АКТУЕЛНО:

Књига Душана Зубића „Ђаво на Папуку“ промовисана у Београду

У Дому културе у Студенском граду 23. јуна 2024. године промовисана је књига Душана Зубића Ђаво на Папуку.

У програму су учествовали пјевач Жељко Шашић, глумац Павле Пекић и гитариста Дарко Инђић.

Аутор каже да је књигу написао из дужности према свом завичају. Рођен је у Кометнику 1961. године, да би се са породицом у јануару 1969. преселио у Београд.

Ипак своје родно село и завичај није заборавио. Радовао се сваком распусту који је проводио у Славонији, међу својима.

Почетак књиге је историјски, аутор пише о насељавању тих крајева прије 300 година. Или како је у књизи написано „одакле су и када у сеобама стигли они чији су потомци у колони 1991. године напустили та села са сјеверних падина Папука“

Зубић пише о Папуку, секуљанским шумама, Војловици, Турском граду…

Вратио се у веселе осамдесете и дане на Језеру, а ноћи на Звечеву, Хотелу или Диску. То су били дани друговања, безбрижности и заједништва. Године када се много радило и стварало, али је увијек било времена за забаву и разоноду.

Нажалост, послије веселих осамдесетих долазе и трагичне деведесете. Или како их Зубић назива године мимохода са сопственим животом и судбином.

Није изоставио ни велику трагедију у Кометнику када су усташе у Воћину, за одмазду, стријељале готово 300 недужних сељака Кометника и околине. На крају књиге се налази и списак страдалих.

Оно што књигу чини посебном је тај брђански говор, доскочице, шале, тако да поред тог историјског едукативног дијела, књига ће изазвати код читалаца и смијех.

Мотив ђавола на Папуку провлачи се кроз саму књигу, а ко је ђаво на Папуку сазнајте читајући је.

Сви заинетерсовани књигу могу наручити преко Лимунда. https://www.limundo.com/kupovina/Knjige/Ostalo/knjiga-Djavo-na-Papuku-autora-Dusana-Zubica/135682149?fbclid=IwZXh0bgNhZW0CMTEAAR0fBuADEtDiAbFUNivzwz358FsOBDu-3csrASDwKFA3VikskM6AJ-RUVeo_aem_4TBPETQHAHUieKGR0uL2Aw

Новинар Српског кола

Драгана Бокун

Одломци из књиге:

…Ипак се најчувенија анегдота са доктор Алијем десила током

његове хитне посете једној од Баба Комечких у Зубићима.

Разболе се баб᾽ Ана из Црнца (део Кометник-Зубића крај

самог моста и Старог млина). Окупиле се њене друге, Бабе

Комечке, да помогну, па чак и испрате Ану како доликује,

уколико се то буде морало. Како је већ и ред одвајкада. С

обзиром на то да су све биле окренуте ка болесници и њеном

узглављу, нису могле ни приметити када се доктор Али појавио

на вратима. Али јесте болесница, која одмахну руком и рече:

– Ајте ви жене кућ, готово је. Ев дошо Црни Враг по ме…

* * *

…Не није то био Црни Враг, већ црни анђео у белом мантилу.

Углавном, баб᾽ Ана је победила болест и дочекала дубоку, дубоку

старост. Тако да је прешла из оне старе куће у Црнцу, са својом

многобројном породицом, у нову лепу кућу у Чездовћима. Што

се пак нашег другог доктора тиче, он је још за живота остао без

крштеног имена, па је за цео народ био једноставно само „Доктор

Шимунов᾽ћ“. То је значило да је и он постао, попут тисовине

„онај Шимунов᾽ћ“, а већега комплимента у Брђанској нема. Још

за живота се сродио с народом, па су га на тај начин поштовали

и својатали. Зато и није никакво чудо што је овековечен у

једној анегдоти с једном бабом брђанском и њезиним „митом“.

– Ев, докторе, ја т донијела ове јабке.

– Јао, бако, стварно није требало.

– Ма узми, дико, јере ак и ти неш мораћмо и дат крмкома. А

родле јабчерне сам так.

– Е, ако је или ја или крмци, онда узимам.

– Јој, дико, нијесам ја так мишљела, е ал сам тубекнила…

* * *

…То му дође као када би некакви разбојници у оно

поподне на аутобусној у Зупћима пресрели шумаријски комби

и отели плате Благоји Угљешића, Мати Шокцу, Виду с Лумере,

Сими из-Ријеке, или његовом пајташу Ђури Чевизовић, ма

ономе што му друга шумска нога није била спремна за преглед.

Па ко то још не зна? Овако је то било; били т шумски радници

у шум и наш ти Ђуро баш добро повреди ногу. Некако стигне

кући како би се опрао и средио за преглед у Воћину, па правац

код доктора Шимуновћа. Када ти оно спадало докторско замоли

нашега рањеника да изује и другу чизму како би упоредио ноге

због процене степена отеклине и повреде.

– А то никак не морем.

– Зашто, и њу сте повредили?

– А јок, нег је нисам припремјо за преглед. Нисам ју опро јере

нисам знао да ће вам и она затребат…

* * *

… А они наши купачи с почетка осамдесетих? Ено их како се и

даље лењо Гутмановом пругом вуку, мада ће се далеко краће на

Језеру тога дана задржати, пошто предвече морају у Парк. Морају

и они стићи на велики Воћински дерби, јер то се не пропушта.

Оно што је Југу био вечити дерби Звезда−Партизан, за Шпанију

Реал−Барселона, што на Апенинском полуострву беше Милан−

Интер, то је за завичајну бајку био меч у воћинском Парку. Дерби

Дебели−Мршави! Беше то утакмица која је била више од игре,

више од фудбала и ногомета скупа. Више од кирваја и збора, од

Свете недеље и Дана борца, од наступа на Ђаковачким везовима

или ТВ екрану. Беше то светковина смеха, државни и црквени

празник хумора, прошенција са које и дан данас преживели

памте небројене детаље, једино што се нико не сећа ниједног

резултата. А и зашто би? Резултати су важни неким другим

дриблерима, другачијим каријерама и монографијама, али не и

мајсторима из бајке који су животу протурали кроз ноге. Један

од најредовнијих учесника тог празника фудбала беше и наш

јунак, други шофер, али ништа мања људина од шофера Ђуке.

Мајстор који је мотао корман „Чазме“ кроз долину Воћинке и

наше снове, чика Дуле Катић. Два шофера, две легенде воћинске

какве су само она доба могла извући из реалне свести. Ако

сећања не лажу, у само десетак минута разлике, оба су аутобуса

напуштала Воћин око четири ујутро. Репаратура је прелазила

преко моста, па пратећи Воћинку са десне стране, грабила

пут Кометника и Брђанске, док је Чазма левом обалом ловила

Мацуте, Бокане и даље преко Попишанца до Слатине…

 

Нема коментара

Напишите коментар