Никола Вукобратовић: „Младим људима је и даље тешко да буду Срби“

Интервју са недавно изабраним заступником у загребачкој Градској скупштини Николом Вукобратовићем.

Након октобарских допунских локалних избора Никола Вукобратовић (СДСС) постао је заступник у загребачкој Градској скупштини и на тај начин постао први непосредно изабрани Србин у највишем представничком телу главног града. Вукобратовић је рођен 1985. године у Копривници, а одрастао је у Крижевцима до доласка на студије у Загреб. Овај дипломирани професор историје ради у Архиву Срба Српског народног вијећа, а радио је и као новинар у бројним часописима и порталима. Својевремено је био главни уредник хрватског издања Ле Монд дипломатика, а последњих неколико година ангажовао се и политички. Са њим смо разговарали о томе зашто је почео да се бави политиком и какав је положај Срба у Загребу.

Када и зашто сте почели да се активније бавите политиком?

– У СНВ и друге институције заједнице сам се укључио примарно јер сам био револтиран атмосфером која је владала доласком на власт Томислава Карамарка па чак можда и нешто раније када су кренули антићирилични протести. Осим што смо били Срби, све до тада ни ја, ни нико из моје фамилије није био нешто посебно укључен у заједницу. Одрастао сам у Крижевцима где је српска заједница мала и није била нешто посебно активна. Тада креће и мој покушај да се из новинарства, којим сам се тада бавио, почнем активније бавити и заједницом. То је дакле било подстакнуто атмосфером и револтом јер, уместо да се неке ствари нормализују и да бити Србин у Хрватској постане све лакше, заправо то је постајало све теже. То место у загребачкој Градској скупштини је дошло као неки логичан наставак иако раније нисам планирао да ћу се у животу бавити политиком.

Већ неколико месеци сте члан загребачке Скупштине. Какви су утисци?

– Треба пре свега рећи да су на прошлим локалним изборима многе странке користиле Србе у својој кампањи, односно помињали су Србе као проблем у друштву иако на тим изборима није било српских кандидата. Та ситуација је изазвала велики револт у заједници, а нама се на допунским изборима указала прилика да изаберемо свог кандидата који ће одговорити на те нападе. Желимо да својим деловањем указујемо на то да у Загребу живе и Срби и да могу јавно и слободно да истичу свој идентитет без да их неко због тога напада и прозива. Што се тиче Града Загреба овде се драматично променила власт, а наш најважнији задатак је да та промена не оштети заједницу у било којем смислу.

Однос са власти је добар, али је велики друштвени притисак према Србима

Утисак је да су представници српске, али и других националних мањина имали добар однос са бившим градоначелником Миланом Бандићем.

– Нема ту неких тајни. Прошла власт је настојала имати што бољи однос са мањинским заједницама. Загреб је таква средина и има бројну бошњачку, ромску и албанску заједницу, а ту смо и ми којих је према попису из 2011. године било око 2,2 одсто. Ова власт је дошла као жестока опозиција пријашњој власти, а из мањинске перспективе требало је осигурати да се тај конфликт не одрази на положај мањина. Треба, дакле, не само одржати континуитет доброг односа, него тај однос даље развијати у бољим смеровима.

Као једини представник Срба у Скупштини данас нисте у власти, али како оцењујете однос новог градоначелника и нове структуре према заједници?

– Прво и најважније што бих издвојио је начин на који је градска власт приступила комеморацији за породицу Зец. Случај породице Зец није наравно једини такав случај из рата, али је у Загребу веома важан због околности које су до тога довеле и јако бруталног начина на који се то догодило. Тај случај је напросто постао симбол прећутаних злочина над Србима и овога пута је локална власт прилично отворено и ангажовано учествовала у комеморацији. То је показало до које мере је власт спремна причати о потиснутим и неугодним ситуацијама. Сматрам да је тај гест био храбар јер је код многих непопуларан. Упркос томе власт је схватила да је то нешто што треба направити и важно је да истакнемо да то није био неки њихов уступак нама већ су они то доживели као своју обавезу. То наравно није једини догађај где је нова власт показала добру вољу према Србима, али је био изузетно важан. Поред тога и заменик градоначелника Лука Корлает је био у Просвјети и обишао је наше институције. Ту смо разговарали и о будућој сарадњи и могу слободно да кажем да је било пуно контаката и позитивних гестова са њихове стране. Тренутно разговарамо о моделима финансирања мањинских већа и начинима на којима ће то финансирање бити транспарентније, а програми квалитетнији.

Како генерално гледате на положај Срба у Загребу?

– Загреб има проблем као и неки други већи градови. Овде је огроман друштвени притисак према Србима па су они најчешће у мимикрији, односно на неки начин скривају или негирају свој идентитет. То се ради на различите начине. Графити против Срба се налазе у сваком градском насељу и то је уобичајена и свакодневна појава. Нико у Загребу не може доћи од стана до школе или посла, а да се успут не сусретне са неким графитом против Срба. То се са улица фасада сели и на стадионе, у медије и делимично у политику. Увек постоје те снажне снаге које настоје Србима показати да им овде, или није место или, ако већ хоће овде да остану, да се морају сакривати. Та атмосфера оставља своје последице кроз асимилацију поготово код младих људи који се социјализују са својим вршњацима. То није природан процес асимилације, већ асимилација под притиском. Људи скривају свој идентитет како не би били изложени увредама па чак и насиљу које је ређе, али се и то догађало. Нико данас не може рећи да је то последица рата који је био пре 30 година, већ је то очигледно једна атмосфера која се овде укоренила и која многим људима одговара. То су најлошије ствари, а са друге стране, што се тиче положаја Срба добро је да су у Загребу многе српске институције и ту имамо инфраструктуру и одређену заједницу која то може одржавати. Недавно је у Загребу покренуто и учење српског језика у школама по моделу Ц што је велики корак напред за нас. Оно што је такође добро у Загребу је да овде има пуно људи других националности и Хрвата који су заинтересовани и за сарадњу са нама, али и разумеју важност српске заједнице у граду.

Чудан осећај да неко не жели да ту припадаш

Како је Вама било одрастати током деведесетих година у Крижевцима, а како младим Србима данас изгледа одрастање у градовима?

– Најтужније од свега је што мислим да се врло мало тога променило. Када сам ја одрастао рат је био релативно свеж и знали смо да је све то резултат постратне атмосфере. Било је ситуација, од наставника у школи па до пријатеља који те чудно гледају јер им је родитељ код куће рекао нешто. Имали смо увек тај чудан осећај да неко не жели да ту припадаш иако заправо немаш где другде припадати. Тада смо мислили да је то нешто краткорочно, а данас сматрам како се ништа посебно до сада није променило. Не видим да је младим људима данас ишта лакше бити Србин, него што је то било нама. То је највећа трагедија и не мислим да ће то нестати само од себе. Једино што ми можемо у овој ситуацији је да јачамо властите институције, повећавамо видљивост и препознатљивост. Морамо бити саставни и конструктивни део друштва који гура ствари у бољем смеру. Тиме ћемо допринети побољшању друштва у целини, јачати демократске капацитете друштва, али и сами себе. Тако ћемо одржати своју заједницу и олакшати својим људима да изађу из ситуације вечне фрустрације, страха и нелагоде за коју нису сами криви.

Радите у Архиву Срба из Хрватске. Зашто је он по Вама важан?

– Ту сам мало више од две године и сматрам да је он веома важна институција јер ако се бавимо идентитетом, онда је историјски део заједнице један од најбитнијих сегмената тог идентитета. У Архиву чувамо различите ствари, од личних оставштина до документације коју смо сакупљали од организација и институција. Ту је бројна грађа из деведесетих година, али имамо и из ранијих периода. Примера ради недавно смо сакупили грађу задруге села Поганац код Копривнице и Крижеваца. У тој грађи је сакупљена историја једне заједнице и надамо се да ће неки истраживач доћи да истражује ту заједницу. Недавно нам је и син Милојка Вуцелића, који је радио у програму НАСЕ, донирао његову оставштину. На тај начин имамо материјале о историји истраживања свемира, а прича је занимљива јер се ради о некоме из наше заједнице.

Кроз Архив се бавите прошлошћу Срба, а кроз политички ангажман садашњошћу, међутим како видите будућност Срба у Хрватској?

– Наша будућност зависи у највећој мери од нас. Колико буду јаке институције толико ћемо бити спремни да се супротставимо свим овим негативним, антидемократским, антимањинским и антисрпским тенденцијама у друштву. Не треба ширити дефетизам, него радити на себи. Лако је могуће да ће број Срба у Хрватској и даље падати. Из руралних средина се исељавају људи свих националности, а са друге стране у градовима имамо тај проблем да се као Срби декларишу углавном старији људи, а млађи људи су пуно склонији да беже од тога или да не знају да су им родитељи, бабе и дедови Срби. То је исто нешто што морамо кроз институције да мењамо. Бити Србин није никакав баук, треба прихватити свој идентитет као саставни и конструктивни део овог друштва и то део који ће, баш инсистирајући на својој посебности, допринети томе да ово буде разноликије и срећније друштво.

Извор: srbi.hr