Одржан помен у Винковцима поводом 200. годишњице рођења Јосифа Руњанина
Поводом 200. годишњице рођења Јосифа Руњанина 11. децембра одржан је помен на тог чувеног официра и композитора у Винковцима. Организатори помена су Град Винковци и Вијеће српске националне мањине.
Парастос су држали парох винковачки јереј Срђан Лукић и парох мирковачки протојереј Миладин Спасојевић у Цркви силаска Светог Духа, гдје је Руњанин и крштен прије 200 година.
Након парастоса се пјешачило до Трга гдје се налази биста Јосифа Руњанина и том приликом су одржани пригодни говори.
Замјеник жупана Вуковарско-сремске жупаније Срђан Јеремић наводи да је Јосиф Руњанин доказ великог доприноса Срба из Хрватске њеној култури и историји.
– Управо су овакви људи и вриједности које су они стварали важни и на њима треба заједнички да устрајавамо – истакао је Срђан Јеремић.
Представник ВСНМ Града Винковаца Славко Косановић прочитао је занимљиве појединости из биографије Јосифа Руњанина.
– Било би добро када би се у родној кући Јосифа Руњанина уредиo простор у којем би била изложена дјела везана за њега. На тај начин бисмо допринијели култури сјећања у нашем друштву. Надам се да ће и ово наше данашње сјећање учинити да још систематичније обиљежимо значајне датуме једног од великана нашег града.
ЈОСИФ РУЊАНИН
Према предању далеки преци Јосифа Руњанина су у 13. вијеку напустили Скадар за вријеме краља Драгутина те се населили недалеко од Лознице. Мјесто које су засновали назвали су Руњани. Након Пожаревачког мира 1718. године већи дио породице преселио се из Руњана у Белино (данашња Бјељина), гдје су живјели до 1737. Почеком Аустријско-турског рата Руњани напустише Босну и населише се у околину Осијека у Славонији.
Јосиф Руњанин се 26. новембра 1821. родио у Винковцима, крстио у Српској православној Цркви силаска Светог Духа у Винковцима. Рано дјетињство проводио је у родном граду у којем је похађао и завршио основну школу и гимназију. У раној младости бива регрутован и одлази у Огулин. Након кратког времена одлази у Глину на кадетско школовање.
Пошто се одлучио на војни позив, у њему је напредовао и кроз школовање стјецао више чинове. У књигама је записано да је врло често учествовао у војним акцијама те је исказивао изузетну храброст што му је доносило углед и унапређења у служби. За своју исказану храброст тoком службе доспио је да у својој педесетој години буде унапријеђен у чин потпуковника.
Поред војних обавеза бавио се и музиком, свирао гитару, цитру и клавир, а кажу да је имао и прекрасан звонак тенор. И у овом послу постиже успјех а кроз војне оркестре савладао је и нотно свирање што му је касније омогућило да компонује. Најпознатије су двије композиције – једна је на текст Антуна Михановића „Лијепа наша домовино“ која је и државна химна Републике Хрватске а друга је на текст Ивана Трнског, „Љубимо те наша дико“ која је посвећена Бану Јосипу Јелачићу. У то вријеме, као угледни грађанин, дружио се са познатим људима тога доба међу којима је и Петар Прерадовић.
По распаду Крљевине Југославије Лијепу нашу лично Павелић текстуално модификује и даје прогласити држаvном химном фашистичко-квинслишке НДХ. Почетком седамдесетих у вријеме маспока у Хрватској она постаје средство манипулисања. Матица хрватска је 1971. издаје Лијепу нашу, али у верзији Јакова Готовца чији се текст знатно разликују од Михановићевог. 1974. постаје званично републичка химна.
При крају своје каријере, пошто је постао пуковник, често је боравио по разним градовима Аустрије да би, приликом једног путовања, дошао у сукоб са једним мађарским племићем. У тој препирци Руњанин озљеђује племића што га је коштало службе – власти га пензионишу 1876. године. Пошто више није био у активној служби враћа се у Винковце. Ускоро затим умире му отац а он те исте године прелази у Нови Сад. Његов боравак у Новом Саду није био дуг – 2. фебруара 1878. године изненада умире. Сахрањен је на Успењском гробљу у Новом Саду. Требало је 46 година да се, захваљујући угледним људима, оснује одбор за изградњу/подизање споменика Јосифу Руњанину. Споменик је подигнут 12. јула 1924. године
Новинар Српског кола
Драгана Бокун
