НАДА ДИМИЋ – Српска хероина која је са 19 година умрла у логору Стара Градишка

Отац Наде Димић, Тодор је родом из села Островица у Равним котарима у сјеверној Далмацији. Заједно са многим другим Србима са подручја Хабзбрушке монархије 1904. године је отишао да ради у Сјеверну Америку, а кући се вратио 1908. године. Убрзо се оженио са Саром Поткоњак из засеока Клисе код Дивосела и преселио на њено имање гдје су живјели са њеном мајком Машом. Имали су осморо дјеце (Анку, Богдана, Босиљку, Савку, Марка, Милицу, Наду и Вељка).

Породица је живјела од пољопривреде, а Тодор је читао пољопривредну литературу која му је омогућила да на свом малом имању унапреди пољопривредну производњу. Тако је међу првима користио нова пољопривредна оруђа, нова сјемена и пољопривредне културе. Међутим, то све није било довољно да обезбједи довољно средстава за школовање дјеце. То је била посљедица непостојања одговарајуће државне политике (која би штитила интересе сељака и омогућила развој пољопривреде) и аграрне кризе која је трајала од 1926. године до 1938. године.

У овим условима су цијене пољопривредних производа биле ниске, а цијене индустријских производа су биле високе.

Ове маказе цијена су довеле до преливања добити из пољопривреде у индустрију, а корист од овог друштвено – економског стања су имали и приватни трговци. Сељаци су се због тога организовали у земљорадничким задругама да би се заштитили од израбљивања приватних трговаца, а уз задруге у селима су 1936. године оснивани и огранци „Сељачког кола“ и тако је настао народни привредни покрет који је у II свјетском рату постао НОП.

У овим условима Тодор Димић није могао да радом на имању обезбједи довољно средстава за школовање дјеце па је 1928. године отишао у Сисак гдје је десетак година радио у творници ликера и алкохолних пића.

У таквим околностима је одрастала Нада Димић и то је утицало на њен живот и рад.

Због Надиног текста, наставник добио отказ

Нада је 1930. године уписала први разред основне школе у Дивоселу. У то вријеме је основна школа имала само четири разреда, а тадашње гимназијско школовање одговара данашњој основној школи од петог до осмог разреда и разредима данашње средње школе.

Први разред основне школе је завршила код најстарије сестре у Козарцу код Приједора. Била је ситне грађе, а током зиме је морала ићи до школе и назад кући по невремену па је мајка жељела да је тога поштеди и зато ју је послала код сестре. Након смрти мајке се вратила кући и у Дивоселу је завршила основну школу.

У Госпићу је 1934. године уписала нижу гимназију и завршила три разреда гимназије. У овој школи је показала свој осјећај за социјалну правду и солидарност. Организовала је скупљање помоћи за најсиромашније ученике гимназије, а у другом разреду гимназије (то би данас био шести разред основне школе) је написала текст у којем је описала тежак положај личких сељака и радника.

Њен наставник Мирко Бањанин је био одушевљен текстом који је Нада прочитала пред цијелим разредом, а читан је и у још неколико разреда гимназије.

Директору гимназије се текст и читање текста у неколико разреда нису допали и покушао је да Наду избаци из гимназије, али је у њену заштиту стао професор Бањанин. Нада је остала у гимназији, али је професор Бањанин добио отказ.

Нада је у Госпићу завршила и трећи разред гимназије, а четврти разред је 1938. године уписала у Земуну у којем је живјела њена сестра Савка. Након завршене мале маутре 1939. године требала је да одлучи да ли ће наставити школовање у гимназији или ће уписати стручну школу. Одлучила се за Државну трговачку академију у Земуну у којој је научила дактилографију и стенографију који ће јој бити значајни током рата.

Сукоб са злогласним Космајцем

У Земуну је постала члан СКОЈ -а, а као члан литаралне секције је написала текст „Опанак“ због којег је ушла у сукоб са директором академије. Тада је први пут завршила у затвору заједно са још једном чланицом СКОЈ -а и била је изложена мучењу од стране Ђорђа Космајца који је током рата био члан злогласне тајне полиције у Београду. Након изласка из затвора избачена је из академије уз забрану уписа у школе на подручју Краљевине Југославије. У новембру 1940. године је отишла у Сисак код брата Богдана.

У Сиску је изабрана за члана ОК СКОЈ -а и активно је радила са омладином, а након окупације Југославије 1941. године постаје члан Првог партизанског одреда. Била је задужена за пропагандни рад и одржавање контаката са члановима НОП -а који су остали у Сиску, а учествовала је и у диверзантским акцијама (нпр. дизање у зрак пруге Загреб – Сисак).

Током једног одласка у Сисак је ухапшена, а како приликом испитивања упркос мучењу није ништа одала донесена је одлука да је одведу на испитивање у Загреб. Једна затвореница јој је дала медикамент да би јој позлило и да би је пребацили у загребачку болницу из које је могла лакше побјећи. То је успјела и након бијега из затвора је отишла на Петрову гору и у Карловац. Ту је постала члан мјесног одбора СКОЈ -а и ОК КПХ Карловац.

Нада је организовала слање лијекова, папира за штампање и другог материјала на слободну територију, штампање и слање пропагандног материјала по граду (лист „Партизан“ који је крајем октобра штампан на Петровој гори, а Нада је организовала пребацивање технике из Карловца на Петрову гору), пребацивање илегалаца на слободну територију и одржавала је контакт са кордунашким и банијским партизанима.

У оквиру илегалног рада је имала велику улогу у организовању акције ослобађања Маријана Чавића о чему је снимљен филм „Сигнали над градом“. Након ове акције је још једном дошла на Петрову гору, а недуго након повратка у Карловац у децембру 1942. године је ухапшена. У карловачком затвору је сваки дан мучена, али није ништа одала. Заједно са другим затвореницима је 12. децембра пребачена у Загреб.

Крила своје име

У загребачком затвору је мучена скоро два мјесеца, али поново није ништа одала. Чак нису знали ни њено право име јер се упорно представљала као Анкица Винек. Након тога је пребачена у логор Стара Градишка. Ту се почела опорављати, али је добила пјегави тифус од којег је умрла 23. марта 1942. године.

Нада Димић је одлуком Президијума Народне скупштине ФНРЈ 05. јула 1951. године проглашена за народног хероја. Њено име је носила творница трикотаже и позамантерије у Загребу, дјечје обаниште у Сиску и улице у Карловцу, Земуну, Зрењанину, Суботици и Поречу. По Нади Димић је добила име и некадашња Трговачка академија у Земуну која је данас Економска школа. Спомен биста Нади Димић се налази у земунској гимназији, а прије рата су постојале у Загребу (у кругу истоимене творнице), у Сиску (у Алеји народних хероја у градском парку) и у Карловцу (у Парку народних хероја).
Гојко Марчета је о њој написао књигу „Нада Димић: животни пут и револуционарно дјело“.

Нада Димић је имала свега деветнаест година када је умрла у логору Стара Градишка.

Прије рата се борила за остварење социјалне правде и за живот достојан човјека за све грађане наше земље. У рату је борби за остварење тог идеала додала и борбу за слободу. Свој живот и борбу није укаљала ниједним нечасним дјелом.