Одржана Комеморација поводом смрти Радомира Смиљанића у Удружењу књижевника Србије

 

Радомир Симљанић борац за истину, надарени књижевник и велики патриота

---

У Београду, у 86. години, преминуо је Радомир Смиљанић, истакнути српски књижевник и публициста. Иза себе је оставио разноврсно дјело, огледајући се у свим жанровима. Комеморативни скуп организован је у Удружењу књижевника Србије у уторак 23. јула.

Миљурко Вукадиновић је прочитао телеграм министра културе Владана Вукосављевића, и кренуо у присјећање на Радомира Смиљанића осврнувши се на његов богат књижевни рад.

Дугогодишњи пријатељ Радомира Смиљанића, Радомир Андрић допутовао је из Црне Горе и навео да се са смрћу Смиљанића завршава један од најзначајнијих периода српске прозе ХХ вијека.

– Он припада тој генерацији која је уздигла српску прозу на завидне висине и унијела много новог, размакла неке обрасце. Прије свега жанровска ограничења.

Поред тих утицаја на прозу, Радомир Смиљанић је био изузетно ангажован умјетник у култури.

– Формирао је организацију Бела ружа, која је била активна деведесетих година. Основао је и Академију Иво Андрић, тиме је скренуо пажњу на многе значајне личности које су добиле те награде. На тај начин је омогућио да један број интелектуалаца и стваралаца буде у видном пољу јавности – рекао је Радомир Андрић.

О Радомиру Смиљанићу као националном раднику говорио је Миливоје Павловић. Оно што је желио истаћи је неспорна чињеница да поред празнине која је остала у књижевној сфери, послије одласка Смиљанића, празнина ће се осјећати и у културо-друштвеном животу.

– Недостајаће јасна и оштра ријеч једног социјално освјешћеног и ангажованог  интелектуалца који је био веома осјетљив за јарко обојене теме свог времена и свог народа. Није се устезао да свој став учини јавним – рекао је Павловић.

Смиљанић се није убрајао у оне интелектуалце који са висине гледају неке друштвене појаве као да их се оне не тичу, и не предузимају ништа.

– Храбро је улетао у јавну  „арену” и улазио у спорове који нису само књижевне природе, већ наглашено друштвене – рекао је Павловић и додао да су његове идеје увијек биле у вези са истином и смислом.

Како је рекао Павловић, Смиљанић је по образовању био човјек западне културе, али је гласно говорио против лажних западних „ђинђува”, а залагао се за аутентичне српске интересе. Тако се бавио проблемом Косова и Метохије, идиотизацијом медијског простора, положајем ћирилице у Србији, брига за мјесто Иве Андрића, борба против квазинаучне интерпретације узрока, тока и природе промјена извршених прије 20 година у Србији.

Да је Смиљанић постао књижевно име већ првом својом збирком приповједака Алкарски дан (1964) сложио се сатиричар Витомир Теофиловић. Друга његова књига Мартинов излазак добија награду загребачког недељника Телеграм као најбољи кратки роман године у Југославији 1965. године. Смиљанићев роман Војников пут 1967, истакнут је у анкети Књижевних новина као једно од најбољих дјела те године.

Радомир Смиљанић је био запажен и као авангардни писац на плану књижевне форме, академик Предраг Палавестра у својој историји књижевности поводом романа Мирно доба истиче да је Смиљанић оснивач књижевног правца неутрална темпоралност.

– Смиљанић је добијао високе оцјене за све своје књиге, али трилогија – Неко је оклеветао Хегела, У Андима Хегелово тело, Бекство на Хенголанд (1971–1975) је добила не само врхунске похвале наших најеминентнијих критичара и интелектуалаца, већ и познатих страних критичара – рекао је Витомир Теофиловић.

Тефиловић је Смиљанићеву судбину метафорички назвао „метеорском”.

– Сваким својим дјелом је засјао у нашој књижевности и истом брзином добијао сјајне оцјене, али је све то брзо ишчезавало са видика као метеорска или  свјетлост ватромета – рекао је Теофиловић.

У Академији Иво Андрић, Дара Вучинић је са Смиљанићем сарађивала дуги низ година, те је на комеморацији нагласила да јој је била велика част и задовољство сарађивати са Рашом како су га пријатељи називали.

–Људи су бивали бољи, а живот је имао светлији образ са њим. Дуге дебате и његова спремност у сваком часу да пронађе начин како и шта да се учини, да ангажује око себе људе, да се нешто промијени и крене напријед – рекла је Вучинићева.

Оно што је посебно нагласила као битну одлику Смиљанића је поимање српства и свијета.

– Хировиту Дрину је гледао као кичму српског националног бића јер су се на њој родиле империје, а Косово и Метохију као кичмену мождину – рекла је Дара Вучинић и додала да је вјеровао у дубоку снагу свог народа.

Бринуо је за читав српски народ рекла је Дара и додала да се никада није устручавао да каже истину и по своју штету.

Јавности је мање позната чињеница да је Радомир Смиљанић изузетно волио Крајишнике и са њима често сарађивао, па је тако био и почасни предсједник Друштва књижевника Крајине – Културне заједнице Крајине. Као његов пријатељ и сарадник на комеморацији је говорио и Жељко Кукић предсједник Културне заједнице Крајине.

– Желим прије свега да у име Владе Републике Српске Крајине у изгнаству изразим саучешће породици – рекао је Кукић и додао да се Смиљанић борио у расвјетљавању истине о Крајишницима, и рату.

Жељко Кукић је изразио наду да ће се организовати промоција књиге свеучилишног професора Анте Лешаје Књигоцид коју су он и Радомир Смиљанић имали у плану да организују.

– Радомир је радо био виђен код свих Крајишника и Крајишници су га вољели и цијенили. Потрудићу се да у КЗК буде установљено признање које ће носити име Радомира Смиљанића – рекао је Кукић и додао када такав човјек умре, он увијек умре рано.

Тренутно једина жива од оснивача Академије Иво Андрић, Вукица Ђурђевац Грујић саборац Радомира Смиљанића од почетка, примила је велики број телеграма са изјавама саучешћа.

Вукица је рекла да јој је изузетно тешко пала смрт Радомира Смиљанића и да поред бројних дивних ријечи о њему, много тога и даље није речено. Затим се обратила његовим члановима породице, ћерки Даници, супрузи Љиљи, сестри Дубравки и зету Драгољубу Мићуновићу да треба да буду поносни на једног таквог човјека.

– Раша је прије свега био човјек. Доброта његова је била изузетна као и љубав, прије свега према својој породици и пријатељима, али и према српском народу и отаџбини – рекла је Вукица Ђурђевац Грујић.

Сахрана је одржана 24. 7, на Гробљу Лешће. Радомир Смиљанић није желио да буде сахрањен на Алеји заслужних грађана како би могао да почива једног дана поред своје супруге Љиљане, навели су његови пријатељи.

Радомир Смиљанић, рођен je 20. априла 1934. године у Јагодини (отац Угљеша Смиљанић, професор музике и композитор, мајка Даница). У Београду Р. Смиљанић завршава Филозофски факултет, Одсјек за њемачки језик и књижевност. Студирао је и музику. Послије студија Р. Смиљанић је постављен за стручног сарадника у Институту друштвених наука гдје је изазвао пажњу својим истраживањем о читаности књиге у Југославији. Затим постаје уредник за питања културе, преводилац и спикер у емисијама на њемачком језику ( Радио Београд 1965–69). Затим прелази у статус слободног умјетника, уз интезивно бављење књижевним радом и културним ангажманом, ради као симултани и консекутивни преводилац за њемачки језик на важним скуповима у земљи и иностранству, све до 1981. године када обољева и добија инвалидску пензију.

Смиљанић припада међу најпревођеније српске књижевнике и сврстава се међу 20 најзначајнијих српских писаца двадесетог вијека који се огледао у свим жанровима књижевности, од приповијетке, сатире до романа и од драмских дјела и писања сценарија за телевизију и филм до поезије за дјецу и одрасле и сатиричних афоризама.

Новинар Српског кола
Драгана Бокун