НАСЛЕЂЕ СРПСКОГ КЊИЖЕВНОГ ЈЕЗИКА
Масе српског народа пребегле су из Србије у тадашњу Угарску 1690. и касније поново 1740. Населиле су се на територије данашње Војводине и јужне Мађарске. Срби су дошли са рукописним књигама (србуље).
Настављен је рад на преписивању књига на српскословенском језику уз уношење особина српског језика. У том раду истицали су се калуђери који су побегли из манастира Раче крај Дрине. Српска књижевност била је писана на српској редакцији црквенословенског. Писци су били Гаврил Венцловић и Ђорђе Бранковић. Затим је била руска редакција црквенословенског са Жефаровићем, Орфелином и Рајићем. Насупрот њима Доситеј пише на српском народном језику. (1) Венцловић је писао у књигама духовног и црквеног садржаја у српској редакцији црквенословенског и народним у проповедима и књигама за народ. (2) Захарија Орфелин је научна дела писао руском редакцијом црквенословенског језика а популарна на народном језику. Пето издање његове књиге Искусни подрумар на српском језику штампано је 1885. (3) Јован Рајић служио се са оба језика. Насупрот њима Доситеј пише искључиво народним језиком. (4) Као просветитељ он намењује своја дела и католицима и муслиманима. За њега више нису постојале верске преграде које су делиле српски народ. (5) Његове су књиге биле преведене на бугарски, грчки и румунски језик. Његов румунски преводилац писао је : „Ја сам срећан што познајем српски језик да бих могао разумети књиге Доситија Обрадовића и благодарим Богу што ми је дао да живим у времену, кад он пише своје књиге”. (6) На српску средину утицала су и дела католичких писаца који су писали на српском језику. Прво издање Качићевог „Разговора угодног народа словинског” ћирилицом било је 1818. Рељковићев „Сатир илити дивљи човик” имао је једанаест издања, од којих су два штампана ћирилицом. (7) Гундулићев „Осман” штампан је у Дубровнику 1826. а будимско ћирилично издање Јефте Поповића 1827. (8) Тиме су читаоци могли да се упознају са најзначајнијим делом дубровачке књижевности.
После сеобе Срба у Русију у XVIII веку Хабсбурзи су били свесни каква је опасности за њих руски утицај на Србе. Српска средина одбила је уз много напора 1779. тежње Хабзбурговаца да се уведе народни језик ради одвајања од руског утицаја. (9)
Српски књижевници око Милована Видаковића писали су на српском језику по њима оплемењеним старим словенским облицима и речима. У основи је било домаће наречје уз произвољну мешавину руске редакције црквенословенског и српског језика. (10) Само је Сава Текелија сматрао да је прави српски језик црквено словенски. Остали српски књижевници били су за српски народни језик али за историјски правопис и азбуку. (11)
Копитар је заједно са Вуком радио на одвајању Срба од Русије. Вук је нападао српске више слојеве (племство и граждане) да су се отуђили од свог народа и обичаја. Говорио је : „И што је год мјесто веће и има у себи више господе и књижевника, то се у њему говори горе : тако сељаци говоре боље од варошана, а слуге од господара”.(12) Вук Караџић одбацио је раније књижевности на народном језику и узео за основу тадашњи чист народни језик са села. Радећи свој речник није се хтео користити богатим материјалом старијих речника. (13) Захтевао је да се пише српски, а да се истребе црквено-словенски облици. Задржао је ипак неке словенске речи које су му биле потребне, посебно за превод Новог Завета. (14) Био је против да се измишљају нове речи. Осујетио је покушај Стерије да се у Друштву српске словесности ради на стварању научне терминологије. По њему требало је да у основи српског књижевног језика буде језик „простог народа”. За Вука почетак српске књижевности падао је у његово време одбацујући и Доситеја. Унутар српског народа водила се борба аустрославизма који су предводили Копитар и Миклошић са православним црквеним круговима. Тај сукоб представљан је као сукоб градске и сеоске средине. (15)
Услед те борбе јавили су се у српској књижевности дубровачки Срби католици. Медо Пуцић био један од првих дубровчана који је прихватио идеје италијанског романтичарског национализма. Иако је био конзервативан прихватио је оне идеје талијанског месијанизма које су по његовом мишљењу, могле послужити словенским препородима. Као студент права у Падови упознао се и спријатељио са Јаном Коларом, који је боравио у Венецији. Од 1842. до 1844, написао је чланке за тршћански лист Favilla (Искра). Медо Пуцић је написао песму, део циклуса “Босанске даворије” у којој је изражавао свој српски национализам. Насупрот Вуку Срби католици на челу са Медом Пуцићем сматрали су за своју дужност да класична остварења дубровачке књижевности унесу у нову српску књижевност. (16) Бавио се историјом дубровачке књижевности. Сем сопствених дела издао је „Слављанска антологија из рукописах дубровавачких пјесниках” 1844. Писао је расправу о Игњату Ђорђићу. Из дубровачке архиве преписао је и објавио „Споменици Српски” I 1858, II 1862. старим словима. (17) Документи су били значајни и за познавање старог језика и стила. (18) Часопис „Дубровник цвиет народног књижества” покренули су 1849. Медо Пуцић, Матија Бан и Иван Аугуст Казначић да издавањем сачувају књижевна дела старих дубровчана и да омогуће да се огласе младе генерације дубровачких писаца. (19)
Насупрот Вуку дубровачки Срби католици тежили су очувању књижевне традиције. То је наставио секретар дубровачке Матице српске Франо Кулишић.
На првој скупштини у Новом Саду 1866. основана је Уједињења Омладина Српска. Са Омладинским покретом питање језика и књижевности решено је у корист Вукове реформе. (20) Али победа Вуковог правца није била потпуна. Др Милан Решетар је при издавању Његошевих дела био и први коментатор Његоша. У својим коментарима уз нова издања Његошевих дела као вуковац истицао Његошево повођење за славеносрпским писцима (Мушицки и Сима Милутиновић Сарајлија). Његош је писао славеносрпском ортографијом, али је од Вука преузео слова ђ, ћ и џ. (21) Може се речи да Његош писао у традицији славеносрпске књижевности а да је прихватао понешто од Вука. Сем на Његоша Милутиновић је утицао и на првог великог лужичко-српског песника Хандрија Зејлера, оснивача лужичко-српске књижевности. (22)
Књижевнику Јакову Игњатовићу нико није могао да оспори таленат. Био је објављиван, али су штампари исправљали његове текстове. Тадашњи критичари грдили су његов језик. Налазио се између славено-српског и Вуковог правца помешан са покрајинским речима Сентандреје и Славоније. Трудио се да пише чистим народним језиком. Његово дело било је „прилог историји развитка српског књижевног језика”. Није био „закована старовоља” али није могао да се одвикне од употребе старијих слова. (23) Вуковци су игнорисали писца Ђорђа Марковића Кодера јер је измишљао нове речи. Насупрот књижевној критици која је потпуно игнорисала Кодера о њему су писали поједини соколски историчари. (24)
Меша Селимовић је сматрао да уз вуковску језичку струју, била и друга погоднија за изражавање мисли, и апстракција. Носиоци те друге струје по њему били су Венцловић, Сима Милутиновић Сарајлија и Његош. (25)
У сеобама српског народа са њима су ишли православни свештеници. Настављен је рад на преписивању књига на српскословенском језику уз уношење особина српског језика. Српска црква је због упорних покушаја уније тражила помоћ од Русије. Деловање руских учитеља и коришћење руских књига увело је и рускословенски црквени језик. Тај језик био је одговор на покушаје уније и као такав био је језик српске књижевности до Доситеја Обрадовића. Доситеј је тражио да се пише разумљиво за народ а то је могло само на српском. Створен је Славеносрпски као неки средњи језик. Насупрот њему, Вук је заједно са Копитаром водио борбу за чист народни језик са села. Победом вукових присталица дошло је до одбацивања српске књижевне традиције везане за цркву и раније књижевности. Већина славеносрпских књижевника била је дуго времена заборављена. И Стеријина дела делила су њихову судбину. Милан Богдановић је истакао : „… преко његовог имена бачен покров заборава, који је по њему лежао све до пре неких тридесет година.” (26) Вуковци су били доминантна струја у српској књижевности, али нису били једина. Настављено је штампање дела Доситеја и Његоша, као и других аутора. Књиге писца Јакова Игњатовић биле су објављиване, али уз исправку његових текстова. У време превласти вуковаца у српској књижевности дубровачки Срби католици трудили су се да наслеђем класичне дубровачке књижевности утичу на нову српску књижевност коју су стварали вуковци на бази искључиво сеоских говора. За Доситеја језик књижевности био је српски уз коришћење речи из дотадашње црквенословенске традиције. За Вукове присталице чист народни језик био је језик села уз одбацивање целе књижевне традиције. Може се речи да су Хабсбурзима били потребни лојални поданици који су били топовско месо, а за српску омладину устаници који би се борили за слободу. И за једне и за друге није био потребан умозритељни језик и језик песника него прост језик ратника са народним јуначким песмама као до тада. Требало је описменити људе и то је било све. Многе црквенословенске речи остале су у српском језику, упркос вуковцима, често погрдне као писаније. Као Вуково наслеђе Срби су наставили да користе бројне турцизме као комшија уместо словенске речи сусед. За разлику од Руса који су уклопили црквенословенско језичко наслеђе у свој језик. Прекинута је веза са руским али и континуитет са језиком средњовековних српских држава. По вуковцима остала је само народна песма као континуитет. Уз њих су ипак цело време постојале друге струје које су штампале дела из књижевног наслеђа као допуну новијој књижевности. Одржавали су континуитет упркос прекида. У томе је њихов значај за српску књижевност. Иако је победила вукова струја у књижевном језику, постојале су и друге струје међу књижевницима. Остали су утицајни писци као Доситеј, Његош и Јаков Игњатовић. А дубровачки књижевници су доприносили својим трудом на штампању дела старих дубровачких писаца. Тиме је опстајао континуитет у српском језику упркос прекида. На Приморју није било великих сеоба па се дуже одржавао континуитет у језику. У Војводини континуитет је била Матица српска.
Саша Недељковић
члан Научног друштва за историју здравствене културе Србије
Напомене
Мираш Кићовић, „Стогодишњица Матице Српске”, „Браство”, XXI, Београд, 1927, стр. 141;
А. Белић, „Књижевни језик Српскохрватски”, „Народна Енциклопедија СХС”, књига II, Загреб, стр. 320;
Др. Тих. Остојић, „Историја српске књижевности”, Београд, 1923, стр. 125;
А. Белић, „Књижевни језик Српскохрватски”, „Народна Енциклопедија СХС”, књига II, Загреб, стр. 320;
Др. Тих. Остојић, „Историја српске књижевности”, Београд, 1923, стр. 128;
Војислав Радовановић, „Доситије Обрадовић”, „Србобран српски народни календар и читанка за годину 1941”, Издало „Српско огњиште “ у Загребу 1941, стр. 113;
Др. Тих. Остојић, „Историја српске књижевности”, Београд, 1923, стр. 111, 114;
Злата Бојовић, „Милан Решетар као издавач дубровачкох писаца”, „Српски молитвеник Споменица Милану Решетару”, Београд, 2016, стр. 82;
Предраг Пипер, „Актуелности погледа Меше Селимовића на реформу Српског књижевног језика”, „Споменица Меше Селимовића – поводом стогодишњице рођења (1910-2010), Београд, 2010, стр. 263;
А. Белић, „Књижевни језик Српскохрватски”, „Народна Енциклопедија СХС”, књига II, Загреб, стр. 320;
Мираш Кићовић, „Стогодишњица Матице Српске”, „Браство”, XXI, Београд, 1927, стр. 152;
Др. Тих. Остојић, „Историја српске књижевности”, Београд, 1923, стр. 149;
А. Белић, „Књижевни језик Српскохрватски”, „Народна Енциклопедија СХС”, књига II, Загреб, стр. 321;
Др. Тих. Остојић, „Историја српске књижевности”, Београд, 1923, стр. 152;
Предраг Пипер, „Актуелности погледа Меше Селимовића на реформу Српског књижевног језика”, „Споменица Меше Селимовића – поводом стогодишњице рођења (1910-2010), Београд, 2010, стр. 263, 268;
Иво Банац, „Вјерско “правило” и дубровачка изнимка : Генеза дубровачког круга “срба католика”, „Дубровник”, 1990, бр. 1-2, стр. 183, 184, 186, 187, 202;
Б. Петровић, „Пуцић Медо кнез”, „Народна Енциклопедија СХС”, књига III, Загреб, 1928, стр. 609;
Др. Тих. Остојић, „Историја српске књижевности”, Београд, 1923, стр. 290;
Ирена Арсић, „Од српске Атине до југословенске провинције : културне прилике у Дубровнику решетаровог времена (1860-1942)”, „Српски молитвеник Споменица Милану Решетару”, Београд, 2016, стр. 44;
Др. Тих. Остојић, „Историја српске књижевности”, Београд, 1923, стр. 292, 293;
Александар Милановић „Милан Решетар као тумач и приређивач Његошевог дела”, „Српски молитвеник Споменица Милану Решетару 1512-1942-2012”, Београд, 2016, стр. 109;
Wykrajny wotrjad Zwajzka serbskeho studenstwa w Prazy, „Северни Срби (Лужичани) јужној браћи”, „Соколски вјесник жупе загребачке”, Загреб, јуни 1926, бр. 6 и 7, стр. 112;
Момчило Иванић у Јаков Игњатовић, „Милан Наранџић”, Српска књижевна задруга, 60 61, Београд, 1900, стр. XLIV, XLV;
Бошко Мештеревић, „Развој српског Соколства“ I, „Соко Душана Силног“, Београд, октобар 1925, бр.8, стр. 115; Саша Недељковић, „Соколи прегаоци“, „Добровољачки гласник“, Београд, јун 2003,бр. 21, стр.241;
Предраг Пипер, „Актуелности погледа Меше Селимовића на реформу Српског књижевног језика”, „Споменица Меше Селимовића – поводом стогодишњице рођења (1910-2010), Београд, 2010, стр. 272;
Милутин Тасић, „Јован Стерија Поповић Српски великани драме”, Београд, 2018, (Библиотека Блиц), стр. 28;
Преузето са: Слободна Херцеговина