Ни сигурног пута ни редовног превоза за ђака првака

У месту Карин Доњи породица Александра Видића најмлађа је и најбројнија у засеоку Видићи. Од троје малолетне деце најстарији је Дмитар, ђак првак, који до своје Основне школе у Бенковцу, удаљене 15 километара, нема осигуран превоз.

Са првим данима лета место Карин Доњи биће још једна у низу дестинација туриста који ће одмор потражити негде уз обалу Јадранског мора. Град Бенковац недавно је покренуо пројекат уређења обалног појаса у Доњем Карину, једином насељу на његовом административном подручју које има излаз на морску обалу и то на Каринско море. Биће то прилика за додатну промоцију овог краја, долазак страних туриста и повећање бројности становника које ће Карин Доњи збрајати током летњих месеци. У остатку године, у читавом овом месту и свега неколико километара далеко од плаже, бар по статистици са последњег пописа становништва из 2021. године, живи свега 152 стална становника. Да „живе на мору” за неке од њих тешко је рећи, јер пут којим се долази до кућа оних који су рођењем и определењем везани за Карин Доњи, више подсећа на неке руралне крајеве Далматинске Загоре.

Са главне цесте која из Бенковца, административног седишта, води ка Карину Доњем, до засеока Видићи води пут у дужини од три километра. Пола пута асфалтом, пола макадамом, кроз растиње са обе стране, стиже се до кућа у којима данас живи свега петнаестак мештана. Александар Видић са супругом Катарином, њихово троје малолетне деце; Дмитар, Тијана и Дијана, уз Александрове родитеље, чине најбројнију, али и најмлађу породицу у засеоку. Пре десетак година, када су ово двоје младих људи одлучили да заснују породицу и наставе да заједно живе у крају у којем се Александар родио и одрастао, нису могли предвидети да ће њихова деца одрастати у условима тежим него у оно време када је Александар био дете.

– Ја сам се у овом крају родио, овде сам одрастао, ишао у школу и нигде него овде нисам могао да замислим свој живот. Рођен сам почетком деведесетих када је у засеоку било више деце, заједно су путовали до школе, имали ђачки превоз, а стазе којима су пешачили нису биле зарасле као данас. Сада је мој син једини ђак у засеоку и до аутобуса који би га возио до школе треба да пешачи три километра, а пут којим треба ићи није сигуран ни за одрасле људе, а камоли за дете – појашњава Александар.

Пут је то којим аутобус не може до села, управо због неасфалтираног дела макадама па и растиња које се пружа са обе стране. Уз изостанак уличне расвете, нарочито важне у зимском периоду када свиће касно, а мрак се спушта рано, тешко је замислити слободно и сигурно пешачење до Видића. Александар је запослен као грађевински радник и већину времена проводи на послу како би породици осигурао егзистенцију, док Катарина нема возачку дозволу ни могућност да, уз двоје мале деце у кући и обавеза у домаћинству, у овој ситуацији полаже за исту. Због свега наведеног најтеже је Дмитру који је, већ од првих ђачких дана, суочен с проблемом одласка у школу и повратка кући.

– Дете не можемо пустити да само пешачи толики пут сваки дан, првенствено из разлога што страхујемо за његову сигурност. Нама готово до кућа долазе дивље свиње, вука смо виђали у неколико наврата, змија има свуда, лисица, свега. У последње време често знају да јуре моторима кроз ове крајеве где нема саобраћаја ни људи па се вози брзо. Пут је неосветљен, необележен, аутобуско стајалиште исто тако није адекватно осигурано. Немамо другог избора него да дете сваки дан возимо 15 километра до школе у Бенковац и по завршетку опет идемо по њега и возимо га кући. Ја због посла то не могу, па некада ускаче супругин отац, а кад он ради или има неке друге обавезе онда морамо да се сналазимо, да увек некога тражимо, молимо. Последње време смо Дмитра остављали код жениних родитеља у Бенковцу, али је дете одвојено од својих родитеља, сестара, куће и њему то тешко пада. У пар наврата је чак рекао да не жели да се одваја, да неће ни ићи у школу и све то тешко подносимо – наводи Александар истичући да је у неколико наврата одлазио и код директора Основне школе и код градоначелника Бенковца, али решења да се седмогодишњем Дмитру обезбеди превоз у школу ни даље нема.

Основношколско образовање је обавезно и по Закону РХ али, чини се, не и начин како га свим ђацима једнако осигурати. У случају малог Дмитра за то, како Александар каже, речено му је да „нема могућности”. У првом полугодишту школа у Бенковцу је финансирала превоз за Дмитров долазак на наставу, али у другом полугодишту за то, по ономе што су Александру рекли, више немају средстава. У засеок не долази покретна трговина, нико од сталних превозника, па Видићи не могу да се ослоне ни на какав превоз. Следеће године и млађа Тијана би требала у вртић, што из садашње перспективе и проблема с превозом Видићима представља додатну бригу.

Вукови и дивље свиње надомак кућа

Да су овакви услови живота тешки за младе породице посведочила нам је и презимењакиња и прва комшиница Видића, Нада.

– Некада нас је живело у 15 кућа, а сада смо сви стали у три. Ја сам рођена и одрасла овде, одавде сам ишла у школу, али се сада не бих усудила ићи тим путем сама до аутобуса ни по коју цену. Виђала сам вукове, дивље свиње, пред куће нам долазе. Јуче поподне, дан је још био, вук на десетак метара од пута, а деца се пред кућом играју. Чим падне сутон мораш у кућу, мрак свуда, а нигде никога. Ја се њима дивим и свака им част на одлучности и пожртвованости да живе овде и овде одгајају децу. Ја сам у зрелим годинама ишла да полажем возачки испит, јер овде ако немаш своје возило не можеш живети. Трговина, доктор, школа, све је далеко – појашњава Нада.

Наћи начин да се Дмитру обезбеди редован превоз у школу, за шта је довољно и мало путно возило или комби, кад већ аутобус кроз село не може, као што је то регулисано и у теже приступачнијим и удаљенијим селима по Далмацији, и даље остаје највећи изазов и највећа брига Видићима. Одлучни да остану у свом крају, живе од свог рада, на породичном прагу у који је свака генерација њихових предака уградила делић себе, неоптерећени ни са чим и посвећени оним основним животним вредностима којима већ сада уче своју децу, никада се, истичу, нису покајали што су бирали да своје гнездо свију баш ту где јесу.

Да је воље и слуха за овакве породице више, можда би Дмитру у овом пустом крају и његовом зараслом, насфалтираном и неосветљеном улицом, уместо дивљих звери на путу до школе друштво правили вршњаци.

Пише: Васка Радуловић

Преузето са: СРБИ.хр