Oдржана промоција књиге „Инфорбиро у Црној Гори“ у Беранама
СВЈЕДОЧАНСТВО ТЕРОРА ДРЖАВЕ НАД НАРОДОМ
У препуној сали Полимског музеја у Беранама 12.септембра 2019.године одржана је промоција књиге „Информбиро у Црној Гори“, публицисте и новинара Драгана Радевића. На промоцији су говорили: владика Будимљанско–никшићки Јоаникије, проф. др Драгомир Кићовић, Горан Киковић, професор историје и аутор књиге.
У приказу овог рукописа проф. др Момир Булатовић између осталог записа: „Тешко је писати о информбироу на основу изворне грађе у Црној Гори, а Драган Радевић је написао више него било ко други. Први објављује размјере тог злочина, поименце наводећи страдалнике и жртве али Драган Радевић, зналачки и људски прећуткује и не износи болне истине.“
Драган Радевић је о Информбироу написао више него било ко други, он први објављује размјере тог злочина, поименце наводећи егзекуторе и жртве . Прича о сукобу поводом Информбироа у Црној Гори никада није у потпуности и до краја испричана. Вјеровато и неће бити, упркос све бројнијим покушајима да се она, барем дијелом расвијетли.
Организатор ове књижевне вечери био је Јавна установа Центар за културу Беране.
Књига у којој се налази 3.999 имена људи који су боравили на Голом отоку, говори о периоду од 1948. године када је дошло до сукоба Тита и Стаљина, па све до 1988. године, када је затворен Голи оток.
ЕПИСКОП ЈОАНИКИЈЕ:ГОЛИ ОТОК ИМА СВОЈУ РЕЛИГИОЗНУ ДИМЕНЗИЈУ
У представљању књиге учествовао је Епископ будимљанско-никшићки Јоаникије, који је навео да публициста Драган Радевић својим књигама покреће изузетно важне теме, које су, сматра, потискиване, прилазећи им на другачији начин, него што је уобичајено.
Сматрајући нову Радевићеву књигу веома корисном, Преосвећени Епископ је казао да је ово веома сложен проблем, који се може сагледавати са више страна и кроз више личности, а најприје кроз Ј.Б. Тита.
„Да комунизам није дошао са источне, руске стране и као нека руска прича, сигурно је да га наш народ никада не би прихватио, а с друге стране, да није било Срба, који су ту причу прихватили као неку изворну руску причу о хришћанској правди, која се сада саопштава на један нови начин“, оцијенио је Владика Јоаникије.
Чим се утврдио на власти као „лукави препредењак и гангстер“ Броз се одрекао Руса и највјернијих српских комуниста, указао је Владика, додајући да се прича о Голом отоку може посматрати и из угла реаговања Запада на гулаг, који је био много ближи, него Стаљинови гулази по Русији о којима су много причали.
„Али, о нашем гулагу, зато што су ту били људи који су вољели тадашњи Совјетски Савез, нико од њих није проговорио ни ријечи, нити о злочинима, нити о неправдама и могао је Броз да ради од Срба, који су вољели Русију, шта му је год било драго, да их убија, мучи, понижава, као што је и чинио. Када се год њима таквима да прилика неће пропустити да учине оно што им је на души“, констатовао је Његово Преосвештенство.
Нагласио је да је са наше, српске стране ово био један српско-српски сукоб.
„Да видите како се измијене људи када са врха власти дође налог шта треба да се чини, па од дојучерашње браће, пријатеља и сабораца одједном имаш шпијуне, иследнике, мучитеље, крвнике и свашта још што може да буде. Ето ти сваког зла у нашем народу. Не бих ово причао да енигма Голог отока не остаје и даље, није то прошлост, то је у нама, и Црна Гора, која не трпи неистомишљенике под руководством ове усрећитељске власти претвара се, полако, цијела у нови Голи оток“, казао је Владика будимљанско-никшићки.
Ову причу, како је навео, он доживљава и са религиозне стране.
„Голи оток има и своју религиозну димензију са различитих нивоа, прије свега, ови људи који су хапшени, затварани, који су претрпјели такве муке и понижења, дакле, огромна већина, нико од њих није промијенио своје осјећање према Русији. Може ли то бити, а да ту нема нека религиозна димензија, религиозни садржај. То је била, просто, вјера у Русију и љубав према браћи, па, чак, многи од њих, нити су ревидирали, нити их је на то неко могао наговорити. Задржали су тај понос до краја живота“, истакао је Владика Јоаникије.
Напомињући да голоотички проблем треба гледати као српско-српски сукоб, Преосвећени Епископ је указао и на прогон четничких породица, послије `45. године, када се Броз утврдио на власти.
„Четничке породице су живјеле у страху и био је терор над њима. Притисак према четничким породицама попустио је, и то је неко чудо историје, тек кад је „пукло“ међу њима, али, наравно, никад до краја. Не говорите да су безгреши били ови људи, чинили су и они многи злочине, били злоупотребљени, па је било и оних који су жестоко у име комунизма пребијали своје најближе, а касније дођу, па и њега хапсе и пребијају, исто као што је он пребијао“, рекао је Његово Преосвештенство.
Он је захвалио аутору књиге Драгану Радевићу што отвара наше теме, којима треба приступати са више страна, јер је то, сматра Владика, многодимензионална прича.
„Нијесам био љубитељ ових тема, о Голооточанима, о Информбироу. Дуго времена сам на то гледао као на сукоб у оквиру једне идеологије, чак сам мислио да су комунисти били још фанатичнији, међутим, сад то гледам мало другачије. Ипак су вољели Русију и ту видим нешто честито; без те честитости не би били такви карактери, а већином су били карактерни људи. Знам доста прича из мог краја о томе; иако су страдали и били понижени, нијесу попустили. Честитост, која је била дубља од свега, та веза и љубав према Русији, која је наслијеђена, дефинисало је њихове карактере и зато им се много шта може и опростити, иако и они нијесу без гријеха“, закључио је Његово Преосвештенство владика Јоаникије.
– Голи оток има своју религиозну димензију, наравно са различитих нивоа. Прије свега, ови људи који су хапшени и затварани, који су претрпјели такве муке и понижења, нико од њих није промијенио своје осјећање према Русији. То је била просто вјера у Русију и љубав према браћи, нити су ревидирали свој став, нити их је на то неко могао одговорити и задржали су тај понос до краја живота – истакао је Владика Јоаникије.
КИЋОВИЋ: ПОТРЕСНО СВЈЕДОЧАНСТВО О ГОЛОМ ОТОКУ
Да се ради о интересантном дјелу које дочарава бројне непознанице из послијератне историје бивше СФРЈ у својој бесједи је потврдио проф.др Драгомир Кићовић, рекавши да је ова књига потресно свједочанство о годинама ћутања и о голооточким страдалницима.
-Има година које су биљег и опомена у једном друштву. Тако, 1948.година преставља ону за коју кажемо:Не поновила се.Утемељење у овај исказ налазимо и у новој књизи „Информбиро у Црној Гори“, публицисте и новинара Драгана Радевића,који је зналачки “разголитио“ Голи оток и све оно што се догађало у и око њега.Ово је књига о “четрдесетоосмашима“,њиховим судбинама,о идејама и безидејности, о идеологији, револуцији и резолуцији.-нагласио је Кићовић.
Он је казао да ову књигу треба ишчитавати и на основу ње доносити одређене закључке о нама и нашим судбинама.
-Ова књига је данас отшкринута врата српске историјске истине ширимице отворила,показујући историју наше узалудности.Данас је ова књига по свему књига-књига коју треба ишчитавати,враћајући јој се више пута,носити је са собом и у себи,тражити себе у њој и наћи себе у њеном садржају.Рдаевић у овој књизи сликовито говори о тим стабилмним људима и личностима који су били у дилеми између ланца и слободе-истакао је проф. др Кићовић.
КИКОВИЋ: УДБА ЈЕ ТЕ 1948. ГОДИНЕ ПРЕУЗЕЛА ВЛАСТ У ЦРНОЈ ГОРИ
Горана Киковића,професора историје је на почетку свог излагања цитирао Проф . др Момир Булатовић који је о овој књизи рекао сљедеће:
“Суочен са захтјевом да се отворе тајни досије, замолио сам свог (непрежаљеног) пријатеља Павла Булатовића, тадашњег министра унутрашњих послова Црне Горе, да погледа архиву и да, као човјек у чију бих се памет и поштење увијек могао заклети, каже да ли, када и како треба те мрачне тајне изнијети на виђело дана.
Павле Булатовић је томе посветио неколико дана, а када смо се срели на његовом се потамњелом лицу видио ужас и гађење.
„Слушај, рекао ми је, ако хоћеш нови братоубилачки рат у Црној Гори, нареди да се досијеи отворе за јавност. Не би могао да вјерујеш ко је све кога и због чега потказивао и колико су бизарни разлози били довољни да се човјеку одузму слобода и сам живот. И то не било коме, већ махом угледним, часним и прекаљеним борцима за управо ту државу и такав систем који их је бацио на животно дно.”
Павлов савјет је преточен у званичан државни став. Када сам представницима удружења голооточких жртава саопштио да њихов захтјев неће бити испуњен, а након што сам рекао и због чега је тако одлучено, наишао сам на (за мене изненађујуће) брзо и потпуно прихватање.
Тако је случај „Голи оток” дошао у стање мировања са становишта државне политике. То неприродно стање је наизглед одговарало и једнима и другима. И жртвама и џелатима. Да ли је то било могуће? Очигледно је било. Како је то било могуће? Па Обило је, јер је у питању била Црна Гора. Црна Гора у којој се десило такво и толико зло, па је онда било и могуће и да га прекрије такво и толико прећуткивање.“…
Драган Радевић је о Информбироу написао више него било ко други. Коначно, он први објављује размјере тог злочина, поименице наводећи страдалнике и жртве. Послије читања оваквих књига нормалан човјек или полуди или постане паметнији.
У Овој књизи се налази и спасак од 3999 имена заточеника на Голом Отоку на списку је и 150 жена. Бројне информбировске породице, које су одбиле да се одрекну најближих, издајника и отпадника, а супруге да се разведу и јавно осуде своје мужеве, растурене су и уништене. Многе прогнане са својих огњишта. Само са подручја Андријевичког среза интернирано је и протјерано шест информбировских фамилија.
После више од године дана, андријевачке породице су враћене у родни крај, где су затекле опљачкану имања и уништену имовину. Комшије их нису могле препознати пошто су личили на авети.
„Голооточко вријеме“, карактерише не само робија на Голом Отоку, већ један читав систем репресије над народом, а који је изражен култом личности Вође, незаконитошћу, самовољом и злоупотребом власти, која је била заснована на одржавању страха, силе и шпијунаже, тешком раду у логорима, храни до границе биолошког опстанка. Тачан број робијаша, из овог злог и бесудног времена, није се никад истражио и утврдио. Једно је сигурно – неће престати одгонетање загонетке човековог држања у тренуцима када је бити човеком био изузетно тежак задатак и за оне најдостојније тог имена. Већина личности испит човечности и човештва полаже пред лицем смрти, испољавајући у тим одсудним тренуцима своје основне карактерне особине.
Званично осуђених-55.663.Учесника Октобарске револуције-12.,Шпанских бораца-36. Савезних и републичких министара-23. Предсједника и потпредсједника републике-4. Помоћника министара-39. Савезних посланика-36.Учесника НОР-а-21.880. Носилаца „партизанске споменице“ 1941-1.673. Руководство КПЈ (савезно и републичко)-4.153. Припадника СУП-а-1.720. Разних државних и партијских функционера-1.180. Радника, земљорадника, студената-24.905. Припадници ЈНА, који су били на Голом Отоку:Генерала-6. Пуковника-8. Потпуковника-118. Мајора-322. Поручника и Капетана-3.771. Ови статистички подаци су узети само да се илуструје, како је ондашња Титова власт поступала са својим саборцима и комунистима из НОР-а.
.Највећи проценат, у односу на број становника, има кажњених и осуђених, по резолуцији ИБ-а, из Црне Горе, а у Црној Гори у Беранама и Андријевици -864.
Двије трећине чланова КПЈ је искључено из партије и прогнато од једне трећине осталих у чланству. Најмлађи логораш имао је само 13 година. Резолуција ИБ-а 1948. године представља бесмислени документ о стању у КПЈ-е. Савремена Југословенска историографија сноси велику моралну одговорност за скривање Голооточког злочина, као и геноцида над Српским народом, отпочетог 1941. године. који никада није кажњен и довршеног у сулудој антисрпској хистерији и агресији деветнаест мајмоћнијих светских сила на Југославију, када се белосветски фашистички тајфун срушио на српско тло.-завршио је Киковић.
РАДЕВИЋ: ИНФОРМБИРО ЈЕ НАЈТРАГИЧНИЈИ ПЕРИОД ТИТОВЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ
Период Информбироа је најтрагичнији период Титове Југославије. Било је потребно да прође седамдесет једна година, па да се проговори о Голом отоку, злу, о којем је, на себи својствен, зналачки и документован начин, истражио и забиљежио публициста Драган Радевић, речено је, на одржаној промоцији његове најновије књиге “Инфомрбиро у Црној Гори”.
Радевић описује размјере трагедије из 1948. године, која је захватила бившу Југославију. Посебно је било катастрофично у Црној Гори, а према писању Радевића, права драма је задесила Беранско – Андријевичко подручје, одакле је преко 860 бираних људи доспјело на Голи оток.
Оцјена је, да је Радевић разголитио Голи Оток, све прије и послије њега и саопштио имена потказивача и њихових жртава.
“Период Информбироа је најтрагичнији период Титове Југославије, период у којем људски живот није вриједио ништа. То је једно трагично раздобље које је оставило дубок траг у нашим народима, гђе су браћа сатирала браћу”, рекао је публициста Драган Радевић, наглашавајући да је Голи оток само један у низу информбировских стратишта у Југославији.
“У Црног Гори били су логори: Богданов Крај на Цетињу, Которски затвор, Рт Мамула, а сваки град је имао своје стратиште и свој Голи оток. У Беранама су затварани информбировци у кући Војводе Гавра Вуковића. Ту су убили учитеља Душана Шуњевића из Дапсића, а када је дошао његов да се распитује гђе је Душан, и њега су стрпали у затвор и послали на Голи Оток”, истакао је Радевић, напомињући да су берански и андријевички крај и читаво Васојевиће највише страдали.
“Мала Андријевица по броју становника је највише настрадала у тадашњој Југославији, десет пута више од Цетиња и 20 пута више од Подгорице. Ако се зна да је те 1948. године ликвидиран Општински комитет у Беранама и Андријевици онда су размјере тих злочина веома упечатљиве. Овај крај је био познат у току рата по једном и другом покрету, и партизанима и четницима који су имали снажна упоришта, али то су била браћа. Писао сам ову књигу из разлога да се то зло међу нама и у нама више никада не понови. И данас су ти трагови дубоки и веома потресни”, казао је Радевић, напомињући да су информбировци били људи ван сваког закона, да је са њима могло да се ради шта год коме падне на памет, иако се зна да су те 1948. године најбољи и најхрабрији борци револуције ликвидирани и упућивани на Голи оток.
“Они су страдали од најгорих кукавица па се стиче утисак о једној истини да револуција “једе” своју ђецу. Сугурно је да је овај крај Беране и Андријевица страдали највише. Ухапшени су Мирко Крџић, који је био предсједник Врховног војног суда, само зато што је одбио да суди информбировцима јер није било никаквог законског основа. Ухапшен је пјесник револуције Радован Зоговић и многи други, а ликвидиран Радован Карличић секретар Среског комитета у Беранама, ухапшен Милован Ћулафић – Татко у Андријевици, секретар Општинског комитета, у Бијелом Пољу ликвидиран је цијели Општински комитет са Илијом Булатовићем само због тога, што су били за Стаљина и Совјетски Савез”, закључио је публицист Радевић, уз констатацију да је то један трагичан период, те да је дошло вријеме да људи виде и сазнају истину о чему се тада заправо радило, шта је било посриједи, и да нам се то никад више не понови.
Радевић је најавио објављивање још једне књиге на исту тематику. Присутнима је аутор књиге послао јасну поруку истичући да ова књига није написана да би се неко осрамотио, већ да се то зло никада више не понови.
Остаће као куриозитет да је Миливоје Нововић из Трепче, који је у три наврата слат на Голи оток, последњи пут отпремљен – веровали или не – 1986. Шест година после Титове смрти. Нововић је као даровит беседник говорио на гробу једног информбировца у Андријевици, рекавши да је Информбиро најцрњи период наше историје који је осмислио зликовац и тиранин Броз. Истог тренутка шпијуни то јавише беранској полицији, која Миливоја ухапси и посла на Голи оток.
Поред Информбироа у Црној Гори, Радевић је објавио низ других књига, од којих треба поменути “Братоубилачки рат у Црној Гори”, “Титови обрачуни и ликвидације” и друге.
Организатор ове књижевне вечери био је Центар за културу Беране.
