НАТАША БУЋАН: Заборављањем традиције и корена верујем да човек заборавља и део себе.
Наташа Бућан магистар фармације, рођена је 30. 6. 1995, у Глини и као новорођенче у мајчином наручју преживљава „Олују“. Иако заправо цијели свој досадашњи живот проводи у Новом Саду, гдје је завршила Основну школу „Светозар Марковић Тоза“ и Техничку школу „Павле Савић“, не заборавља одакле потиче, не заборавља своје коријене. Наташа има и двадесетогодишњу сестру Тијану, а родитељи Миле и Јелена, као и баке Анка и Љубица, дједе Перо и Бошко научили су је да је породица најважнија, она им је била најсигурније уточиште у ратним временима.
По занимању је магистра фармације, воли путовања, дружења, плес, музику и језике. О традицији највише учи од ђеда Пере.
– У нашој кући и даље се користи ијекавица (у већини случајева), чак сам и своје пријатеље из Војводине и са југа Србије научила по коју ријеч која потиче са Кордуна. Моји родитељи су дошли у Олуји у Србију и о томе баш и нема лијепих прича, што је у потпуности и разумљиво. И сама сам била дио колоне, у којој са путовала са мамом и баком, гдје сам имала само мјесец и 6 дана. Постоји један лончић у нашој кући који код баке често покреће причу о томе како је у њему припремала храну за мене на гранчицама током пута у колони. Бака је и тада водила рачуна о храни, а тако је и дан данас.
Дједа јој је приповиједао и о страдању Срба Кордуна и Баније и за вријеме Другог свјетског рата. Народ са тих простора упркос свим страдањима, пркосно се борио и одолијевао непријатељу. Бућанова истиче да је веома поносна и на женске чланове своје породице.
– Када бих своју мајку и баке морала да опишем у 3 ријечи то би дефинитивно биле издржљивост, храброст и топлина. То заиста и јесу прве особине када помислим на њих. За породицу су спремне да учине све, чак и када им је нешто тешко, оне су ведре и насмијане. Храбре јер заиста оно што су прошле није уопште лако, стојички су све изнијеле и мислим да то у потпуности описује њихову храброст. Током свих тих година, никада нису ни посустале, а камоли одустале. Иза свих ових чврстих и јаких жена чучи једна топлина која константно испуњава наш дом.
Животи многих Крајишника могу се свести на једну ријеч – БОРБА. Борба за живот, борба за вјеру и писмо, рат, колона, борба за егзистенцију и образовање дјеце, борба за мирну и извјесну старост, борба за достојанствену смрт.
– Својим родитељима, бакама и декама сам захвална на апсолутно свему. На томе што су ме одгојили и научили свим правим вриједностима које треба да посједује једна особа, што су успјели да ми омогуће школовање и један безбрижан живот, а највише сам им захвална на томе што су ме научили да се у животу треба борити и да одустајање није опција. Недаћа свакако да јесте било, али некако смо заједно то успјели да пребродимо и оставимо их иза себе. Заборављањем традиције и коријена вјерујем да човјек заборавља и дио себе.
Иако сматра да је најважније оно што понесемо из куће, Бућанова се посветила и свом образовању. Не планира да стане на титули магистра, већ од јесени уписује специјализацију.
– Током студија сам била дио Асоцијације студената фармације у Новом Саду (ПСАНС), која је за мене била једно сјајно искуство, гдје сам имала прилике да упознам многе квалитетне људе и стекнем различита знања. Тренутно сам запослена у једној фармацеутској компанији гдје радим на позицији стручног сарадника на територији Војводине. А од октобра планирам да се вратим у клупу, упишем специјализацију и наставим своје школовање. За сада мој план јесте да останем у Србији, али то је само план, увијек неко воли да се поигра са њима, тако да ко зна гдје ће ме живот одвести.
Драгана Бокун
Фото: приватна архива
