Епископ Никодим Милаш, светитељ и духовни молитвеник православних Срба у Далмацији
На овогодишњем редовном заседању Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве донета је одлука о канонизацији Светог Владике далматинског Никодима Милаша.
Свети архијерејски сабор Српске Православне Цркве на редовном заседању у Београду, у крипти Храма Светог Саве на Врачару од 13. до17. маја ове године, у Сабор светих уписао је исповедника вере и великог учитеља цркве Христове, Епископа Никодима Милаша, са датумом празновања 4. октобра/21. септембра. Канонизацијом Владике Милаша православна Далмација и званично је добила још једног молитвеника и заступника православља пред Лицем Божијим.
У години у којој се Митрополија задарско-шибеничка и епархија далматинска припрема да обележи два значајна јубилеја, 110 година од упокојења и 180 година од рођења једног од најзначајнијих и најплодоноснијих личности српске црквене и националне историје, онога чији су рад, научна дела и животно сведочење вере оставили неизбрисив траг и задужили све православне Далматинце у векове, Епископа Никодима Милаша, из Београда је стигла вест да је Владика Никодим уврштен у диптихе светих. Понос и радост је то за сваког православног Србина у Далмацији, али и за сваког православног хришћанина којем прегалаштво на њиви Господњој Владике Никодима изазива понос и дивљење.
– Један велики човек, по којем носим име, рођен је у Шибенику, а столовао у Задру. Помињем га из разлога што се ове године навршава 110 година од његовог упокојења и 180 година од његовог рођења, а ради се о великом владици Никодиму Милашу, епископу који је највише прославио ову Епархију и српски народ у овим крајевима и то на светском нивоу. Могао бих рећи да је то био један од највећих, ако не и највећи теолог Српске православне цркве кроз историју, након Светог Саве. Можда је нескромно то рећи, али сматрам да треба да се дичимо владиком Милашем и да морамо што се тиче очувања, на првом месту културе и баштине српског народа у овим крајевима, да се угледамо на њега и да као људи радимо на томе да поново будемо они који су носиоци очувања баштине српског народа. Истовремено и да радимо на томе да се умножава и свеукупна баштина и култура овог краја, на то смо позвани и то је оно што је наш народ кроз векове и чинио – истако је недавно Митрополит Никодим у граду столовања Владике Милаша.
Никодим Милаш рођен је у Шибенику, 1845. године, од оца Трифуна, Србина и мајке Марије, Италијанке. По рођењу је добио име Никола. Породица Милаш је из далматинског села Цетина, одакле су дошли са подручја Дувна. Млади Никола школовање је започео у родном Шибенику, где је завршио Основну школу. Гимназију је завршио у Задру, а Богословију у Сремским Карловцима. На бечком Универзитету слушао је философију, али убрзо напушта студије философије и одлази 1867. године у Русију, те се уписује у Кијевску духовну академију. Милаш је Духовну академију завршио у двадесет шестој години живота и тиме окончао своје школовање. Из Кијева се вратио као магистар теологије. За суплента Богословије у Задру постављен је 1871. а 1872. године именован је за сталног професора, с тим што га је епископ Стефан (Кнежевић) поставио и за ректора семеништа.
Када је Аустро-угарска 1873. године издвојила Далматинску епархију из састава Карловачке митрополије и припојила је вештачкој творевини Буковинско-далматинске митрополије чије седиште није било ни у Буковини ни у Далмацији, већ у Бечу, а епископи новостворене митрополије су се споразумевали помоћу преводиоца, јавило се у народу велико узнемирење. Тим поводом појављује се Милашева књижица „Историјско канонични поглед на установљење нове српско-румунске митрополије“. Ову књигу су врло добро примили Срби из свих крајева, између осталог и због смелости аутора.
Никола Милаш је и сам увиђао да није умесно да стоји на челу семеништа као световњак и одлучује се за монашки чин. Замонашен је на Бадњи дан 1873. године у Задру, добивши име Никодим, а на Божић је рукоположен у чин јерођакона. Убрзо је одликован црвеним појасом и протођаконским чином, на Божић 1875. године прима презвитерски чин, а 1880. бива произведен у чин архимандрита.
Милаш је кратко време провео у Београдској богословији, након чега се вратио у Задар, а после смрти митрополита Србије, Инокентија, 1905. године, Никодиму Милашу је понуђен положај митрополита Србије. Међутим, он је и ову понуду одбио. За Епископа далматинског изабран је у јулу 1890. године, а хиротонисан је 16. септембра исте године.
На трону епископа далматинских Никодим Милаш провео је непуне 22 године. У фебруару 1912. године примљена је његова оставка. Кијевска духовна академија 2. марта 1912. године прогласила га је својим почасним чланом, а то је учинило и Словенско добротворно друштво у Петрограду 5. маја исте године.
Научнима радом и историјским деловањем оставио неизбрисив траг
Епископ Милаш био је црквени каноничар и политички радник, ктитор црквених и просветних објеката, почасни члан петроградске и московске духовне академије, дописни члан САНУ. Иако теолог по образовању, свршио је Кијевску духовну академију, посебно познат и признат као црквени канониста, епископ Никодим Милаш иза себе је оставио завидно историчарско дело. Бављење историјом је у његово време било прворазредни национални задатак, толико да су први истраживачи крајње романтичарског става према народној прошлости развили посве нарцисоидну слику нације као ствари од светске важности.
У његовом највећем прегнућу „Православној Далмацији“ за коју у властитој аутобиографији каже: „У тој се књизи величају претци наши за њихову ревност за православну вјеру, и одаје им се хвала за њихове патње и жртве за своје православље. Ту сам књигу писао са пуно љубави, и сматрао је својим поносом, као православног Далматинца.“
Кућа у Биовичином селу у којој је некада боравио Никодим Милаш
Никодим Милаш је, по свим мерилима, био веома плодан писац. Чак и у књигама које су се бавиле разноликим теолошким темама видљив је јак и озбиљно проучен историјски супстрат. Осећа се то у делима где расправља о строго канонским стварима као у „Савинској Крмчији“, када је нашироко писао о православном монаштву, убедљиво у „Пропаганди“, а посебно приликом обраде деловања славенских апостола Ћирила и Методија. За свој рад добио је највиша признања, не само национална, а његово деловање на пољу световних наука, првенствено историје, било је поред осталог хонорирано и чланством у Српској краљевској академији – пишући о Никодиму Милашу у свом ауторском тексту „Епископ Никодим Милаш – на бранику православља у Далмацији“ , између осталог наводи др Бранко Чоловић, историчар уметности, али и један од врсних познавалаца како лика и дела Владике Милаша, тако и историјских прилика и стваралаштва знаменитих Срба у Далмацији.
Као пензионисани епископ Никодим Милаш се већ 26. јануара 1912. године настанио у Дубровнику, одакле се 29. јануара опростио са свештенством и народном посланицом. Располажући својом имовином, Милаш се у Дубровнику, под сталном контролом аустроугарске полиције, посветио научном раду. До 1914.године написао је око 180 расправа од велике научне вредности. Научио је и течно говорио италијански, немачки, француски, руски, енглески, а служио се латинским и грчким језиком. То му је омогућило да се у свом научном раду користи изворном литературом. Постао је један од највећих и до данас, слободно се тако може рећи, непревазиђених канониста Православне цркве. Његова дела преведена су на више европских језика. Поред канонског права бавио се историјом, посебно овог краја и Цркве, а у значајним делима која је за собом оставио и данас су највеће смернице и записи у осветљавању догађаја из историје православног народа у Далмацији.
Једна од великих неправди за Милаша, али и несрећа за православни род у целини, догодила се 23. јула 1914.године, када је аустријска солдатеска упала у његов стан у Дубровнику и однела све његове рукописе и сву личну коресподенцију. Док се Милаш налазио на лечењу у Штајерској, полиција му је, на дан објаве рата Аустро-угарске Србији, 23. јула 1914. године, претресла стан и однела приватну преписку и рукопис припремљен за штампу „Црква и држава у Аустро-угарској“. Претпоставља се да је међу тим рукописима био и препис „Љетописа“ Симеона Кончаревића, један од најдрагоценијих докумената из историје Српске православне цркве и српског народа у Далмацији.
Пишући о прегалаштву Владике Милаша, Епископ Стефан( Боца) у својој књизи наводи.
– Као и многи други велики људи Никодим Милаш је био велики страдалник, али је и он „чинећи добро препоручио своју душу верном Творцу. Пропадају државе, пролазе времена и мењају се обичаји, али вредност злата остаје. Тако остаје и вредност великих људи. Остао је епископ Никодим Милаш да се спомиње „во свјаком рође и рође“. Остала су његова дела, његове заслуге, његов пример који ће вечито инспирисати поколења према Богу и своме роду. Хвалећи се њиме нећемо бити у стању да исплетемо венац који би био њега достојан. Угледајући се на њега и следујући његовом примеру, учинићемо највише у одуживању дуга према овом великом првосвештенику и духовном оцу – записао је владика Стефан, један од наследника Милашевих на трону епископа далматинских.
Епископ Никодим Милаш упокојио на Велики петак, 2. априла 1915. године у Дубровнику и сахрањен је у приватној гробници. Његови посмртни остаци пренети су 4. октобра 1930. године у Шибеник, где и данас почивају.
У знак сећања са Светог Владику, а поводом јубилеја од његовог рођења и упокојења, Митрополија задарско-шибеничка и епархија далматинка организоваће Међународни научни скуп у периоду од 15. до 17. септембра текуће године, у Шибенику и манастиру Крка.
Да молитве Светог Владике Никодима Милаша вазда и заувек буду на спасење православног народа и његове страдалне Далмације.
Аутор: Васка Радуловић
