Послије 175 година обновиће се спомен обиљежје кнезу Холмије Николи Милошевићу Васојевићу

У организацији Удружења пријатеља и поштовалаца Бјелопавлића ”Бијели Павле” из Даниловграда и Српског-историјско културног друштва ”Никола Васојевић” из Берана јуче 30. Маја 2019. Одржан је парастос у Цркви Светог Симеона Мироточивог у Доњем Загарачу кнезу Холмије Николи Милошевићу Васојевићу који је ту убијен прије 175. Година. Помену су присуствовали представници братства Милошевића из Лијеве Ријеке родног мјеста Николе Милошевића Васојевића, представници Удружења књижевника ”Сјеверац” из Подгорице, представници Удружења Црногорско –Руског пријатељстава из Подгорице и други поштоваоци дјела кнеза Николе.

Потом је обиђено мјесто његове погибије које се назива ”Конзулов гроб” и донешена је одлука да му се подигне спомен обиљежје у организацији Удружења пријатеља и поштовалаца Бјелопавлића Бијели Павле из Даниловград, Српског-историјско културног друштва ”Никола Васојевић” из Берана и мјештана Доњег Загарача.

Треба подсјетити и овдје ко је био кнез Холмије Никола Милошевић Васојевић. Високи руски официр и војни аташе у Цариграду, пројектант пута Београд-Бар, турски генерал квартермајстер, енглески конзул, оснивач прве српске школе у Новом Пазару

Књаз Никола Васојевић, од оца Станише (Михаила) и мајке Јоване (Ане), рођене Никшић, рођен је 1797. године у љеворечком селу Лопате. Јована је била ћерка требјешког харамбаше Лазара Никшића који се, од 1791. године, послије неуспјелог Требјешког устанка, налазио у збјегу у Горњој Морачи, са још 200 требјешких породица. За све вријеме њиховог боравка у Горњој Морачи, Петар Први се залагао да их пресели у Русију. После више молби, руска влада је то одобрила, и у неколико група, све требјешке породице су тамо пресељене. Са једном од тих група, 1804. године, отишао је и Никола Васојевић, тада седмогодишњак, заједно са мајком Јованом и очухом Глигором Радоњићем. Настанили су се у Одеској губеринији. Од 1806. до 1818. године, Никола се у Русији школује и завршава војно-инжењерску академију, а потом службује у Петрограду као војни инжењер. Након унапређења у чин капетана, распоређен је на Кавказ, гдје му је главни задатак био израда војних карата за тамошње граничне области. Године 1829. именован је за руског војног аташеа у Цариграду. Наредне године учествовао је у раду међународне комисије за разграничење Турске и Србије. Имајући потребу за таквим стручњаком, као и његову безграничну љубав према своме отачеству, књаз Милош Обреновић понудио му је да ради у служби Књажевине Србије, што је овај, након сагласности руске владе, прихватио. Први задатак био му је да изради карту новоразграничене и знатно проширене Краљевине Србије, што је обавио брзо и квалитетно. Но, будући великог духовног потенцијала, а ипак не схватајући ослабљене економске могућности заостале и дуго пљачкане Србије, као главни инжењер Књажевине, предлагао је крупне и тешко остварљиве инвестиције чије су предрачунске вриједности књаза Милоша Обреновића жестоко узнемиравале. Нарочито га је уплашио предлог за изградњу модерног магистралног пута Београд-Бар, који је поред високе цијене морао ићи преко турских територија. Овај неспоразум је био тако тежак да су сва настојања књажевског секретара Димитрија Давидовића да их помири— остала безуспјешна, утолико више што је књаз Милош у образованом Васојевићу видио будућег ривала, те је и из тог разлога сматрао да га се треба што прије отарасити. -рекао је о Николи Васојевићу историчар Перо Радоњић из Даниловграда, иначе кустос музеја у том граду.

-Високи руски официр и војни аташе у Цариграду, пројектант пута Београд-Бар, турски генерал квартермајстер, енглески конзул, оснивач прве српске школе у Санџаку З н а ј ућ и з а в и с о к о о б р а з о в а њ е и в а н р е д н у надареност Николе Васојевића, цариградска влада му је понудила службу као шефу инжењерске службе у турској војсци, што је он одбио, носећи се мишљу да се поново врати у Русију. Но, Турци су по сваку цијену жељели да га придобију, па су понудили положај генералк в а р т е р м а ј с т е р а с в и х сувопутних турских трупа у Европи, што је прихватио. Као турски генерал, 1835. године био је у обиласку Скадра и Скадарског пашалука. Исте године из Скадра одлази на Цетиње да би се упознао са Његошем који му том приликом уручује увјерење о племићком поријеклу. Године 1837. енглески амбасадор у Цариграду, лорд Понсонби, именује Николу Васојевића за вице-конзула за провинције: Босну, Херцеговину и Албанију, са сједиштем у Новом Пазару.

Кнез Никола је без сумње био образован, предузимљив и даровит човјек. У Русији је завршио високу школу. Као даровит војни стручњак снима и ради мапе Кавказа и Закавказја… …Кнез Никола Васојевић је говорио тринаест језика. О његовој култури, високом образовању и даровитости свједоче његове разгранате везе. Два пута иде у Енглеску, Француску, Италију… Поред Енглеске за њега и Књажевину Васојевиће интересују се и Французи. Са пољском владом у избјеглиштву склапа тајну Васојевичко-пољску конвенцију, до чије реализације није дошло грешком Пољака. Кнез активно сарађује са многим значајним личностима свога времена; са Обреновићима и намјесницима Србије, са Ами Буеом коме поклања мапе области Васојевића, Зете и Албаније које је сам цртао, у вези је са Мушицким коме такође поклања поменуте мапе, има вез са културним радницима Србије а Исидор Стојановић му посвећује пјесму, Срби са Космета га славе и такође му пјевају пјесме, у прво вријеме живо сарађује са Његошем који му такође посвећује веома лијепу пјесму исписану на Орфелиновом календару који поклања кнезу, у службеним посјетама скадарски и травнички везири га дочекују са по педесет коњаника и поклањају му сабље и атове, често и активно сарађује са конзулима многих држава који му приређују величанствене пријеме и узвраћају гостопримство…, кнез Васојевић је био свјетска личност са четири држављанства. Он и сам пише пјесме, путописе, црта мапе, интерсују га историјске науке, нарочито досељења Словена на Балкан, бави се проблемом генеалогије Васојевића коју изводи од краља Радослава (1160), са игуманом Мојсијем Зечевићем, том изузетном српском личношћу, допуња и усавршава стари Васојевички закон наслијеђен од кнеза Милутина и Мирчете Раичева, веома се активно бави устројством државности Књажевине Васојевића који има своје границе, закон, грб, новац… Уопште, оно српско покољење коме су припадали легендарни српски мученици кнез Никола Васојевић, игуман Мојсије Зечевић, војвода Миљан Вуков…, који су дуго попријек гледани са попереним топовима са турских тврђава, живјело је и умирало за идеале ослобођења и уједињења српског народа, а кнез Никола је, стварајући српску књажевину Васојевиће између већ постојеће двије српске државе Србије и Црне Горе, имао као свој велики циљ да на Балкану поврати славно српско “Душаново царство”.-казао је о кнезу Николи историчар Горан Киковић, из Берана , предсједник Српске народне одбране Васојевића и лимске долине.

Потписана изјава о сарадњи Удружења Бјелопавлића ”Бијели Павле” Даниловград и Српског историјско културног друштва ”Никола Васојевић”Беране

Овом изјавом о сарадњи наведена Удружења договарају, развијају и унапређују међусобну сарадњу на културном, историјском, традицијском и духовном плану на подручју Бјелопавлића и Васојевића, као и између становника тих подручја.

Сарадња ће се одвијати у оквиру програмских начела и активности којима се наведена друштва баве.

Сарадња ће се односити на учвршћивању статуса и јачању позиције темељних вриједности националног идентитета становника ових подручја, а посебно на његовању и унапређењу кориштења српског језика, ћириличног писма, хришћанске вјере и хришћанских вриједности у оквиру Митрополије црногорско – приморске.

Сарадња ће се одвијати реализацијом заједничких културних догађаја, трибина, научних скупова, издавачких подухвата, промоцијом заједничких културних, историјских, традицијских, духовних и идентитетских карактеристика и питања, заштитом културног насљеђа, враћања из заборава и вредновања личностии догађаја од значаја за подручја Бјелопавлића и Васојевића и њихове становнике.

У оквиру унапређења међусобне сарадње и истицања специфичних вриједности становника ових подручја, као и самих подручја, представници удружења ће заједнички учествовати на трибинама, културним манифестацијама, јавним иступима у писаним и електронским медијима, са циљем истицања и подизања значаја свих вриједности и специфичности подручја Васојевића и Бјелопавлића, као и становника тих подручја, уз максимално међусобно уважавање и поштивање, са намјером афирмативног односа једних према другима.

за Удружење Бјелопавлића „Бијели Павле“ из Даниловграда Мр Огњен Јововић а за СИКД „Никола Васојевић“из Берана Горан Киковић, проф.

У Даниловграду, 30.05.2019.г.

 

У Матици српској у Даниловграду одржано вече историчара Горана Киковића и уприличена промоција часописа Глас Холмије

У Даниловграду 30. маја 2019. у просторијама „Матице српске“ представљен је 39. Број часопис „Глас Холмије“, као и књиге историчара Горана Киковића „Преци и потомци“, „Васојевићи у борби за српско и југословенско уједињење 1914-1918.“ и „Русија и Црна Гора кроз вјекове“ и говорено је о личности и дјелу кнеза Холмије Николе Милошевића Васојевића.
Огњен Јововић, предсједник Удружења Бјелопавлића ”Бијели Павле”,је поздравио присутне госте који су говорили о личности Николе Васојевића, часопису Глас Холмије и књигама Горана Киковића. Он је виспрено и зналачки водио програм ове вечери у којем су учествовали:
-Горан Киковић,историчар, главни и одговорни уредник ”Глас Холмије” из Берана
-Бранислав Оташевић,књижевник, предсједник издавачког свајета”Глас Холмије” из Мурине
-Давид Лалић,пјесник и публициста,члан издавачког свајета”Глас Холмије” из Андријевице
-Мр Огењн Јововић,предсједник Удружења Бјелопавлића ”Бијели Павле” Даниловград
-Перо Радоњић,историчар из Даниловграда
-Вулко Шћекић, пјесник и публициста из Берана
Уз гусле су пјевали млади гуслари Синиша Петрић из Берана и Владимир Радојевић из Даниловграда.

-Миљан Станишић, публициста из Даниловграда говорио је у свом обраћању о стваралаштву Горана Киковића и часопису Глас Холмије чије излагање доносимо у цјелости:

”Моје вечерашње обраћање односиће се на излагање о часопису “Глас Холмије”, као и о богатом стваралачком опусу њеног уредника проф. Горана Киковића. “Глас Холмије” је часопис за књижевност, историју и културу и представља једини српски часопис са сјевера Црне Горе, који излази на српском језику и ћириличном писму. Самим својим насловним одредницама овај часопис се јасно позиционирао да истражује, презентује и његује богату српску традицију, историју, културу, тј. духовност Васојевића и Црне Горе кроз вјекове, као и бави се актуелном незавидном позицијим српског народа у Васојевићима и Црној Гори, који је на удару неототалитарних,антисрпских, монтенегринских структура, које потиру све оне вриједности по којима су ови простори били препознати и унијели их у цивилизацијске токове. Осма година од постојања овог еминентног часописа и изашлих 39 бројева у условима дискриминације српског народа, представља лучу српске слободне мисли у данашњој неслободној, заробљеној, антисрпској Црној Гори, гдје је читави један народ, српски народ, који је стварао и прославио Црну Гору, данас етикетиран реметилачким фактором, гдје се атакује на Митрополију Црногорско- приморску, т.ј. на укупни српски идентитет, гдје се на правди Бога осуђују српски политички лидери и сл. “Глас Холмије” је постао препознатљив не само у Васојевићима него и шире јер је квалитетним текстовима еминентних стваралаца из разних области постао незаобилазно штиво, сазнајног карактера, које учи и опомиње да се не смијемо одрећи свога српског идентитета што су нам у аманет оставили наши славни преци и као путоказ којим освештаним путевима ми њихови потомци треба да ходимо. Часопис “Глас Холмије” у имену и својим дјеловањем часно носи идеју и дјело кнеза Николе Милошевића Васојевића, оснивача кнежевине Холмије, који је главом платио своју замисао да оснивањем ове кнежевине буде стожер и за окупљање и обједињавање осталих брдских српских племена, како би се тим чином створила јака српска држава од старе Црне Горе и Брдских племена. Међутим, владајућа династија Петровића је како тада, тако и касније такве тенденције сурово кажњавала, јер је у свему тежила да има примат, па и у случајевима када је то штетило општим српским интересима. Тако је наведену замисао то главом платио, каo што смо навели, изузетна личност кнез Никола Милошевић Васојевић.

Са уједињењем Бјелопавлића и Пипера са четворонахијском Црном Гором, након величанствених побједа на Мартинићима и Крусима и стварањем државе са два ентитета Црне Горе и Брда, као и каснијим придруживањем њима и других брдских племена, само за неко вријеме је изражавало њихове племенске специфичности и препознатљивости које су давале квалитет тој држави. Међутим, династија Петровића је тежила да брдска племена која су се са великим жаром ујединила са Црном Гором, унификује и преточи у црногорски идентитет, укидајући касније из назива државе ентитет Брда, бришући њихову препознатљивости, које су се временом све више губиле, али не спорећи њихов заједнички српски именитељ. У конкретном случају термин Црна Гора није ваљано изражавао идентитет Брдских племена. Брдска племена су и у суровим условима турске окупације опстајала као самостална племена и услед упућености једних на друге, као и везивањем за четворонахијску Црну Гору и обратно, кроз међусобне помоћи у невољама и кроз друге облике сарадње (без обзира на повремена међусобна трвења). Уједињење ових Брдских српских племена са Старом Црном Гором били су природни процеси, али то није био разлог црногорским властодршцима да их маргинализују, асимилују и претварају у провинцијалне Црногорце, потирући њихове препознатљивости и идентитете. Те тенденције, али у још бруталнијем виду испољавају се и до дана данашњег. Данас ова антисрпска, антидемократска, неототалитарна, монтенегринска дружина на власти потире све оне вриједности по којима су ови простори били цијењени и препознати. Њихов врхунски идеал је само монетарне природе, па у том циљу желе да створе послушну и подобну индивидуу, лишену српског националног, вјерског, традиционалног и културолошког утемељења и створе поданичку масу слугањерског, паланачког менталитета, подложну манипулацијама. Зато су изабрали план да из историје Црне Горе избришу све оно што има вјековни српски идентитет и садржај, јер Срби у Црној Гори, тј. Црногорци, Брђани, Херцеговци, Бокељи и др., имају богату слободарску традицију отпора свакој врсти тортуре, наметања, присиле, а то се не уклапа у монтенегрински концепт, не хајући за ону познату максиму „да они који не признају прошлост немају право ни на будућност“. Тако се и часопис “Глас Холмије” из броја у број залаже да се очувају и његују истинске вриједности српске баштине, што су нам оставили наши преци и да их још више развијамо и унапређујемо.

Како као главни уредник “Гласа Холмије”, као и са до сада објављених осам књига, проф. Горан Киковић постаје познато историјско име, као надарени стваралац који истражује сложене теме и о њима износи историјске вредоносне ставове. Проф. Киковић изласком своје прве књиге “Војвода Павле Ђуришић“ 2003. године, која је уједно и била његов дипломски рад, скренуо је пажњу на себе, осветљавајући личност Павла Ђуришића и његову улогу у Другом свјетском рату, јер је до тада то било предмет једностраног, идеолошког тумачења и приказивања. Многи историчари просто су се утркивали који ће више оцрнити улогу војводе Павла Ђуришића и Југословенске војске у отаџбини у Другом свјетском рату, умјесто да су на један објективан, историјско-научни начин прилазили тој теми, како је то учинио аутор Киковић. И у следећим Киковићевим књигама потврђен је његов смисао за научно-истраживачки рад и жеђу за истином, па поред књиге о школству у своме крају, навешћемо и његову изузетно запажену књигу “Васојевићи у борби за српско и југословенско уједињење од 1914. до 1918. године”, која је плод његовог стручног, научног, историјског приступа. Он је користећи релевантне домаће и стране историографске изворе допунио сазнања о мукотрпној и славној борби Васојевића и других брдских племена за слободу српског народа и тежњи за свесрпско уједињење, па је Подгоричка скупштина из новембра 1918. године само резултат и круна тог природног процеса и остварење вјековног сна да Срби створе уједињену државу српског народа, као гарант њиховог опстанка на овој балканској вјетрометини гдје се преклапају различити империјалистички утицаји моћних држава које нам кроз историју нијесу биле ни мало наклоњене, напротив! Од тих великих земаља једино нам је Русија била велики ослонац, заштитник и доброчинитељ, а не како то данас тенденциозно фалсификују монтенегрински властодршци уклапајући се у глобалистичке пројекте ткв. Новог свјетског поретка, придружујући се НАТО камарили, као монструозном извршиоцу тог пројекта и свјетским насилником, који тежи да сломи кичму Српсту, са коначним циљем како би под своју шапу ставили Русију и тиме постали свјетски господари. Горан Киковић у књизи “Русија и Црна Гора”, користи се и релевантним изворима и анализом вриједне књиге др Мирчете Ђуровића “Црногорске финансије”, у којој је др Ђуровић изнио документа о великој финансијској помоћи Русије Црној Гори од 1711. до 1916. године, чиме се долази до непобитног закључка, који истиче аутор Киковић: “Истина је да је пуна два вијека Русија давала бесповратну помоћ Црној Гори и без устезања сам у овој књизи додао објашњење које одговара историјској истини „да руске помоћи и заштите није било ни Црне Горе неби ни било”. Свједоци смо како данашња однарођена монтенегринска власт та доброчинства бестидно враћа, непријатељски се односећи према Русији, али на срећу то није већинско мишњење народа које је бескрајно захвално Русији и у њој као што је то и вјековима било види “сунце са истока” и нашег пријатеља и доброчинитеља, онако како нам је у аманет оставио св. Петар Цетињски, као путоказ и опомену, а који гласи „Моли се Богу, а држи се Русије“.
Желимо уредништву “Гласа Холмије” и њеном уреднику Горану Киковићу да наставе своју часну мисију, о којој сам се у своме излагању бар донекле дотакао.

Нема коментара

Напишите коментар