Нинко Кресојевић: Од Јасенка до тенка

Драги сви,

пишем „полако“, сконцентрисано и концизно, са (надам се) јасном темом и идејом, уводом, разрадом те у „коначници“ закључком, баш као што ме моја омиљена професорица хрватско – српског језика из карловачке „Економске“, у Христу уснула Марија Бланка Микшић, темељно и са пуно љубави учила.

А и да „скуже“ ем ови што не куже, ем ови што не капирају. Без претензија да издоминирам, штоно би рекли ви млади (А ви млади сте говна“ – Гл.архиватор Ђорђе Чварков)

Да се вратим ђе сам стао ( а није „паштета“ – нагазна мина, ). Ако нисте знали, за нас Србе из Хрватске овим концертом је „почео“ рат..(концерт Прљавог казалишта је одржан 17.10.1989. године у Загребу)  Да, да. Јебеним рок концертом. Нису за џабе на зачетку развоја рокенрола амерички свештеници проповиједали да је то ђавоља работа. Мислим..боље да не мислим о америчким проповједницима.

Елем, Пал Мал, Бонда, Бонда.. ( звук са београдских улица 90-тих који су производили сасма нелегални диструбутери шверцованих пљуга с краја ланца дистрибуције, наравно.. Ови са врха ланца углавном нису пушили или су пушили томпусе. )

Да наставим са откривањем топле воде и дубинском анализом лика и дјела аутора. Није Хоура „Ружу хрватску“ написао из шовинистичких разлога, написао ју је својој мајци, баш као што се пјесма и зове -„Мојој мајци“. Баш као што сам и ја својој мајци написао не једну, него много пјесама.

Али моја мајка није Ружа, него Милица. И није Милица српска, него сам је увијек знао само као маму. Наравно, јесте она српска мајка, али сам сматрао да нема потребе да то истичем. Хоура није тако сматрао, да не кажем, „држао“. Јеби га, свако се држи за оно што има. И мора. И свако држи до себе. Но, Јасенко мој, што би рекли моји Шумадинци – можеш ли ми га придржати?

Зашто да га придржиш Јасенко?

Бум трас, флеш, види врага у сламнатом шеширу, ( да се кордунашки изразим – „шкриљаку“ ), Бед Блу Бојси  из Карловца и Загреба с којима сам ја имао контакт то нису тако кужили. Ту не мислим на моје френдове попут Антона Тонија Росандића, карловачког БББ-аа, који ме је по његовој спики спасао батина карловачких Бојса када сам у спортску дворану у Карловцу на малоногометни турнир 1989. године донио Звездин шал,  који ми је исплела покојна тетка Дана Даниловић, рођ.Томашевић, из Пуле ( Бог да јој душу прости ) и развио га на „нашој“ трибини док је играла екипа Срба, ( тзв. „Мићана“ ) са Кордуна.

Заборавих како се звала наша екипа. Подсjетиће ме неко ко је играо, знам да су имали плаво бијеле дресове.

Био је то једини шал на трибини. Можда и у дворани. Признајем, навијачка провокација са моје стране. Звезда увек и свуда. Шта да кажем у своју одбрану? Не знам. А требао би да знам, била ми је пројектована сјајна адвокатска каријера. О том другом приликом.

Но јеби га, кад сам имао 16 година, ( тачније 15 ) нисам био сасвим свооооој, што би рекао мој идол и од покојног Цара пријатељ Давор Гобац & Психомодо Поп.

Но, ( а није Мистер Но ) не веруј у идолеее и они су људи од крви и меса ( ВИС ИДОЛИ & ВЛАДА ДИВЛЉАН, Шапер, Крстић и онај зубати басиста, возач трамваја, како ли се беше зове.. )

И мој Психомодо се придружио домољубној хистерији и направише почетком 90-их стварчину будницу – „Хрватска мора побиједити, наш хоризонт је фронт, за слободууууу“… етц

Елем, спортска дворана у Карловцу.. текма.. финална..

Срећом, била је ту и пуна трибина фајту још од доба Војне Крајине вичних Кордунаша па не знам баш Тони како бисте прошли да сте дошли „скинути“ овај црвено бели „трофеј“  Да не помињем искуство и тренинг са тзв. „забава“ широм Кордуна по школама, мјесним заједницама, задругама, зборовима, кафићима, свадбама, испраћајима, „плацевима“ . Пијаце.. обично су биле једном недељно, фиксираним даном. У родном Војнићу – понедељком илити „пондиљком“ што би се рекло.

Но, за БББ, Торциду, Торнадо, Армаду, Фунцуте, Кохорту.. и цијелу католичку Хрватску, „Мојој мајци“ ( Ружа хрватска ) је била рок „будница“ с којом су урбани националисти лијечили фрустрације из СФРЈ те кренули у рат против нас. Наша су весла гитаре, што би реко Јура Стублић из Сесвјетског Краљевца. Аха. Аха. Ахахахахаха!

Било је ту и других, Цро фолк пјесама – „Ој ти вило вило Велебита, ти нашег рода дико.. „Устани бане Јелачићу“. Неке мање образоване Хрватине су пјевале „ја лећи ћу“ јер ниђе везе ко је био добри генерал и бан Хрватске и Славоније, рођен у Петроварадину  у тадашњој Хабзуршкој монархији. Био је одувjек вјерни пријатељ и савезник Срба, храбри и мудри војсковођа и политичар.

Бар сам тако читао о њему. Исправите ме ако грешим. Мада сам доста прав и овакав какав сам. Додуше, мало погурен. ( „Ту сам исти на мог ујааакааа“.. Ђорђе Балашевић, „Боже, Боже“.. )

Једна од мени посебно „драгих“ будница био је бећарац који сам први пут чуо ( и сусрео се са хрватским шовинизмом ) у „пушиони“ Економске школе 1989-те – степенице и споредни улаз који гледа ка основној школи „Драгојла Јарњевић“.

Данијела Басара, Јасмина Бараћ и ја смо фумарили и нешто се клиберили, кад ли нека искомплексирана дебела плавуша, ружна ко сам Враг са лошим ботоксом започе пјесму: “ Мене моја научила мати, да ја вичем живјели Хрвати.. Мене моја научила стрина, свим Србима пизда материна“..

Ми у забезеку. Ау дебела, дебела, појешћеш ти Бамбија помислих.. кренух према њој да је пљунем, но, одустадох. Даму ни цветом! Додуше, даме не псују.  Ал ајде. Искулирах. Повукосмо се у разред скењани сво троје.

Ко је поч’о рат???

Бранимир Ђурић Ђуро – „Надреалиста“ Ренеу Битојарцу у пропагандном урадку бошњачке поратне кинематографије, заборавих му име кол’ко ми је битан..награђиван, наравно, Срби почели рат, наравно..

Они су кренули први. Није Слобо. ( „Није Слоба крив, ми смо говна“ Драган Јовановић, „Професионалац“ ) У ствари. Хм. Ко је кренуо први? Вјечито питање. Ал ајде да сликовито да појасним виђење нас Срба из Хрватске ( или пак Крајине?! ):

Како ми, потомци недокланог народа другачије да схватимо долазак Гојка Шушка и усташке емиграције из Америке на руководећа мјеста у „Неовисној Хрватској“ осим као увод у ново клање?

А поклали су нас скоро милион  ако не и више у цијелој тзв НДХ..

У ствари, нису они кренули први. Меншчини да је све било пројектовано.. да сви крену, штоно би се рекло, као по команди… Идемооо, крени према мени! Можеш да лајеш, можеш да режиш, можеш да останеш а можеш и да бежиш! ( Цане Брејкерс никад није издао, волим га ко брата иако је Гробарчина )

И тако кренуше. И Србенде и Хрватине.. И Курта и Мурта. И Боро и Рамиз. И Мирко и Славко. Испоставило се да нема брата док не роди мајка. Ал’ ни то није тачно. Мог Жељу Креса родила је стрина Дада, а Брацу Томашев’ћа родила је тетка Драга. А волим их скоро ко рођеног брата. Бату. Назовимо га Дел Боy.  Хм. Скоро?

Ајд сад да не улазимо у детаље нашег породичног братства. А није црногорско херцеговачко. У ствари јесте. Кресојевићи су неко вели са Дурмитора, од њих су настали Шаренци. Неко јопе’ вели да су из села Јабука До, код Билеће, из Херцеговине. Томашевићи су свуђе по Црној Гори ( Бијело Поље, Рисан, Херцег Нови.. ).

У сваком случају, покојни ујак Еремија Томашевић ми је пред смрт рекао да су први Томашевићи који су дошли на Кордун, у село Окич, били знани као Лука и Нико Црногорци. Да је то тачно, свједочи и чињеница да су заузели највишу чуку ( поред Лоскуње и Ладвењака, и наравно, ван сваке категорије Петрове Горе ( Гвозда ), свете кордунашке горе – 507 м надморске висине, 4 метра нижа од Авале. Ал кад се пропне на прсте наша Петрова Гора је ту неђе са Авалом. ‘Наааачи, 511 м!

Та чука зове се Чунгар. И на њему је у вријеме Војне Крајине била осматрачница.. или..како беше назив за осматрачницу у вријеме Војне Крајине и фајта са Османлијама.. уф.. рећи ће ми Жељо Крес, самоуки историчар и хроничар Кордуна и свега на кугли земаљској. Даа, чардак!! Ни на небу ни на земљи.

Не народна бајка. Него „Ни на небу, ни на земљи“ бy Момчило Бајагић Бајага, истоимени филм Горана Паскаљевића са предивном Бојаном Маљевић и Цвелетом. ( „Дећко, је’се ти бавиш ћамцима“? Ко је гледо гледо је. Ко није гледо, нек чита. Или ако не види, нек слуша. Ако не чује, нек.. шта знам више шта да ради.. Нек осјећа. Прожима.

Ни на небу ни на земљи. Последњи филм који сам гледао у биоскопу „Јадран“ у Београду 1994-те са горе поменутим Жељом Кресом. Нема више Јадрана. Сад је ту кафана. Фенси, наравно. Трг Републике, какав ће бити него фенси?

Мада ми је супер лик конобар који из истог кафића „Бенама у црном“ испод неког „Срби су за све криви транспарента“ показује три прста и кеси се

Идемо даље. Масонска Александрова и Титова Југославија је била експериментални пројекат ( по узору на кога је касније настала ЕУ нпр. ) са ограниченим роком трајања. Ко зна зна. Тко не зна, не зна. Крхко је знање. Како је завршила Југославија знамо. Како ће завршити ЕУ, сазнаћемо. Чини ми се ускоро.

И наравно, кад је дошло време да се распадне Југа, страна екипица је инсталирала своје „победнике“, кренула са кампањом мржње, отварања и досољавања старих незацијељених а загнојених рана и како се то све скупа завршило, опет знамо.

Као и са сваком гангреном – ампутацијом.

Хвала медицинском особљу Дома здравља „Др Марија Шлезингер“ Војнић а посебно мојој мами Милици – медицинској сестри у истоме која ми је пружила „басиц“ знања из медицине. Посебно хвала др Бранку Кривокући и др Сави Солду на свим интервенцијама над мојим од малена свакојаким повредама склоним тијелом.

Елем, ампутација. Срба сада има јако мало у Хрватској. Чиме се етнички очистио простор „предзиђа Католичанства“ и тисућљетње тежње хрватског народа да има своју независну државу. Што је легитимно. И историјски и повијесно. Увијек су били у наковњу између Аустријанаца, Млечана, Угара, Њемаца, Италијана.. по њиховом мишљењу и Срба тј. Краља Александра ( зато га и убише у Марсеју усташе и „Македонац“ Георгијев – изрод бугаршко ВМРО ДПМНЕ пичке материне – овски)

Но.. јеби га браћо.. што баш нас, браћу Словене да „трећину убијете, трећину покрстите, трећину иселите“. Што нашу дјецу у Јастребарском, Сиску, Градишци, Јасеновцу, по Козари и Петровој Гори, на кућном прагу, у шуми, у збијегу..?! Еј, дјецу!!!!!!!!!!!! Ножем! Маљем! Бајонетом!!! Пушком!!! О зид!!! О тратину! У мајчиној утроби!!! Пред очевим очима!!! Уф.. да не идем даље.. лоша енергија. Бррр. Било не поновило се.

Али да се не би поновило, свако дијете у хрватским школама мора знати за то. Кад сазна за размјере злочина и њихову бестијалност, сотоност, бесћутност, ужасност.. можда неће више викати и цртати ЗДС (За дом спремни) по зградама Лијепе наше, моје, твоје.. чије ли више.. домовине.. Можда. Бар једно дијете неће. Сигуран сам. А то је довољно. Спасићемо му душу. А како веле, спаси једног човека, спасао си цијели свијет..

Ај коначно, Јасенко.

Што да га придржиш?

Видио сам те у Ресавској прије 10-так година, или тада још беше Генерала Жданова, на улазу у башту СКЦ-аа, давао си интервју  новинарки Тањи Петернек Алексић. Ишао сам уз Немањину па лијево, запутивши се у цркву Светог Марка, гдје сам крштен, где сам крстио Катарину и Димитрија односно гдје сам кумовао куми Биљи.. гдје сам пред сваки испит на Правном ишао по помоћ одозго.

И помислих, да ли да ти приђем и кажем ти: Јасенко, морао си знати на шта ће ти испасти мати! Хрватска! Морао си знати!!

Али нисам због једне друге матере. Тање Петернек Алескић. Тачније, због њене ћерке глумице Тамаре Алексић.  Мајко света, кад сам је видео у филму о Лази Костићу, са Војином Ћетковићем, где је глумила Ленку Дунђерски, заљубио сам се. Матере ми моје. И још сам заљубљен.  Платонски, наравно. Не знамо се. Нек је жива и здрава, ја ћу да јој се као старији човек ( попут Лазе Костића ) из даљине дивити и љубит’ јој пречасне скуте, Санта Тамара дела салуте!

Ај салуте сви, а ти Јасенко, паљбаааааааааааааааа!

Нинко Кресојевић, дипл.правник

#vokalnoizbjegličkisastav

ПС:

Од Прљаваца највише волим моју и синовкину ( зове се Жељка ) пјесму „Кише јесење“. О,О,О,О.

ПСПС:

Веееелики поздрав  за МНК „Завичај“ Славско поље и мог Шиму и покојног  Митра.

 

На фотографији Кордунаши Иво Лола Рибар и Нинко Кресојевић на Калемегдану

Нема коментара

Напишите коментар