На Полици код Берана – свечаности у част Војводе Миљана и племенског капетана Попа Јосифа

У оквиру “Дана сјећања на српске јунаке и добровољце -Беране 2020.“ јуче11.октобра 2020.године , “Српска народна одбрана Васојевића и Лимске долине“ коју чине: Уружење добровољаца ратова до 1918,њихових потомака и поштовалаца Беране, Српско историјско- културно друштво “Никола Васојевић“- Беране, и Удружење српских књижевника у отаџбини и расејању за Црну Гору у оквиру једнонедељне културно-историјске манифестације : “ДАНИ СЈЕЋАЊА НА СРПСКЕ ЈУНАКЕ И ДОБРОВОЉЦЕ“ ОВЕ ГОДИНЕ НА ТЕМУ: “НЕЗАБОРАВЉЕНЕ БИТКЕ И БОЈЕВИ ВАСОЈЕВИЋА ЗА СЛОБОДУ СРПСТВА И ЦРНЕ ГОРЕ“.обиљежила је двеста година од рођења једног од најумнијих Васојевића војводе Миљана Вукова Вешовића и племенског капетана попа Јосифа Поповића Михајловића.

О поменутим историјским личностима говорио је историчар Горан Киковић који је истакао следеће: Вешовић (Вуковић) Вуков Миљан (1820-1886), рођен у Лопатама (Лијева Ријека-Васојевићи), од оца Вука и мајке Јокне, рођене Влаховић из Роваца.

Вјештине четовања учио је од старијег брата Милована који га је често водио са собом у опасне авантуре тајних упада и засједа према Колашину, Бихору, Плаву и другим упориштима турске моћи.

Године 1838. именован је за племенског барјактара од владике Петра II. Послије погубљења плавогусињског аге Пâша Шеховића, Миљану за јунаштво Владика даде златну Медаљу Обилића и даде му капетанство, а барјак преручи његовом брату Митру 1849. године, а краљ Никола у својим Колима каже: ”Од када ти Данилова рука први барјак даде…”.

Војвода Миљан почиње да ради на проширењу црногорске државе из Лијеве Ријеке на долину Лима. Уз помоћ сердара Јола Пилетића, изасланика књаза Данила, ради на организацији власти у Лијевој Ријеци и Полимљу. Цијелу област Васојевићâ у црногорској и турској граници подијелио је на седам капетанија. Наименовао је капетане и по 18 перјаника и барјактара, њихових помоћника. Онда га је књаз (1857) именовао војводом васојевићким и сенатором црногорским.

Реорганизацијом црногорске војске 1871. године постављен је на дужности команданта Морачко-васојевићке бригаде. Књаз Никола је 1874. године пензионисао војводу Миљана као сенатора, а у рату му је одузео командне функције.

Док је књаз Никола припремао устанак у Херцеговини, који је букнуо 5. јула 1875. године, војвода Миљан је тајно радио на припремама за устанак у Васојевићима. Црна Гора је помагала фронт у Херцеговини, али није могла и у Васојевићима. Стратегијско опредјељење књаза Николе било је да ослободи Херцеговину и Приморје и да их прикључи Црној Гори, а да подржава герилску борбу у Полимљу, до одређеног момента за дизање устанка. Војвода Миљан је добио наређење од књаза да постепено развија устанак. Села с десне стране Лима требала су да мирују. Међутим, Шекулар и Велика нијесу мировали. Пошто је војвода Миљан дозволио да из црногорске границе учествују јединице у борби на турској територији (Превија и Полимље), Господар је, септембра 1875., смјенио војводу Миљана као војног старјешину. На чело Морачко-Васојевићке бригаде доводи црмничког војводу Мâша Андрова Ђуровића, поријеклом Васојевића.

Књаз Никола је војводу Миљана Вуковића смијенио са дужности комаданта бригаде, јер је увидио да војвода Миљан нема потребног ауторитета у племену због сукоба са двије Зарије из Краљског батаљона. Док је војвода Миљан био у немилости код књаза Николе, војвода Гавро Миљанов Вуковић је био најповјерљивија личност код књаза Николе.

О војводи Миљану Вуковићу писали су Јозеф Холечек, Павел Ровински, а, рецимо, књижевник Бранислав Нушић, у својој тротомној Реторици, сврстава га међу познате српске говорнике (1934).

Имао је велики углед на Цетињу, Црној Гори и Херцеговини и то међу бираним људима, јунацима, главарима, сенаторима, војводама и сердарима. Први је Црногорац који је добио двије златне Обилића медаље. Другу је добио на ријеч старог војводе Милоша Андрова Кривокапића који је, између осталих похвала упућених војводи Миљану, рекао: ”… нема ни једног црногорског главара који би могао рећи Миљану Вукову: помакни ми се да сједнем… Он је косовски војвода, он је прослављени војсковођа, ратник и јунак, он је постојан и чврст човјек, он је овој држави прислонио још једну Црну Гору”.

Уз помоћ врсних народних главара војвода Миљан Вуковић је успио да за непуну деценију изврши духовно и политичко сједињење свих братстава на територији Лијеве Ријеке и Лимске долине и да их тако удружене прикључи слободном дијелу Црне Горе.

Војвода Миљан је био побратим с Јованом Ристићем, главним актером србијанске спољне политике, затим књазом Данилом Петровићем, Новицом Церовићем, Јôлем Пилетићем, Радојем Симовићем. Колики је углед уживао говори и чињеница да је био стâри сват (једини од Црногораца) у сватовима књаза Петра Карађорђевића са књегињом Зорком. Био је присни пријатељ прослављеног умјетника Јосипа Чермака, који га је портретисао.

За многе побједе извојеване над Турцима војвода Миљан је одликован од књаза Николе: сабљом Махмута везира Бушатлије, златном Обилића медаљом и лентом Данилова ордена; од Русије: Орденом Свете Ане (о грлу), а цар Фрањо Јосиф, обавијештен о јунаштвима и побједама војводе Миљана у току рата 1862. године и прије, послао је књазу Николи 200 дуката, да Миљану купи двије најљепше леденице које се налазе у Црној Гори, и да му их дарује у његово име, јер му не може послати Орден због осјетљивости Турака. Књаз је купио двије лијепе бушатлијке у војводе Пламенца и предао му их, као царев дар. ”Када је ослобођен Бар, књаз Никола је војводи Миљану даривао лијепу Селим бегову кулу, што је наишло на одобрење цијеле војске, јер је војвода уживао неподијељено уважавање и признање код свих” – пише Гавро Вуковић. Међутим, 24. новембра, увече, кула је отишла у ваздух. ”Овај несрећни случај није се могао објаснити” – пише књаз Никола.

У годинама мира, кратко, војвода Миљан Вуковић се населио у селу Лужац код Берана. Последње године живота је провео као пензионисани црногорски сенатор у Лијевој Ријеци. Умро је послије 40 дана од изненадне смрти сина, прослављеног бригадира Тодора Вуковића. Сахрањени су код цркве у Лијевој Ријеци.

На сахрани војводиној није присуствовао књаз Никола. Једини су дошли књаз Петар Карађорђевић и војвода Марко Миљанов Поповић. Остало је у народу да се приповиједа да је на питање књаза Петра који је најбољи војвода у српству, војвода Марко одговорио: ”Ми смо имали двије војводе у српству Милоша Обилића и Карађорђа. Трећи војвода је овај којег смо данас сахранили – Миљан Вуков”.

Извршио је епохални подвиг економског, националног и социјалног ослобођења и народног уједињења у Лимској долини чиме је ударен печат великој ослободилачкој епохи.

Од народних представника који су највише допринијели остварењу његовог концепта посебно су се истицали Ђоле и Трифун Лабан, Зарија Протић, Зарија Бакић, војвода Симо Војводић, Саво Перов Масловарић, Шујо Шћепанов Драговић, Божина Лекић, Милован Раичев Голубовић.

Војвода Ђуро Матановић како то доликује ратнику и бираном Црногорцу окупљеним цетињским главарима, поводом смрти Миљана Вукова, вели следеће: “ Шта смо ми при њему? – Ми смо племенски, а он косовски војвода!”

Питао књаз Петар Карађорђевић, Марка Миљанова шта мисли о војводама и јунацима, а он му одговорио да је српски народ имао двије војводе, у Србији Карађорђа, а у Црној Гори Миљана Вукова.

За историјске заслуге у борби за слободу црногорског народа Република Црна Гора му је подигла споменик у Лијевој Ријеци 1951. године. Братство Вешовића му је подигло спомен бисте у Подгорици, у улици која носи његово име, у Лијевој Ријеци и у Беранама. На војводиној кули у селу Лопатама (Ковачица) постављена је спомен плоча 1994. године.

Војвода Миљан је оженио Стану, сестру Шуја Шћепанова Драговића из Ђулића са којом је имао два сина: Гавра и Тодора, од којих данас нема мушких потомака.

За њега Панто Цемовић је рекао: “Бољега јунака разборитије главе, Васојевка није родила.”

Његова је ријеч била неопозива, мало је говорио. Посебне црте његовог карактера су озбиљност, строгост, ћутљивост. Ужасавао се претјеране веселости, псовки, шала, вулгарности или алузија на еротизам.

Савременици веле да Миљана нико није насмијаног видео. Био је увијек јако озбиљан како на скуповима, тако и у породици. Био је прави народни вођа, озбиљан, затворен, смирен, тактичан, одмјерен, једном ријечу цјеловита личност.-закључио је Киковић.

Киковић је потом говорио и о личности племенског капетана попа Јосифа Михајловића Поповића.

Нас је овдје, на јуначкој Полици, гдје су се водиле кроз вјекове борбе “за крст часни и слободу свету“, oкупио велики догађај и велика личност па тим обележавамо стопедесетдвије године од упокојења једног од најзначајних Поличана – попа Јосифа Михајловића Поповића.Међутим морамо поменути данас и познате јунаке Полице: међу којима су два брата Дедовића Миро и Радисав, Радоје Ђукић, Ново Пантовић, Арсеније Вукићевић, Марко Трифуновић, Мирко Бабовић, Радоња Тодоровић, Милутин Бабовић, Петар Кастратовић, Деле Боричић, Никола Ђуришић, Радоје Плавшић-Ђуришић – четобаша, поп Јосиф са Заграђа…“ Као и многи други Поличани који су као жарко сунце вољели слободу и борили се “за крст часни и слободу златну“.

Поп Јосиф је био од оних главара и јунака за које је војвода Марко Миљанов Поповић рекао: “Драги брате Србине, да си имâ прилике и да си гледâ јунаке које сам ја гледâ, не би ти имало срце мира докле се не би озвâ јунацима који весело мру за своја и свија нас прâво…“

Данас нас је окупила личност Попа Јосифа Михајловића Поповића, који је рођен овдје у селу Заграђу на Полици, од оца попа Вукашина, што је како стоји у запису страдао од Турака 1825. године заједно са своја три сестрића недалеко од данашње гимназије у Беранама. Јосиф се школовао у манастиру Ђурђеви Ступови и наслиједио свога оца на челу поличке парохије. У тешким временима за српски народ доњих Васојевића поп Јосиф био је први међу Поличанима. До 1857. године он је то био по вољи народа, а од тада зато што га је књаз Данило поставио за капетана најпространије капетаније у Васојевићима. Он је био народни просвјетитељ, свештеник, умјешни војни командант и мудри народни старјешина. Иако није био племенски Васојевић, према писању војводе Гавра Вуковића, сина војводе Миљана: “Поп Јосиф из Заграђа капетан био је Миљану у свим његовим предузећима блиски и свесрдни сарадник, него који му драго васојевићки главар.“

Године 1858. поп Јосиф је био члан у васојевићкој делегацији код књаза Данила, а исте године потписује петицију главара који одлазе у Србију ради тражења помоћи. Он тајно представља Васојевиће 1861. године, као њихов делегат, код побуњених Херцеговаца под вођством Луке Вукаловића, на скупу у манастиру Косиријево и потписује представку коју побуњени Срби предају комисији европских сила. Најтеже дане свога живота капетан Јосиф дочекао је 1862. године, послије завршетка рата између Црне Горе и Турске, у коме је он предводио Поличане и остале Србе из своје велике капетаније. По међународном уговору Полица је, као и сва Доњвасојевићка нахија, остала у границама Турске. Да би се одбјегли народ вратио на своја огњишта није било другог излаза до да се прво покоре његови прваци. Тада су, иначе, Турци први пут успоставили свој стални гарнизон на лијевој обали Лима, поред кога ће почети да се развија варош Беране.

Од тада поп Јосиф, до тада илегални капетан црногорски, постаје легални представник доњовасојевићког народа под турском влашћу. Да би им био на оку, захтијевали су од њега да се пресели међу оних неколико кућа у вароши, која је тек почела да настаје. Он је био један од првих који је направио скромну кућу у Беранама и ту се настанио, мада се и даље више држао свог родног Заграђа.

Тајна преписка попа Јосифа са Цетињем, односно његова писма сачувана у Државном архиву Црне Горе, која је слао Сенату и Црногорском конзулату у Скадру, најбоље приказују какав и ко је био поп Јосиф, несумњиво значајна личност заграничних Срба. То вријеме је за Поличане теже од свега што су до тада подносили, о чему он у писмима опширно говори.

Од 1864. године сједиште Санџака под којим је спадао и берански крај, постао је Нови Пазар. Као и раније Јосиф Михајловић Поповић упорно се бори за свој народ који је представљао. Најзад, Турци нијесу хтјели да га подносе и одлучили су да га ликвидирају. То се јасно види из писма, које он шаље из Берана црногорском конзулу Вацлику у Скадар 21.10.1863. године. Он пише: “Ево неколико времена од вас никака гласа не чујем, па сам сада одлучио да вам се овим неколико ријечи јавим. Ако желите чути да сам у животу и надати се, пошто ово добијете, од вас добром гласу. Јављам да òће Кариман бег да дође тамо, а то је мој главни пријатељ који ми је главу сачувао. Кајмекан који је одавде истјеран, једну ноћ био ми је турио бусију да ме изгуби и да није било Кариман бега оћаше свршит по његовој жељи. Тога ради вас молим, ако му буде нужде од Спужана, да му будете наклоњени колико будете могли.“ Из овог писма се јасно се види да је поп Јосиф предосјећао опасност која му предстоји.

Једне вечери, почетком 1865. године били су заједно у хану у Беранама: поп Јосиф, Миро Дедовић и Лабуд Рмуш. По наредби тајној стављен им је отров у чај. Убрзо, пошто су испили напитак, осјетили су његово дејство и похитали кућама. Миро и Лабуд успјели су да се спасу. Јосиф је похитао ка својој кући у Заграђу, али стигао је само до близу Гроца, изнад кућа Бабовићâ-Цалићâ. Ту му је позлило и убрзо је издахнуо. Сахрањен је на заградском гробљу. Тако је завршио живот истакнути главар са Полице капетан поп Јосиф Михајловић, од кога – како пише професор Душан Вулетић у књизи “Полица код Берана“ – потичу заградски Поповићи. Поличани нијесу заборавили ову свијетлу личност па су му 16. октобра 2011. године, на дан када су ови крајеви послије 457 година ослобођени од турског ропства, подигли овдје поред цркве Свете Тројице споменик попу Јосифу као знаменитом племенском капетану Доњих Васојевића, једним од седам васојевичких капетана, српском свештенику Поличке парохије која се простирала на цијелој десној обали Лима и народном просветитељу овога краја. Поличани се кроз личност попа Јосифа сјећају свих својих предака који су се јуначки борили у свим ратовима за слободу српског народа овога краја и Црне Горе (1853/54; 1862. и 1876-1878, 1912, 1913. Од 1914. до 18.), као и у рату (1941. -1945.), па до задњег рата 1990., 1999. У свим овим ратовима истакли су се Поличани као љути граничари и непоколебљиви јунаци и борци“.-закључио је историјски час професор Киковић. У културном програму учествовали су пјесници Радован Обрадовић и Радоје Мишковић,док је уз струне гусала скуп поздравио млади гуслар Синиша Петрић.

Нема коментара

Напишите коментар