АКТУЕЛНО:

Након Београда и у Новом Саду је представљена књига Илије Маричића „Сачувано од заборава“

У ресторану “Пардија“ у Новом Саду, средином јануара, представљена је књига Илије Маричића коју је аутор у радном називу именовао као „Гледам, слушам, причам и пишем…“. Занимљиво да приликом писања ове књиге, која описује предратно стање у родном селу Омсици у Лици, рат деведесетих на подручју општине Грачац, и живот у прогонству у Београду и Панчеву, аутор није имао ни литературе ни архиве. У прикупљању података највише су му помогле сестре Љубица и Мира, као и неколико Омсичана, којима се искрено захваљује, истакао је Маричић на представљању књиге у Новом Саду.

За разлику од београдске промоције, у Новом Саду се окупио мањи број посјетилаца. Разлога има више, радни дан, рани поподневни сати, али и обавезе појединица заузетих пословима . Мада је Маричић очекивао да ће се појавити више његових школских другара, један од њих Миленко Крњаја је, чини се, био довољан за све да их представи , подсјети на школске дане, професоре и врати пола вијека точак историје уназад.

Данко Перић уредник књиге, истакао је да је највећа вриједност овог дјела његова аутентичност, јер аутор пише само о оном што је доживио, у чему је учествовао, о ономе што је записано на лицу мјеста, а тек понекад на основу вјековног локалног предања или пак свог памћења.

„Аутор се не буса у прса јуначка, већ је кад је загрмило, на своја плећа преузео и обавезе одбране и на том задатку, као резервни војни старјешина, био до посљедњег дана. Корачао је за прогнаничком колоном не знајући ни шта је са његовом породицом. Корача и данас, сада већ као пензионер, оним стазама којима иду остали земљаци худе судбине. Илија и ту проналази прилику да заподјене шалу. А шала је у Маричићевој књизи изворно личка, могло би се рећи понекад и неслана, на моменте и прегруба “, рекао је уредник овог издања Данко Перић, додајући да управо завршава библиографију свих крајишких издања од 1990. године до данас, и да је дошао до броја од преко хиљаду написаних књига.

Сам аутор започео је своје излагање ријечима да му је неко прије 5-6 година рекао да ће једног дана промовисати своју књигу, питао би се да ли је тај човјек нормалан. Али из рукописа које је Илија биљежио да би  сачувао од заборава неке чињенице и неке догађаје, то ставио на папир и „родила“ се ова књига.

„Сад гледајући са ове дистанце, вјероватно је то добро, јер изумирањем ове наше генерације нико неће знати, шта се то тамо догађало, поготово у мањм селима. Можда је то и мој омаж родној Омсици, средњој школи, послу и свему ономе што се до средине деведесетих догађало на простору општине Грачац. Али и подсјећање на рат, прогонство и сналажење у новим животним условима. Кад сад погледам овдје су се можда могле направити и три књиге, једна до рата, ратна и она послијератна, али добро је да се појавила и ова. Један од криваца да се ово објави је Данко Перић и његова сарадница Милена Шећеровић који су били мишљења да све те приче треба да буду објављене“, навео је на крају Илија Маричић, прочитавши једну од својих прича.

О књизи, али и озбиљности аутора, касније је неколико реченица рекао и Душан Ђекић, једно вријеме Илијин саборац.

„Желим да напоменем да смо сви ми који смо живјели на станици, једном дијелу Грачаца, на самом почетку рата једногласно предложили Илију да нам буде командир чете. Захваљујући Илији, али и већини разумних људи који су чинили ту јединицу, сачували смо главе, а важили смо за несташне младиће тог времена. Основна Илијина теза, коју смо ми прихватили да је ситација озбиљна, да смо ту да се боримао да сачувамо себе и своје породице, али да не улазимо ни у какве ризике“, истакао је Душан напомињући на крају да је све ово заиста требало записати, јер млађи нараштаји немају други начин да то запамте, пошто мало ко о томе сада и прича.

На крају, вратићемо се на почетак овог текста и већ поменутом Илијином школском другару из гимназије у Грачацу, Миленку Крњаји који сада живи у Сремским Карловцима, а рођен је у Жегару у кршној Буковици. Са низ досјетки орасположио је све присутне, а на крају нам је изрецитовао једну своју пјесму написану давне 1967. године, посвећену професорици српскохрватског језика гимназије Грачац Радојки Собол, разредном старјешини , али и жени која је на пут извела велики број генерација некадашње узорне грачачке школске установе.

Текст и фотографије: Жељко ЂЕКИЋ

This is box title

Посвећено Радојки Собол

Љепота професорице

На улици пуној мириснога чара,
кад на сунцу трепти сваког стабла сјена,
поред спектра боја у хиљаде шара,
кад је тамо видим обична је жена.

А кад за столом сједи и нечујно дише
чујем куцај срца у муклој тишини,
чујем ко са крова капи послије кише
што бисерно се руше на сјајној мјесечини.

Тад обична жена је попут цвјетића,
на њеном лицу зазари љепота,
тад поприми црте натприродног бића,
ја тек тада живим јер гледат је дивота.

Никад, никада у мом животу
дража ми није била атмосфера,
него кад осјетих ту њену љепоту
док нам меко чита стихове Бодлера.

Миленко Крњаја /Грачац, 1967./

Нема коментара

Напишите коментар