Од Полаче до Брисела преко белог лука

Душан Миливојевић из села Полача код Книна, пре три године од деде наследио породично газдинство и одлучио се да на њему производи бели лук и засаде воћа. За кратко време на свом газдинству „Подинарац” произвео је неколико тона овог поврћа, а његов лук стигао је до бројних потрошача. Недавно је, међу двадесет најуспешнијих младих пољопривредника из Хрватске, стигао и до Брисела.

Љубав према родном крају, често необјашњива емотивна нит коју године ни време нису успеле да покидају, учестали доласци у Полачу и одласци са жељом да јој се опет што пре врати, за Душана Миливојевића су дуго година били саставни део живота. Од места где све воли и сматра својим, и оних других која су му нудила боље прилике за школовање, посао и усавршавање, увек је стајало нешто између. Носталгију нису могли одагнати успеси, а успеха није било тамо где се само срце могло подмирити.

По природи амбициозан, свестран и одлучан да ради на себи и свом школовању, у Србији је уписао Економски факултет и након завршених основних студија по животно и радно искуство отиснуо се у иностранство. То му је, често каже, помогло да себи отвори видике и свет види из мало другачије перспективе. Десет пуних година трагао је за искуством, новим сазнањима, можда и за собом, а пут га је водио од Азије до Америке. Радио је за један канадски малопродајни ланац, лондонску преводилачку компанију, вијетнамску школу страних језика, српску авио компанију „Ер Србија”, и ни маштао тада није о полачком белом луку. Радећи на крузеру пловио је Тихим и Атланским океаном од Аљаске до Венеције, али је срце и тада вукло ка Полачи и родном Книну. Комадић тог свог раја носио је свуда са собом, да „преживи” до следећег повратка.

– Све те године путовања, различити послови и државе, донеле су ми бројна искуства, познанства, контакте са различитим људима са свих страна света. Упознавао сам свет и друге културе, али то није успело да умањи оно што ме је истински испуњавало и чинило срећним. Сваки пут када бих дошао у Полачу, био сам неизмерно срећан првенствено због сусрета са породицом, због свих дана живота који је овде другачији, сиромашнији, али садржајнији за мене него било где у свету. Са друге стране, истовремено бих био тужан због спознаје колико су рурална подручја захваћена ратом деведесетих и даље девастирана и без основне комуналне инфраструктуре, а колико се на то мало указује и не придаје пажња проблемима са којима се суочава становништво у тим мањим срединама, девастираним селима. Та неправда ме је константно копкала и није ми дала мира – прича Душан.

У међувремену је завршио Мастер студије менаџмента у услужном бизнису, написао и објавио пет научних чланака у међународним часописима, стекао бројне сертификате из области менаџмента и пословних вештина, а свом течном енглеском језику додао и неколико нивоа савладаног немачког. Да се врата отворе, можда управо онда када се најмање надамо, и сам се уверио много пута. Старост обремењена болешћу и од посла истрошеношћу, савладала је 2019. године Душановог деду Божидара, готово две деценије након повратка у Полачу. Дотадашња брига о имању, винограду и стаду оваца, за старачка плећа постала је претешка. Тада више није било дилеме за Душана, знао је и осећао да испружену руку тада он мора дати ономе ко је за њега, како каже, вазда био неупитан ослонац и подршка у свему. Убрзо након дедине смрти наследио је породично газдинство и кренуо у размишљање у ком смеру да настави. У литератури је читао о полачком јесењем луку који је уписан на сортну листу РХ. Како је вишедеценијска традиција производње престала деведесетих година прошлог века, Душан одлучује да врати бели лук на динарска крашка поља, за комерцијалну употребу.

– Лук је био избор из више разлога, једним делом због традиције његовог узгоја управо у овом крају између планина Козјака и Динаре када га је свака кућа садила. Други разлог је био чињеница да ми лук увозимо, да купујемо кинески уместо домаћег, а производња је одржива, и оно што је можда и пресудно јесте да јесењи лук овде успева и не пати због сушног периода који овде наступа лети. Жалосно је, али је чињенично стање да се Полача убраја у једно од већих села у книнском залеђу која у двадесет и првом веку још увек немају воду. Ми смо зависни од кишнице, имамо по неколико летњих месеци када су температуре високе, владају велике жеге, а кише не падне ни капи, и то је један од пресудних фактора када морате разматрати о могућностима производње. За лук који се сади у јесен и пристиже у касно пролеће или рано лето, то није препрека и урод је добар – појашњава Душан.

„Једи витамине, а не пестициде”

Управо из наведених разлога, прве године је преорао њиве које су до тада служиле као пашњаци, и засадио око три стотине килограма семена лука. Дуги низ година негнојена и необрађивана површина узвратила је уродом од око тону и по главица лука. Планирао је засадити и више од тога, али је физички било неизводиво, узевши у обзир да није имао механизацију, да су му услугу орања вршили људи које је око тога ангажовао, а сваки чен белог лука у земљу је садио ручно. Одређену количину произведеног поврћа лако је и брзо пласирао на тржиште, док је један део оставио као семе за наредну годину. И тако је све почело.

– У ходу сам се одлучио за еколошку производњу. Ову, трећу годину, узели смо и еколошко семе. Живимо у парку природе Динара, уврштени смо у подручја Натура 2000, у близини немамо фабрике ни погоне који загађују ваздух и околину, земља није затрована третирањем различитим отровима, и зашто онда загађивати уместо искористити ту еколошки чисту средину. Један део сам посадио у јесен, док ће други део тог пристиглог семена бити посађен у фебруару. Аплицирао сам и за поступак одобравања пројекта који финансира ЕУ, Мере 6.3.1 за мала пољопривредна газдинства, и уколико то најзад буде одобрено, план је да засадим пет стотина килограма лука. По некој садашњој рачуници, од овога што је већ засађено, очекујем да би могло бити око две до две и по тоне лука – појашњава Душан.

Ове године Душан је са својим газдинством симболичног назива „Подинарац”, изабран за једног од најбољих младих пољопривредника до 40 година у РХ, на конкурсу Министарства пољопривреде и Јутарњег листа. Његова парола гласила је „Једи витамине, а не пестициде, из Парка природе Динара”.  Као један од 19 најбољих у држави, али и једини из Шибенско-книнске жупаније, одлази у Брисел на Конгрес младих пољопривредника из 16 земаља. Истовремено потписује и Споразум о сарадњи и извођењу стручне праксе са Велеучилиштем „Марко Марулић” у Книну. Својим примером, каже, желећи да мотивише што више младих који имају комадић дедовине да га ставе у функцију.

– Најважније у свему је заправо имати визију шта хоћеш и шта је циљ. Мој мотив није био искључиво производ који желим да продам и да се задржим на томе, већ на неки начин да утичем и на друштво и заједницу у којој живимо. За мене је успех ако се некоме мој пример свиди па одлучи да исто то уради, и онда у будућности имамо више домаћег производа у нашем крају. Сарадња са Велеучилиштем као гостујући предавач или сарадник на пројектима, јесте могућност да се све то приближи младим људима, али и да им се олакша и скрати пут који  претходи, неким конкретним смерницама. Практичан део биће на њиви, када ће они моћи да долазе и чак учествују у неком од процеса саме производње, јер нећемо научно објашњавати колико има састојака у белом луку што и није моја струка, већ да науче која се гнојива користе у еколошкој производњи, какав је сам поступак садње и одржавања, какве обрасце шаљемо контролној кући која то надзире, када сам у обавези исписати откупни блок и издати рачун, на који начин се распоређују средстава, шта је све неопходно од документације и коју све едукацију би требало одрадити за одређене пројекте. Мени то нуди могућност видљивости и рекламу, а њима стручну праксу. Тај пут препознавања и видљивости ме је одвео почетком овог месеца у Брисел, а дводневно учешће на Конгресу са најуспешнијим младим пољопривредницима из 16 других земаља ЕУ је свакако једно драгоцено искуство – прича Душан.

Мало земље под ноктима вредно је труда

Један од утисака које издваја јесте учешће ЕУ заступнице из Аустрије, која је и сама пољопривредница, што види као поруку онога о чему је и сам размишљао, пољопривреда је делатност која је захтевна и тешка, али је производња хране нешто што је гарант сигурности и опстанка, посебно у овим кризним временима. Сазнао је да је у Европи тек сваки десети пољопривредник млађи од четрдесет година, и да је то лоша статистика која се мора мењати.

– Поруке и подршка које су нам тамо упућене су важне, али и чињеница да то неко препознаје као добро и корисно. Европа тражи од нас дигитализацију, еколошку пољопривреду, образовање и ангажман, јер се пољопривредом више не баве људи који немају избора или су слабије писмени. Људи као да нису свесни тога да се времена мењају, да више нисмо у оном добу када су нам родитељи говорили да идемо у школу како не би радили њиву, већ у време када требаш завршити факултет и школовати се да би био успешан произвођач, али и сам свој газда. Долазеће програмско раздобље у периоду од четири године нуди много више средстава за мере руралног развоја него што је то био случај раније, а на нама је да видимо шта се од нас тражи и какве су нам могућности да дођемо до средстава која су нам неопходна за улагање и напредак. У Бриселу сам видео да много људи ради на производњи маслиновог уља, да су заступљени виноградарство али и све сорте поврћа, док су многи од тих људи већ прешли на онај други, виши ниво, а то је прерада производа, од козметике до хране. Многи су већ стигли и до нивоа пласирања својих производа у малопродајне ланце, што је негде и крајњи циљ. Морате бити вредни, упорни и иновативни, али не у смислу да измишљате топлу воду, већ у неку руку и пратите постојеће трендове. Ето, најуспешнији млади произвођач ове године у Хрватској бави се производњом јестивог цвећа и сарађује са ресторанима који подижу гастрономију на један други, виши ниво – детаљно појашњава Душан.

Иако је уз производњу лука Душан део своје земље искористио за 400 садница бадема, на њихове плодове треба чекати бар четири-пет година. Међутим, климатске промене и померање годишњих доба, када зима своје зубе зна показати у време када би се требало радовати пролећу, нису се показали благонаклоно према тек оформљеним садницама. Управо због тога Душан своје планове везује искључиво за бели лук.

– Крајњи циљ би био свакако прерада и сарадња са трговачким ланцима. Лук се користи и у фармацеутској индустрији, од њега се праве и различита уља и тинктуре против убода инсеката, док се може користити као сух, у праху, али и у гранулама. Брендирање би био печат свему томе, да постанемо препознатљиви по том динарском луку, наравно првенствено из Полаче – са осмехом своје планове одаје Душан, користећи сваку прилику да провуче свој родни крај као нераскидиву везу са прецима, успоменом на деду који је, верује, данас негде горе поносан што породична кућа није закључана, а имање запуштено.

Трагом тога Душан је, речју и делом, спреман и вољан да помогне сваком ко размишља у сличном правцу. Недавно су му се, каже, јавили млади људи који су пореклом из ових крајева а живе у Србији. Имају жељу да се врате, обнове породичну кућу и крену да улажу у пољопривредне и туристичке потенцијале свог села, са намером да себи обезбеде егзистенцију и ту остану да живе. Што их је више, каже Душан, његов успех је већи, и не штеди време ни савете да им у томе олакша колико год може, макар и усмеравањем на адресе до којих је сам крчио пут. Нису они конкуренција, већ заједничка снага и могућност да руралној средини врате угасли живот, да досадашњих неколико тона лука у будућности буде бар неколико десетина тона истог. Управо за такве Душан има поруку: „Успеха има довољно за све, само треба учити, волети све ово и радити. Ово мало земље под мојим ноктима је цена коштања, али у зони комфора не расте ништа, и ту нема плодова”.

Извор: срби.ХР