АКТУЕЛНО:

Нема предаје на Банији

На осами изван Великога Градца, банијског села које је унаточ свом имену мање од сусједног Малог, самују мајка и кћи: 81-годишња Даница и 60-годишња Ана Милић свакодневно се боре за опстанак и преживљавање. Та је борба посебно жестока откако им је у Србији, ни двије године након што су пред Олујом заједно побјегли из роднога краја, умро отац и супруг Стојан. Да није било ратних невоља и бројних пратећих недаћа, Ана би се можда била и удала. Но након очеве смрти није могла саму оставити ионако болежљиву мајку одлучну у накани да се врати у њихово село, па се двије жене већ 23 године ослањају искључиво једна на другу.

Слично као и код стотина њихових сународњака с Баније и Кордуна или из Лике, Далмације и Славоније, њихов миран и углавном складан живот пореметила је грмљавина топова и од тих се туробних коловошких дана 1995. он никада више није вратио у неке нормалније оквире, без невоља што би се, у мањем или већем обиму, надовезивале једна на другу.

Њемачки подузетник на двадесетак хектара сади пауловнију, брзорастуће дрво поријеклом из Азије, од којег се израђују трупци. Једно сам стабло засадила у нашем дворишту и добро напредује – Ана Милић

– Све се то догодило учас. Тутњало је посвуда и пушкарало се на све стране, па смо се и ми, онако до кости преплашени, бацили у бјежанију у којој нам је главно било сачувати живе главе. Нисмо знали ни камо ћемо ни зашто заправо бјежимо, али смо осим најнужнијих ствари, у паници оставили све што смо имали, па се преко Босне дочепали Србије у којој до тада никада нисмо били, а камоли да смо имали икога свога: сви наши стари, као и ми, рођени су овдје у Хрватској, на Банији – присјећа се Даница Милић за „Портал Новости“.

Вишедневно, нежељено и муком бременито путовање завршило је пред непознатим Шапцем, тик прије но што ће пасти ноћ. Питали су једну жену на коју су наишли би ли могли код ње преноћити, можда се и окупати, а она је пристала под увјетом да већ ујутро оду. Насрећу, другог их је дана посјетио представник тамошње мјесне заједнице, упознат с доласком ратних избјеглица у његов град, па им за привремени боравак понудио једну од напуштених кућа. У њој ће породица остати све до повратка у свој завичај, дакле пуне двије године.

Но осим најнужнијег смјештаја, ваљало је од нечега преживјети, па су тако сви радили по туђим кућама и њивама, углавном тек за храну. Но све су те недаће Стојана стајале здравља, накрају и самог живота. Кад је умро, мајка и кћи преломиле су у себи и одлучиле се вратити ондје гдје припадају, на своју Банију. У сусједним Јанковцима, селу које територијално припада Хрватској, извадиле су потребне документе, па се ускоро обреле пред – треба ли уопће посебно напомињати? – девастираном те темељито попљачканом и унеређеном кућом у Великом Градцу. Немајући куда, вриједно су засукале рукаве и мало по мало поновно стварале основне увјете за какав-такав живот. Затражиле су биле и обнову, али до данас нису добиле никакав одговор: једина помоћ коју су од своје нове, сада самосталне државе добили била је у облику неколико пакета прехрамбених потрепштина.

– Ја сам вам заправо из Великог Шушњара, али сам се са 17 година удала за свог покојног Стојана и ето, од тада сам овдје, гдје се сада само нас двије боримо за живот како најбоље знамо и умијемо. Није баш једноставно, али гура се некако. Успјела сам остварити хиљаду куна пољопривредне мировине, а Ана је већ четири године запослена код једног Нијемца који је у близини засадио плантажу дрвета, па се не можемо пожалити. Једини је проблем што смо на осами, далеко од важнијих цеста и путова. Тако да су нам набава хране или одлазак доктору у Глини или Сиску приличан проблем – каже Даница.

С малом мировином и невеликим Аниним примањима тешко је платити све режијске трошкове, купити нужне лијекове и подмирити остале основне животне потребе попут купње огрјевног дрва или припреме достатне количине зимнице, унаточ томе што држе неколико кокошију и саме обрађују врт у мјесецима у којима је то могуће.

– Све што сада имамо постигле смо нас двије властитим рукама. Не можете ни замислити колико је била тешка наша борба за преживљавање након повратка. Иако смо сада времешније, данас нам је пуно лакше и то само стога што смо ушле у свакодневни ритам. Захваљујемо то и томе што сам се успјела запослити код њемачког подузетника који је у овим нашим брдима купио којих двадесетак хектара земље на којој сади пауловнију, врло цијењено брзорастуће дрво поријеклом из Азије, од којег се израђују трупци што имају успјешну прођу на тржишту. Имам своју плаћу, социјално сам осигурана и уплаћује ми мировински допринос, па сам више него задовољна. Једно сам стабло пауловније и сама прије коју годину засадила у нашем дворишту и ено га, погледајте сами, добро напредује. До посла ми није далеко, а како се у нашој кући припрема доручак за све раднике, имам мајку на оку – објашњава Ана Милић.

Како у мајчиним годинама проблеми са здрављем постају све озбиљнији и чешћи, Ану посебно забрињава недостатак инфраструктуре и других могућности да с лакоћом дођу до првог лијечника, оног у Глини: то је за њих изнимно скупо путовање јер морају платити такси, а притом је кћери тешко осигурати цијели један дан изостанка с посла, колико времена треба издвојити за такав посјет. Стога јој и брига о властитом здрављу неријетко пада у други план.

– Била је код нас неки дан Љуба Врга из Српског народног вијећа, која нам је казала да ускоро треба заживјети програм назван ‘Од врата до врата’ у којем ће се и за нас двије наћи мјеста. Крене ли доиста, то ће нам бити прави спас: могле бисмо чешће доктору, а к тому једноставније и бесплатно отићи бар до Глине платити рачуне, подићи лијекове, купити штогод у каквом дућану. Мислим да би се кроз такав програм могло истински помоћи многим повратницима, поготову онима које мучи кронична беспарица а који живе у пустарама попут ове наше – закључила је Ана свој разговор с новинаром „Портала Новости“

Аутор: Владимир Јуришић; Портал Новости.
Нема коментара

Напишите коментар