Нада да ће Миочић поново оживети и даље тиња

Миочић је једно од српских села на подручју општине Дрниш, које је наслоњено на чувено Петрово Поље. Од Дрниша је удаљено свега неколико километара. У овом селу некада је живело више од шест стотина становника, док их је данас петнаест пута мање.

Црква посвећена рођењу Светог Јована Крститеља у Миочићу

У односу на време од пре три деценије, у Миочићу је све другачије, само је сеоски храм Светог Јована Крститеља готово исти. Стражари над селом, чувајући успомене на нека лепша времена, када је оно било пуно живота.

Петар Вуковић из Миочића има седамдесет и три године. Памти овај Далматинац своје село још кад је у њему босоног трчао по ливадама, играјући се са својим вршњацима, којих је у то време било много.

– Било је лепо, пуно живота, деце… Свега је било. Не бих га заменио ни за шта на свету. С обзиром на број становника, који је тада живео у селу, мислим да веће лепоте није било. Дрнишани су Миочић звали „Мали Париз“. Јер, село је на таквом положају да би му сви позавидели, а поглед на Миочић и поглед из Миочића су непроцењиви. Петрово Поље нам је на длану, видимо га и уживамо у том погледу, јер је село на узвишици с једне стране Петровог Поља, док је Дрниш на узвишици, али с друге стране овог лепог и плодног поља. Камен, уграђен у наше куће, некада се белио као снег, да је то свим пролазницима остало упечатљиво. Младим девојкама из суседног села Сиверића била је жеља да се удају у Миочић. Тако је било некада, када је село било пуно људи, пуно живота. Данас је сасвим другачије – прича Петар Вуковић, док му се очи испуњавају сузама јер је, како сам каже, и сам помен неких бољих времена у којима је Миочић био неко сасвим друго, много лепше и животније село у њему изазива емоције.

 

Мир у души најважнији


На другој страни села живи Милан Мирчетић, који са супругом пензионерске дане проводи у родном Миочићу. Каже да му нигде није ни лепше ни боље. И он памти некадашња времена, одрастање у не баш сјајним условима, али када је радости у породичним домовима било много више него данас.

– Село је било пуно, било је разоноде, деца су била срећна. Није било играчака, као што их данас има, није било услова за забаву, али су деца била срећнија него данас. Куће су биле пуне чељади свих генерација, тако да је у само једној кући било осморо или више чељади, али то никоме није сметало, људи су се лепо слагали. Данас је другачије, у једној кући је или једно или двоје људи. Све се променило, село је пусто. Некада је у Моичићу живело више од шест стотина људи, а данас нас је свега четрдесет. Деца су тада много помагала родитељима, чувала су стоку у пољу, преузимали обавезе на себе. Могу рећи да су људи у селу некада живели добро, првенствено захваљујући руднику у суседном селу Сиверићу. Људи су тада знали само да раде. Након што одраде своју смену у руднику, врате се кући и одмах настављају са обавезама у пољу, код стоке… Тада није било много беспосличарења, сваки тренутак се користио за рад. Зато су људи имали, али су те своје радне навике преносили и на децу. Колико год да то време није много пружало деци и младима, као што је данас, ипак могу рећи да су то заиста била лепа времена – прича Милан, док му се пред кућом играју унука и унук, који данас живе у Инђији, али су чести и најдражи гости код баке и деде.

Милан Мирчетић и његова породица избегли су заједно са својим народом у лето 1995. године. Њих је избеглички вихор однео у равну Војводину. Ипак, носталгија их је враћала у родни крај, у родну Далмацију.

– Ја сам се вратио јер волим свој крај, овај далматински камен, ову климу. Живео сам у многим градовима, али сам сит градског начина живота. Најлепше ми је у Миочићу, јер сам овде нашао мир својој души. Деца ми често долазе, тако да нисмо усамљени. Ништа нам не недостаје – каже Милан, показајући нам своје највеће радости, своју унучад.

 

Нема човека који може без свог родног краја


Дани у избеглиштву ни Петру Вуковићу нису давали спокоја, јер га је срце вукло у Далмацију. У избеглиштву није прошао ниједан дан, а да он није нисам мислио на своје село, на крај у којем је рођен и одрастао.

– Човеку у туђем свету највише недостаје родна груда. Све су ово моји градови. Мој је Дрниш, мој је Книн, мој је Шибеник, мој је Сплит. У свим тим градовима сам живео, у њима оставио своју младост, најлепше и најпродуктивније године свог живота. Све моје успомене везане су за овај народ, за овај крај. Зато сам желео да му се вратим што пре, да наставим живети тамо где ме прекинуо рат. Мислим да нема човека који може без свог родног краја. Тако је било са мном и слободно могу рећи да ме у Миочић вратила љубав према завичају. Ја из овог свог села не намеравам никада отићи док сам жив – поручује Петар Вуковић, уверен у исправност одлуке да се врати и проведе остатак живота у родном селу.

Село је током зиме углавном пусто, јер тада у њему живи преосталих четрдесетак становника. Једни другима помажу, али се и друже у дугим зимским ноћима. Већ с пролећа, а нарочито лети, село оживи. Врате се, бар на кратко, његови некадашњи становници, да обиђу опустела имања, да обрадују родбину и пријатеље, али и да на старом сеоском гробљу упале свећу за упокојене претке. То је њихов дуг према селу и прецима, истиче свештеник Милан Радусин, тренутно најупућенији човек у живот овога села и његових становника.

– У Миочићу је данас као и у осталим селима овог дела Далмације. Све је мање становника, из године у годину, а у овом селу не живи ниједно дете. За скоро пет година, колико сам овде свештеник, број становника готово да се преполовио. Катастарско подручје овога села је заиста велико, има пуно плодних њива, ораница, које су данас, нажалост, запуштене, нико их не обрађује. То и не чуди, јер је у селу петнаест пута мање људи него неколико деценија уназад. Без обзира на све, важно је да људи не забораве своје порекло, да се, кад год могу, потомци некадашњих становника овога села, присете завичаја својих предака, да га посете, да на гробљу свећу упале… Могу да кажем да људи, који сада не живе у Миочићу, долазе барем једанпут годишње, а неко и неколико пута. Људи углавном долазе када су њихове крсне славе или када је храмовна слава овог храма, Рођење Светог Јована Крститеља, почетком јула – каже отац Милан.

Иако је Миочић село на ободима плодног поља, у непосредној близини пута који Книн спаја са Шибеником, у овом селу, осим четрдесетак становника, још увек живи нада да село неће остати пусто, да ће се у њега, кад – тад, вратити живот који је из њега прогнан.

Преузето са: srbi.hr
Извор: Васка Радуловић

Подели са пријатељима:
Оцени овај чланак
Нема коментара

Напишите коментар