Никола Кећанин – вајар, револуционар и педагог

 

ПИШЕ: Миленко Заилац

Никола Кећанин (Чепин, 6. VIII 1913. – Загреб, 5. I 1986.) био је по таленту умјетник, по образовању академски вајар, по запослењу наставник, а по убјеђењу љевичар и револуционар. (Често је презиме нетачно записано као Кечанин). Тек неколико новинских записа је испратило његов живот и рад, најчешће као запис о постављању споменика. Кећани су се доселили из јужне Угарске прије I свјетског рата у Чепин.

Након завршене гимназије у Осијеку учио је вајарство код осјечког вајара Михајла Живића. Потом је завршио Кипарску школу у Краљевској академији за умјетност у Загребу (1932–1936) код вајара Франа Кршинића и Роберта Франгеша Михановића. Потом је годину дана био на специјализацији у САД и Канади. По повратку је постао члан Комунистичке партије Југославије (1937) и радио као професор у Борову.

Активно је учествовао у припремама устанка у Славонији. Носилац је Партизанске споменице 1941. године. Од 1942. је у Aгитпропу Обласног комитета КПJ за Славонију. У партизанској штампарији је израђивао плакате, летке, новине… Учесник је издавања првог броја „Гласа Славоније“ 1943. на Папуку.

По завршетку рата постао је први директор Радио станице Осијек. О томе свједочи некролог објављен у „Гласу Славоније“: „Према ријечима његових тадашњих сурадника тих првих поратних мјесеци продаје изненадно насљедство и сав новац улаже у набаву одашиљача за Радио-станицу, а на челу је екипе својих сурадника и у добровољним радним акцијама, којим се у рекордном времену потпуно завршава градња одашиљача.“^[1]

У периоду 1947. до 1949. године био је на усавршавању на Ликовној академији за умјетност у Загребу код кипара Вање Радауша. То је био неформални III степен постдипломског усавршавања умјетника, а други циљ је вјероватно био њихово „усмјеравање“ према новим, револуционарним и друштвено очекиваним умјетничким изразима. О том периоду је касније, разговарајући са Јовицом Продановићем, истицао да га колеге нису баш добронамјерно прихватиле, често су му правили проблеме, јер нису прихватали његову непоколебљиву идеолошку оријентацију, а можда и националну припадност^[2]. Након тога је још неки период радио у умјетничкој ливници Академије у Загребу. Упркос томе, ипак се 1952. године нашао у Дарувару, гдје је радио као наставник ликовног васпитања (иако је био академски сликар са специјализацијом!) У Дарувару је остао до краја свога живота. Потомци му и данас живе у Дарувару. Пензионисан је 1973. године. Умро је у болници у Загребу, а сахрањен на даруварском Градском гробљу.

Учествовао је и на неколико групних изложби: у Дубровнику (1950), Осијеку (1950. и 1985-1986) и Загребу (1974. и 1975.), а на изложбама у Београду (1975) и Загребу (1991) био је заступљен плакатима из периода НОБ.

Као ријетко који академски умјетник, Никола није водио евиденцију својих дјела, а није их ни потписивао, што отежава трагање за његовим вајарским опусом. Осјећао се позваним да доприноси култури сјећања на значајне догађаје, појединце и локације из НОБ. Претраживањем литературе, часописа, сајтова и других извора, дошло се до списка од преко 40 споменика, биста и рељефа чији је он аутор (или је битно учествовао у њиховој изради).
Према досадашњим сазнањима, у даруварском крају је урадио споменике у Бановој Јаруги, Врбовцу, Дарувару, Доњем Дарувару, Драговићу, Заиљу, Крештеловцу, Међурићу, Миљановцу, Сирачу, Уљанику и Шибовцу. На простору источне Славоније и Барање постављена су његова дјела у Ади, Бијелом Брду, Болману, Брођанцима, Ернестинову, Жупањи, Копривној, Осијеку, Паулином Двору, Сремским Лазама, Чађавици и Чепину. По обронцима Билогоре и Папука су Кећанинова дјела била у комплексу Источна Билогора, Воћину, Грубишном Пољу, Нашицама, Кометнику, Подравској Слатини, Славонској Ораховици. Слобоштини (код бунара и у дому) и на Звечеву. Четири споменика је израдио за насеља у Бачкој: у Бачу, Гложану, Лалићу и Селенчи. Његово дјело су и споменици у Дугом Селу, Лоњи, Одри Сисачкој и Ловчи на Банији. Сигурно ни то није коначан попис његових радова. По броју радова спада међу најпродуктивније вајаре на простору СР Хрватске (са Радаушем и Аугустинчићем).
Најуочљивије карактеристике његове споменичка продукције су: ауторска анонимност, реалистичност приказа и оспособљеност да реализује споменик кроз све фазе израде.
Сматрао је да се вајар отуђује од споменика његовим постављањем „… јер га присвајају далеки пејзажи у селима и градовима Славоније, људи који свакодневно пролазе поред…“[3] По њему, споменик служи да искаже пијетет према догађају, страдалницима или појединцу, а умјетнички израз је средство да се изазову жељене емоције код посматрача. Није изграђивао лични умјетнички и медијски идентитет израдом споменика, слиједио одређене умјетничке правце или истраживао могућности визуализације, већ је стварао тако да подстиче сјећања код обичних људи ради одржавања културе сјећања на страдалнике и учеснике изградње новог, слободнијег и праведнијег друштва за све. Дјелима се обраћао обичном човјеку, а не некој еснафској групи, стручној јавности, критичарима и сл. Стварајући велики број умјетнички вриједних дјела није градио личну промоцију.

Кећанинови споменици су слични великом броју споменика других аутора који су настали у том периоду. Реалистичног су приказа, са неким типизираним, лако разумљивим детаљима. О томе је говорио: „Желим дати у глини и оставити људима лик партизанског борца онако како сам га сам доживио у данима борбе… Такво дјело и не може бити него реалистично због своје одређене и неопходне функционалности. Дакако, настојим избјећи ефекте декоративности…“[3] Његови споменици исказују снагу, одлучност, покрет, ликови су усправни и одлучног израза лица… Углавном натприродна величина ликова код посматрача појачава емотивни доживљај. Он приказује човјека у борби, измученог, али одлучног, па би свака већа углађена површина одударала од поруке споменика и била сувишна

Један је од ријетких стваралаца-вајара који је самостално изводио комплетан процес настанка скулптуре, од идејне скице до бронзаног одливка, јер је био одлично оспособљен и за умјетнички и за занатски аспект реализације. Даруварски новинар Л. Штековић је о Николи написао „… можда је једини скулптор у нашој земљи који ствара кипарско дјело као ренесансни мајстори – од идејне скице, првог модела, па до готовог дјела у глини и одливка у бронзи“ ^[3]. У томе му је много помогло искуство из рада у академијској ливници у Загребу.

Упркос бројним дјелима, Никола Кећанин готово да се и не спомиње у приказима и прегледима вајара и умјетника у Хрватској, а ако га и спомену то се углавном своди на агитпроповске плакате које је радио током НОР. Тиме се неправедно и тенденциозно истискује из јавности и памћења његов умјетнички, вајарски, стручни педагошки и револуционарни допринос. Таквим прешућивањем прикрива се чињеница да само неколико његових дјела у Хрватској током сукоба 90-их година није доживјело знатнија физичка оштећења, девастације, уклањања… и то често ван директних борбених дејстава. На међународном скупу „Хероји које волимо: ревидиран социјалистички реализам – студија случаја: бивша Југославија“, одржаном у Марибору 2015. године спомињан је и однос према Кећаниновом опусу.

Никола Кећанин је био човјек и умјетник широких схватања, предан идејама револуције у којој је активно учествовао, без обзира на животне недаће са којима се сусретао. Дао је значајан хумани, људски и умјетнички допринос изградњи новог и бољег друштва, као и изузетан допринос култури сјећања на страдалнике II свјетског рата. Заслужује сјећање и захвалност за свој рад, истакнуто мјесто међу вајарима, али и незаборав међу својим сународницима, антифашистима, хуманистима и прегаоцима на стварању бољег друштва. Посматрати га само кроз идеолошку призму није коректно јер је он прије свега био хуманиста и несебичан стваралац. Многим другим умјетницима њихова идеолошка усмјереност није основ за одбацивање и њих и њиховог умјетничког или стручног рада, па нема потребе да то буде код њега. Својим ангажовањем и дјелом заслужује да буде цијењен и да заузме припадајуће, истакнуто мјесто међу умјетницима, хуманистима и револуционарима којима је талентом, образовањем и дјелом истински припадао.

 

Извори:

^[1] „Глас Славоније“, некролог, (10. I 1986.)

^[2] Ј. Продановић „Ватра која гори без пламена“ (2020.)

^[3] Л. Штековић, интервју, „Бјеловарски лист“ и „Четврти јул“ (VIII/1963.)