Одржана промоција прве збирке песама Ђурђице Драгаш Вуковљак „Јер… ми смо иста крв!“

У просторијама РТС Клуба у Београду 3. јула одржано јекњижевно вече и промоција збирке песама, под називом„Јер… ми смо иста крв!“ ,ауторке Ђурђице Драгаш Вуковљак. Ова збирка је њен књижевни првенац који кроз песме говори о страдању Срба у НДХ, ауторкином родном крају, Лици и Дивоселу, прогону и избеглиштву.

На промоцији песама пуних сете, туге и посвете прецима и свим невиним жртвама, осим ауторке говорили су проф. Миле Рајчевић, некадашњи директор ОШ у Госпићу, Момчило Мирић председник Удружења Јадовно и АнаТомашевић новинарка и уредница Радио Београда. Стиховеје читала глумица Маја Колунџија Зорое.

Са посебним задовољством на промоцији књиге своје Дивосељанке говорио је проф. Миле Рајчевић који је, давне 1987.године као млад наставник са својим тимом професора језика прочитао песму Ђурђице Драгаш „Крик над Крушковачама“ пријављене на конкурс на тему: „Крушковаче као незаборав“, открио да Ђурђица има таленат за поезију, што је и показала својим даљим радом и стваралаштвом.

„Шта се заиста десило на Крушковачама рећи ћу као сведок времена, о чему пише Ђурђица Драгаш и као човек који је имао срећу да као дете од три и по године преживи покољ у Крушковачама 5.августа 1941. године, што многи од мојих рођака и комшија нису имали ту срећу. После напада устаника на усташки стан у Дивоселу, народ је евакуисан у Велебит, у увалу Крушковаче очекујући усташку одмазду. Сматрало се да ће се народ овде задржати два до три дана и да ће се брзо вратити својим кућама. Збег у Крушковачама нападнут је 5.августа 1941.године са две усташке бојне под командом Ивана Девчића Пивца, једног од највећих злочинаца у Лици. Напад је почео у зору док је већина народа са малом децом спавала. У Крушковачама се чуо само јаук, вриска, кукњава, плач…Клање недужне деце, жена, стараца…Клали су и убијали све живо на кога су наишли, од детета у колевци до старачког штапа. Милости није било ни за кога. И би баш онако како је то Ђурђица написала: „Крик је пробио ноћ, крик пун ужаса и бола. Ледени вјетар разносио је врисак дјетета…“ У овом усташком паклу заувек су остале на Крушковачама читаве породице. Овде се угасило родословље 80 породица, осамдесет кућа у Дивоселу је „мртвим коцем затворено“. За неколико дана, од петог до десетог августа убијено је 907 мештана Дивосела. Само 5.августа 1941. убијена су 763Дивосељанина, од тога 384 деце од колевке до 15 година живота. „Ни на једном ратишту у Лици, па ни једног датума у току Другог светског рата није пало толико жртава као у Дивоселу 05.августа 1941.“, испричао је проф Рајчевић који је подсетио да је исту судбину доживео српски народ овог села у грађанском рату у Хрватској 1991-1995. године.

„Поруке хрватских политичара деведесетих година српском народу биле су убојите исто као и оне које је слао Анте Павелић и НДХ. У грађанском рату у Хрватској 1991 – 1995.године, убијено је 75 мештана Дивосела, од тога 12 жена. У самој операцији хрватске војске на српска села Дивосело, Орнице, Читлук, Медак и Почитељ тзв. „Медачки џеп“ 09.09.1993. године убијено је 30 мештана Дивосела, иако су ова села била 18 месеци под заштитом снага УН. Данас, 80 година касније Дивосело је пусто. Нема више колевке ни дечјег плача. Све је етнички очишћено, започето у Другом светском рату, а довршено у  рату у Хрватској 1991 – 1995. У овом селу је мрачна страна људске историје исписала своје најстрашније странице. Прошлост се не може мењати, али се из ње може научити. 1991. у Дивоселу је било 413 кућа, а данас је обновљено 11 кућа у којима нико не живи, све је зарасло у коров и шуму. Једини сведоци времена, надгробни споменици у гробљима сведоче о аутохтоном српском народу који је живео у Дивоселу“, закључио је Рајчевић уз честитке Ђурђици на песмама посвећеним  Дивоселу, прецима и завичају,  чији ће садржаји поколењима стезати срце над злочинима који су чињени над њеним комшијама и родбини.

Председник Удружења Јадовно 1941. -огранак Београд Момчило Мирић заједно са Ђурђицом маја месеца 2022.године био у Крушковачама на месту где су страдали њени преци и захваљујући иницијативи и подршци овог Удружења ова књига је угледала светлост дана.

„Кад знате како је до песама дошло веће је задовољство да будете у улози издавача. Циљ нашег Удружења је подизање свести нашем народу о злу које нас је погодило на целој територији НДХ током Другог Св. Рата. Са Ђурђицом смо се упознали пре 3 године и почели да објављујемо њене песме на сајту Удружења. Њена песма је снажна, директна и јасна. Поезија по својој природи мора бит метафизика, а у свакој њеној песми можете видети њене и наше мученике како говоре и дозивају стварајући заједно са њом сваки стих. Тај одлазак у Крушковаче био је експедиција за нас када откривамо нове јаме и један од задатака те експедиције био је да се открије место споменика који је уништен, миниран у последњем рату. Споменик се налази у густој шуми Велебита. Поделили смо се у две групе и имали смо локалног водича али се и он изгубио и у једном тренутку смо тако изгубљени стали довикивати у шуми да се бар нађемо,  да будемо заједно. Некако смо се пронашли, захваљујући икони светог Вукашина, који иначе носимо на све овакве походе и пронашли смо затим  и споменик у шипражју. На тренутак смо осетили да смо успоставили везу са жртвама и о томе Ђурђица говори у својим стиховима. Та веза је њу и довела у Дивосело, њено родно место где смо пронашли траг где је некад била родна кућа“, испричао је Мирић којег су емоције савладале сећајући се тих тешких сцена које су преживљавали на овом месту.

Новинарка и уредница Радио Београда Ана Томашевић, као Ђурђичина дугогодишња колегиница говорила је о томе колико нас као људе и ствараоце обликује припадност крају из ког потичемо.

„Мотив завичаја доминира овом збирком песама. Завичај Ђурђице Драгаш је место историјског страдања, а у песничком смислу у овој збирци завичај је заправо место велике унутрашње борбе. Иако су песме настајале у овом веку, ипак се чини да је завичај у њој био одувек па су јој песме зриле најпре у завичају. Песме извиру из трагичне прошлости њене родне Лике, а све се то надограђивало док је још била сасвим мала, а посебно сазревало у Колони и касније у дугом избегличком искуству и на крају је све то колективно и лично искуство добило овај песнички облик“, казала је Томашевић и подсетила на покојног вајара и уметникаСветислава Арсића Басару који је пре неколико година организовао изложбу својих радова и тада, не толико желећи да објасни свој рад, рекао да се његов живот потпуно променио јер је остао без завичаја.

„Прогнан сам са свог огњишта. То је нешто најгоре што се може догодити човеку, а да није смрт. Без завичаја човек не живи прави живот“, речи су које је тада изговорио. Ма где живели, ма шта радили, ма куда нас животни путеви водили, све има мирис и обрис места рођења. Оно нас у сваком смислу одређује. Код Ђурђице очигледно другачије није ни могло бити. Родно Дивосело одакле су Драгаши место је унутрашње и песничке и личне борбе. У свакој песми се то осећа,  љубав према завичају се осећа и пуно је описа зелене траве, ветра са Велебитских брда, тврде коре хлеба, шоље млека… пуно је топлине и дивне емоције, а с друге стране те призоре смењују слике ужаса и великог страдања. Као што је случај са мотивима исто се дешава и са формом Ђурђиних песама, зато што дескрипцију и елегију отворених вокала слободног стиха смењују брзе, кратке речи и реченице препуне тврдих сугласника“, објаснила је Томашевић и сумирала да су ове песме унутрашњи и лични обрачун са злом, али истовремено и помирења са завичајем, које долази са великим олакшањем у стиховима „А Лика ми подметну руку под главу, нежну и грубу, мајчинску и маћехинску, познату и туђу, моју и отету и заспах на њој јер другу немам“.

„Помирење са завичајем и однос према завичају највише се осећа у Ђурђиној песми, мени најлепшој „Душа пуна Лике“, али и у последњој песми у књизи која се зове „Тамо“. Она затвара круг личних и противречних осећања према завичајустиховима „Тамо је завичај, тамо су страдали наши, наши без гроба, наши без помена, али ипак тамо сам се родила, тамо ћу се родити опет“! Очи које гледају у завичај пуне су патње, али оне умеју да виде и светлост и што је још важније Ђурђине очи и њена душа уме да верује. Завичај и песникиња, кад се затвори ова збирка и кад је прочитате, постаје јасно да су склопили примирје и они се познају и разумеју добро и овако на даљину, а верујем да ће нове Ђурђине песме то и потврдити“, закључила је Томашевић.

Говорећи о свом првенцу новинарка, уредница привредно-политичке рубрике Првог програма Радио Београда, ауторка Ђурђицa Драгаш Вуковљак поручила је да не смемо да заборавимо своје претке и огњишта, да се не заборави, да сепамти, јер народ без прошлости нема будућност.

„ Гледајући једну канадску серију која говори о мрачној историји Северне Америке  и  положају Индијанаца у Северној Америци, где у једној епизоди откривајући починиоце злочина који су се десили у садашњости, дирнула ме сцена како у једном католичком интернату проналазе масовну гробницу са индијанском децом која су пре 30 година убијана и мучена и у том тренутку полицајци који нису Индијанци се искрено извињавају својим колегама који су Индијанци. То ме натерало да се замислим шта би нама, чији су преци исто тако страдали, значило извињење. За мене би то било олакшање и то би био пут у неку бољу и лепшу будућност. Знам да никад нећемо добити такво извињење. Уместо тога ми добијамо да нам се руше споменици, да се јаме крашке у које су бацане хиљаде Срба, чисте, како они кажу, од смећа. Избацују се кости, не водећи рачуна чије су, једноставно се уништавају трагови.Ми смо проглашавани злочинцима и лажљивцима који измишљају да им се то десило. А сви ми који носимо то у генима знамо шта се десило. Жртве и џелати као да мењају своје позиције“, навела је ауторка подсећајући да све ово говори само да би се знала истина, јер о истини се све мање зна и прича.

„Шта ми можемо да учинимо, јер не можемо њих да мењамо? Ми морамо да мењамо себе, морамо да се сећамо и да уважавамо жртве које смо имали и не смемо да их препустимо забораву. Не због мржње већ због истине. Често можете чути да се због будућности треба окренути од прошлости. Без прошлости нема будућности и без оних који су били пре нас неће бити ни оних који ће доћи после нас. Без те спознаје не можемо имати будућност која нам може ићи у прилог. У овом тренутку ми смо ти који из садашњости треба да повежемо прошлост и будућност. Ја се надам да сам овом књигом оставила бар некакав мали печат и допринос“, истакла је Драгаш Вуковљак која је открила да плаче и када пише и када чита своје песме, иако сматра да њене песме нису трагичне, него су то песме из којих избија живот, без обзира што говоре о смрти.

„У мојим песмама се спајају живот и смрт. Спаја се страдање и васкрсење. У једном стиху се каже „Шта је њихова тама наспрам светлости наше“. Ја у то верујем и упркос свему добро мора победити. Упркос томе што су многи злочини почињени над нашим народом, нису кажњени овоземаљском правдом,  али верујем да постоји нека друга правда. Верујем да онако како се понашамо и живимо у овом тренутку, обликује оно како ћемо живети у будућности, и како ћемо у тој неком вечности , у коју ћемо сви једног дана отићи, наставити да трајемо“, поручила је ауторка уз напомену да сав прилог од продаје њених књига иде за обнову и одржавање сеоског гробља у Дивоселу, и да је то једино место у селу ком се сада може прићи, захваљујући донацији добрих људи пореклом одавде и Ђурђицином труду да се гробље одржава.

Књига се може набавити путем фејсбук странице ауторке и Удружења Јадовно 1941.

новинарка „Српског кола“

Весна Пешић