илиџи, Илијашу, Хаџићима, Грбавици, Врацама? – запитао је Радановић.

Према његовим ријечима, Хебибова “порука” из Вогошће брзо се проширила међу Србима у Илијашу, Хаџићима, на Илиџи, и осталим насељима гдје се требала десити “реинтеграција”.

Он истиче да је управо “реинтеграција” вођена тако да се отјера српско становништво заслужна за то што Срби нису остали у Сарајеву.

– Нажалост, бошњачки политичари су увијек мудро представницима дипломатских мисија монтирали причу да су се Срби организовали да иду из Сарајева. Срби се јесу организовали да иду, али тек онда кад су им Бошњаци рекли да то морају да учине. Ако је федерални министар унутрашњих послова наредио српском предсједнику општине да мора одмах да иде из Вогошће, паметном не треба пуно да схвати шта је био циљ Бошњака – наглашава предсједник Одбора за заштиту права Срба у ФБиХ.

Према историјским подацима и званичним документима, егзодус сарајевских Срба, коју у ФБиХ називају “мирном реинтеграцијом”, почео је 17. фебруара 1996. године, на православни празник Задушнице, јер је планирано исељавање Срба са ових подручија требало да буде 19. марта 1996. године.

Међутим, страни мировњаци из снага ИФОР-а дијелили су летке, да је тај рок помјерен за 23. фебруар, односно мјесец дана раније од договореног.

Осим тога што су српски цивили морали да спакују најнужније ствари и крену у неизвјесност, многи становници Илијаша, Грбавице, Хаџића, Вогошће и сарајевске општине Центар кренули су да откопавају посмртне остатке својих покојника, не желећи да муслимански вандали скрнаве гробове њихових најмилијих.

Посебан проблем представљала је управо чињеница да су такозване међународне институције нагло одлучиле да муслиманске власти преузму српске општине мјесец дана прије предвиђеног рока, што је додатно убрзало ионако велику трагедију сарајевских Срба.

Српско Сарајево представљало је јединствен случај у бившој БиХ по томе што се Дејтонским споразумом од више од 150.000 људи који су одбранили свој град захтијевало да у миру пристану на власт ратних противника.

Између дејтонског и париског самита, сарајевски Срби су референдумски одбацили диктат да морају прихватити муслиманску власт, остати у ФБиХ и бити шеријатски озакоњени.

Међутим, париски скуп, одржан 14. децембра 1995. године, осим церемонијалности и протоколарности, није се ни осврнуо на демократски изражену вољу народа Српског Сарајева.

Међународна заједница је тада саопштила да ће 23. фебруара полиција муслиманско-хрватске федерације ући у Вогошћу, Нови Град и Центар; 29. фебруара у Илијаш; 6. марта у Хаџиће; 12. марта на Илиџу и у Трново; а 19. марта у Ново Сарајево и Стари Град.

Према попису из 1991. године, у Сарајеву је живјело 157.000 Срба.

Преузето са: РТРС

Нема коментара

Напишите коментар