Одржан помен и комеморација крајишком јунаку Сави Бури

У Батајници је 13. маја одржан парастос најмлађем члану Специјалне јединице милиције Крајине Сави Бури, а комеморативни скуп уприличен је у Мјесној заједници Батајница.

Парастосу су присуствовали мајка Цвита, сестра Зорица, родбина, комшије, саборци и пријатељи покојног Саве Буре као и представници локалне власти, Одбора за дијаспору и Србе у региону Скупштине Србије,  представници борачких, прогнаничких и завичајних  удружења.

Сава Бура је рођен на Светог Саву 1974. године у селу Штиково у општини Дрниш, од оца Милана и мајке Цвите. Са свега 17 година, 1991. године пријављује се у јединицу. Погинуо је 5. августа за вријеме Олује, и тада се води као нестао. Његови посмртни остаци предати су српским властима 2004. године и он је сахрањен на батајничком гробљу 21. децемра 2004. године.

Парастос је одржао протојереј Дарко Кончаревић наводећи да су се присутни молили Господу Богу управо узносећи молитве, вјерујући и знајући да ће Господ Бог услишити глас њихових молитава и да ће племениту душу брата Саве заиста међу праведнике своје прибројити.
– Наш брат Саво је, оно што би ми рекли овоземаљски, рано отишао, али то рано за Господа није јер је то била пунота његовога времена, пунота када је човјек спреман да оде пред лице Божје носећи сва она добра и честита дјела своја. Њему нека је вјечан покој, а нама у задатак да се непрестано молимо и да палимо свијећу воштаницу као путеводитељку у царству небеском.

На гробљу се присутнима обратио и  предсједник Удружења ветерана Војске и Милиције РСК уједно и Савин ратни командантДраган Карина. Он наводи да су се у подножју планине Свилаје одувијек рађали честити, часни и поштени људи који су живјели од свог поштеног рада.Тај честити народ је устао против усташа.

– Да би се што боље припремили за оно што нам предстоји, формиран је камп за обуку у Голубићу кроз који је прошло 1.400 људи у четири циклуса обуке са простора РСК и Републике Српске, Србије и Црне Горе. У овом центру сам упознао и једног дјечака од 17 година, а то је наш Саво Бура који је у Голубић дошао са својим комшијама да би стекли потребна знања и добили опрему за оно што нам предстоји. Иако још голобрад, знао је зашто је то и подносио је сав терет обуке боље него неки старији од њега.

По завршетку обуке Саво је са комшијама отишао у родно село гдје је чувао подножје Свилаје, јер готово у окружењу били су усташе и Хрвати.

16. септембра 1991. године Кнински корпус креће у шест нападних праваца за деблокаду касарни у Задру, Шибенику, Сплиту и Сињу, корпусу се ставља на располагање цјелокупан састав активног и резервног састава милиције. Саво улази у састав извиђачке јединице дрнишке бригаде и даје велики допринос у ослобођењу Дрниша и даљег продора корпуских снага ка Шибенику.

Затим, 1992. године оснива се Станица јавне безбједности Дрниш. У састав специјалног одјељења улази и Саво. Ово одјељење дјелује у саставу специјалне чете СУП-а Книн. Са овом јединицом Саво пролази ратишта, коридоре живота, Бихаћа, Петровца и Равних Котара. 1994. године Саво се враћа у своју извиђачку јединицу дрнишке бригаде и остаје до пада РСК.

– Док су се сви остали повлачили, Саво доноси одлуку да остаје и да своје огњиште и Штиково и Свилају брани до смрти. О његовој јуначкој погибији испричане су многе приче, али чињеница је само једна – да је пао храбро, јуначки, бранећи српство и своју Крајину. Чином погибије сврстао се у пук бесмртних мајора Тепића, Обилића, Вука Мандушића, Карађорђа и свих других јунака који дадоше своје животе за одбрану српства. Дужност свих нас, српских родољуба и патриота, да не дозволимо да Саво и сви остали који дадоше своје животе, да не буду заборављени, да се о њима пишу пјесме и приче и преносе потомцима.

 

Након парастоса, у Мјесној заједници Батајница одржана је комеморација, овом приликом су се присутни поред Саве Буре сјетили и других јунака других бораца Крајине који су дали своје животе у петогодишњој борби.

Руководство Скупштине Републике Српске Крајине је донијело одлуку да се Саво Бура прогласи јунаком Крајине. Потпредсједник Скупштине Републике Српске Крајине, Душан Муникравић је овом прилико уручио породици одликовање.

– Драга браћо и сестре, у име Скупштине Републике Српске Крајине предајем породици Саве Буре, тј. сестри, одликовање и Орден Николе Тесле које је највеће одликовање Републике Српске Крајине према појединцу.

У име Удружења ветерана Црвене беретке обратио се Невен Лака рекавши да је тешко бити достојан причати о дјечаку са Свилаје.

– Сјећам га се као да је јуче било кад је дошао код нас, код својих Книнџи и тражио да му дамо пушку. Онако мали куштраве косе и зајапурена лица, а поглед, тај поглед између дјетета и већ одраслог човјека. Остао је са нама, остао и стасао у војника, у јунака и на крају је то свима доказао. Кажу да нема жртве док на олтар не положиш свој живот, а наш Саво је управо то учинио и све нас је научио једну велику лекцију.

Лака каже да их је Бура научио како се гине за отаџбину.

– Остао је на Свилаји да се бори за свој камен, оно наше парче неба крајишког и за Крајину. За све ове године накупило се превише сјећања у душама наших ратника, а Саво је једно од њих, једно велико сјећање докле год смо живи и послије нас.

Јовица Мартић пренио је присутнима поздраве свог брата Милана Мартића, који им поручује да осјећа да је међу својим народом, међу својим борцима. Јовица Мартић је апеловао да држава мора да чврсто стоји уз српске јунаке чији животи пролазе по разним казаматима.
Милан Мартић би требало да изађе из затвора, тренутно је у Естонији, 2025. када би одслужио двије трећине своје казне. Како сада ствари стоје неће му бити омогућено да се тада врати својој породици.

– Дакле, 2025. би изашао у деветом мјесецу, међутим, за Србе је укинуто право да након двије трећине издржавања казне изађу на слободу. Генерал Небојша Павковић је требао изаћи има већ двије године, међутим ако се шта не промијени, колико год ми је то тешко изговорити, јер говорим и о свом брату, мислим да ниједан неће доћи слободан, него ће доћи у дрвеном сандуку.

Мартић поручује да држава Србија мора нешто да предузме.

– До сада ништа није предузела, од врха нисам видио да је неко нешто јавно рекао и озбиљно се позабавио нашим људима који одслужују своје казне. Када се обиљежава у осмом мјесецу Бљесак, Олуја, нико га није споменуо. Када се обиљежава Пробој коридора, то знају овдје поједини и с лијеве и с десне стране да није њега тог личког коридора не би ни било, нико га не спомиње.
Јовица Мартић позива присутне Крајишнике да се уједине и не дозволе да Милан Мартић буде заборављен.

– Њему је сада 69 година, он је човјек шећераш који прима инсулин два или три пута дневно. Нема физичке активности, нема љекарске заштите, нема хране каква треба да буде, зна се каква храна треба да буде за шећераше.

Милорад Муникравић наглашава да је чињеница да су Срби из Крајине одбранили ЈНА, деблокирали касарне, извлачили те несретне људе који су били под опсадом без воде, без хране, под снајперским мецима. Саво Бура и Крајина су испунили своју историјску мисију. Те 1991. године није се поновило зло из 1941. године, а поновило би се да није било Саве Буре и Крајине.

– Наш Саво Бура је био један од тих јунака. Он је био са не тако великим бројем људи страшна брана остварењу те даље агресије која је наравно ишла, видјели смо куд је ишла, ишла је према Републици Српској и Србији. Још једном понављам, да није било Крајине у том историјском моменту, пет година пружајући отпор, данас би скроз другачије било. Ми се још увијек боримо за Косово, ми се још увијек боримо на крају крајева и за Крајину.

Предсједник Удружења ветерана Српске Крајине Горан Опачић каже да је Саво Бура одрастао у српској православној Далмацији, у витешкој држави, можда по јунаштву и највећој.

– Одајем част нашем Сави Бури, нека га Бог чува. Он је сигурно тамо међу српским херојима и српским јунацима и витезовима. Можда ћемо и ми ако случајно залутамо, али пошто смо преживјели – тешко. Нека му је слава и нека га Бог чува, нека га Бог насели у рајско насеље његово гдје заслужује да буде.

Предсједник Удружења Крајишника из Панчева Миле Боснић је истакао важност сјећања на страдале, на јунаке који су животе положили за одбрану кућног прага и свог народа.

– Свако ко је дао живот је херој. А када говорим о младим људима, то је посебно тешко, па ти млади људи су били страшно храбри, чак и зрелији од нас старијих. Његова сестра мора да зна да умјесто њега она има 300.000 браће, не само нас овдје који смо, него 300.000. Да његова мајка зна да има 300.000 синова. Морамо да се потрудимо да ти млади момци уђу у уџбенике, Саво заслужује да уђе у уџбеник да дјеца уче о њему и оно што он представља, да знају шта је патриотизам, шта је отаџбина. И тако млад је дао свој живот, умјесто да „гања” дјевојке да иде у школе, он је дао свој живот.

Боснић каже да се мора инсистирати на истини и јавно говорити о томе зашто су они погинули и гдје су погинули и ко је тамо живио. Да се инсистира да убудуће на сваком обиљежавању страдања Крајишника у првом реду стоје крајишки борци у својим униформама, јер не постоји ниједан разлог да се њих било ко стиди.

Такође, Боснић је овом прилико апеловао на Крајишнике да као што су многобројни на завичајним вечерима, буду толико присутни и на обиљежавањима страдања српског народа у ратовима деведесетих.

Предсједник Удружења бораца Крајине у Републици Србији Милан Гаћеша каже да је главни задатак Крајишника јединство.

– Ако успијемо да разумијемо једни друге, да не тражимо лидере над лидерима, да покушамо да разумијемо и да поштујем ја тебе као човјека, ти мене као човјека, тад нам је једина могућност да будемо на путу који нам је веома потребан. Ми према држави Србији морамо бити јасни и гласни.
Гаћеша наводи да обећања имају са свих страна, почев од министра Николе Селаковића, па надаље, да борци Републике Српске Крајине морају да се врате у Устав, у закон Републике Србије, да буду изједначени са борцима Републике Србије.

Народни посланик Миодраг Линта наглашава да је његов став да држава Србија суштински није признала крајишки народ док год не призна крајишке борце.

– Нема породице која није имала крајишког борца, да ли је то био отац, син, стриц, ујак, рођак… То је кључна ствар коју држава Србија треба да исправи према нашем народу, да призна крајишке борце. Друга ствар јесте да културу сјећања подигнемо на један далеко виши ниво. Држава има обавезу да оснује један меморијални центар српских жртава на простору бивше Југославије и да тамо раде истакнути стручњаци, који би се на један системски начин борили за истину и правду, о страдању српског народа и на подручју Крајине, али и на подручју других српских земаља, односно подручју бивше Југославије.

Линта наглашава да је трећа важна ствар да држава коначно стане у одбрану српских бораца.

– Ми видимо од 1995. године до данас један систематски прогон српских бораца под етнички мотивисаним правосуђем у Загребу, Сарајеву, Приштини. Требало би при Министарству правде да се формира једна канцеларија, једна служба за помоћ српским крајишким борцима која би имала озбиљан буџет. Па, не може сад наш крајишки борац да издвоји хиљаде, десетине хиљада евра да се брани од етнички мотивисаног правосуђа у Загребу и Сарајеву. Тај човјек се борио за свој народ и државу часно, поштено и честито.

Као четврту битну ствар истиче да Српско тужилаштво за ратне злочине мора коначно да почне да покреће истраге и подиже оптужнице против одговорних за ратне злочине против нашег народа.

Новинар Српског кола

Драгана Бокун

Нема коментара

Напишите коментар