Омаж Душану Дуји Ђаковићу (72) одржан у Дому РВМИ у Београду

 

СВЕСТРАНА СТВАРАЛАЧКА ЛИЧНОСТ


Недавно преминулом професору Душану Ђаковићу Дуји, одата је 16. јануара у  Дому РВМИ у Београду посљедња почаст на коме је, осим породице, присуствовао велики број његових пријатеља и поштовалаца. О његовом књижевном стваралаштву говорио је проф. др Душан Иванић са Филолошког факултета у Београду, а одломке из његових дјела говорили су глумци Љубомир Тадић и Танасије Узуновић. Душан Ђаковић је био угледни госпићки професор, директор тамошње Гимназије, касније једног од највећих средњошколских центара у бившој Југославији, као и професор и замјеник директора Филолошке гимназије у Београду. Био је свестрана стваралачка личност, ликовни умјетник, књижевник, један од оснивача и потпредсједник Књижевне заједнице Крајине, редактор и рецензент више књига, редитељ, рецитатор, сценариста…

Отварајући скуп, Данко Перић позвао је присутне да минутом ћутања одају почаст, како је рекао, једном од најпопуларнијих људи из наших крајева, човјеку какав се ријетко рађа.

„Нажалост и такви кад се роде, морају једног дана да оду, а Дуја је отишао прерано јер је још много тога могаo да уради, помогне, допринесе у многобројним сегментима свакодневног културног живота српске културе, превасходно крајишке“, истакао је Данко Перић, додајући да оволико велики број људи на комеморацији најбоље говори ко је он био и шта је све урадио.

 

ПРЕКО ЈЕЗИКА И СЛИКА ДО КОРИЈЕНА НАЦИОНАЛНОГ БИЋА


Говорећи о Душану Ђаковићу, проф. др Душан Иванић, његов земљак Личанин, рођен у Губавчевом Пољу, општина Грачац, нагласио је да је Дуја посједовао невјероватну енергију и да је био покретач удружења, оснивач награда, организатор и извођач радова.

„Требало би да се сачини обимна хроника да би се предочило, прикупило и пописало шта је све радио. Једино то знају његова супруга Дана и њихови најближи у породици, као и близак круг пријатеља и сарадника. Дуја је припадао најужем кругу људи који су све своје интересе и вријеме подредили српском народу из Хрватске, и у мирнодопско вријеме 70-их и 80-их година, и за вријеме његове борбе за слободу и послије изгона: збрињавање, егзистенција избјеглица (професори, ђаци, студенти), култура, просвјета, школство. Такве је природе и Дујин књижевни рад и његово дјеловање у књижевности. Говорити о томе, значи говорити и о дјелима великог боја ауторки и аутора књига које је подржао рецензијама и препорукама, и тек тада видите колико је чврсто био везан и за свој завичај и за „Србе све и свуда“, како би рекао Вук Караџић“, рекао је, на почетку своје бесједе, професор Иванић, а онда се осврнуо на анализу његовог књижевног стваралаштва.

„Кад данас прелиставамо Дујине збирке пјесама, романе, поеме, драмске минијатуре, једночинке или двочинке, уочавамо  једну појаву типичну за готово све српске писце из Хрватске, посебно из крајишких области. Показало се да је књижевност, која се издавала за аутономну, самодовољну естетску функцију,  дошла у тијесну везу с националним немирима и борбама, поготово послије пропасти Крајине и изгона српског народа:  мијења се општи  тон дотадашње поезије, тематика и стил код свих пјесника и прозаика.  Као и све друге изгнанике,  писце опсједа  усуд  завичаја, слике прогнаничких колона и остављених дворишта, гробова и успомена и мучно питање Ђе ћемо сад? (како је своју збирку насловио Никола Корица (1996) “, наставио је Иванић.

„У почетку локалне тематике, Дујина поезија и проза  све више постаје не само општенационална, већ општељудска јадиковка над страдањима невиних и над искоријењеношћу човјека. Дуја трага за коријенима националног бића, и преко језика, и преко тема и слика. Душко Бабић, један од рецензената пјесничке Сербие не сни у тавни, написао је да је то позив Србији да се врати себи, својој величини и заветној истини. Али су то и зазиви оних којих више нема, сјене најближих, завичаја, одјек наших старих зазива пјесничких  (старих записа,  Шантића, Диса,  косовских мотива), па особито  тренуци интимне слутње и снова мирног срца, срца изгнаног народа који наново савија своје гнијездо,  живот као пролазан сан, евокације жртава и чудних разговора између мртвих и живих, закланог дјетета и мајке: ти заумни трептаји, пуни језиве њежности могли би бити понајбоље што остаје од пјесничког опуса Дујиног, кад сјен мртвог дјетета моли мајку да му опрости што улази у њене снове. Кад читам те стихове, пролази ме исконска језа оностраности, другог свијета“, истакао је др Душан Иванић, прелазећи на специфичност језика којим је Ђаковић писао.

„Трагајући за општенационалним и општељудским,  Дуја је трагао и за сопственим језиком. Испрва опсједнут звучношћу и локалним идиомом, он је постепено дошао до језика који је био више његов него општи, говорни: трагао је за звучном, архаичном, коријенском ријечи, нарочитог ритма, те је његово романескно штиво постајало велика прозна поема. У том погледу изразит је роман ЈАДОВНИЧКА ЖМИЖДА:  калеидоскоп слика, ламентација, коментара, евокација, хроничарских записа, лирских јаука, обједињен мотивом Јадовна и ове чудне ријечи, локалног локализма (нема је у Речнику САНУ).  Дуја је објашњава у рјечнику са десетак ријечи („свјетлост која гасне“ и шкиља, и жижак). Та јама у Велебиту, једно од стратишта личких Срба 1941,  обједињује као симбол  свеколика  страдања српског народа у усташким покољима по Хрватској, Босни, Херцеговини, Сријему. У роман је стала огромна документарна подлога преточена у низ епизода са именима различитих стратишта, с подацима о броју жртава (хроника) и низ  имагинативних слика  у дијалозима, питањима/одговорима, лирским коментарима, визијама зла, рефлексијама о правди и смислу живота;   дијалошке сцене, ситуације, лирски  одјеци  непрестано се обнављају и постају   хор  лелека у прозној поеми.  Поред тог поетског, поетизованог, индивидуализованог језика,  Дуја Ђаковић је изванредно знао језик свога краја и то је показао у шаљивим и сатиричним текстовима (нпр. Јевропа нема алтернативу, или Суданија, диван угодни народа словинског: трагикомедија у  четири чина), с Маном и Даном, Доглавником и Оглавником, у просторијама Министарства обнове Хрватске, 2013. године:  текст који је гротескна и трагична слика српске судбине у Хрватској нашег времена, али  и српског и хрватског статуса у Европи.  Један текст који сам слушао кад је читао из рукописа била је права ризница досјетки, каламбура, опсцености или што би наши рекли – безобразлука, и игре ријечима с најживљом подлогом у некадашњем говору Крајишника! Ако је од тога нешто у Дујиним папирима, добро би било да се сачува. То казује да је Дујин дух,  који је знао за лелек, безданке, сјен крајинских душа, јадовничких жмижди,  знао и за смијех, за шаљиву и сатиричну општенародну ријеч. Тај дар је у други план потиснула несрећна судбина наших крајева и њихових људи“, наставио је своју анализу Иванић, завршавајући је личним утиском о Дуји као човјеку.

 

ДОБАР ЧОВЈЕК, РИЈЕТКОСТ МЕЂУ ЉУДИМА


 „Дуја је за мене био примјер и оличење онога што се каже добар човјек. А Андрић је негдје записао да би сваком добром човјеку требало подићи споменик као ријеткости међу људима. И своју доброту и своја својства је испољавао на све новијим и тежим пословима, од професора српскохрватског језика, директора школског центра или замјеника директора у Филолошкој гимназији, послије рада у Влади Републике Српске Крајине и   фронтова од 1991. до 1995: свуда је са собом носио раскошан жар радиности, преображаја и несебичности, својстава  све ријеђих у наше доба. Ону наду у пјесми да ће можда једини стихови преживјети, стару колико је пјесника,  од Хорација до Бранка Радичевића или Бранка Миљковића, знамо да подупире и памћење оних који су имали срећу да Дују знају, да с њим живе и сарађују. Док буде таквог сјећања и памћења, биће и неумрлог Дује Ђаковића.  Отишао је од најбољих и најсвестранијих људи које смо имали у овом мучном времену борбе за слободу и још мучнијем времену изгона и расијања. Срећа је  што је Дуја такав какав је постојао, а велика жалост кад знамо шта је још све могао да уради за своју породицу, своје најближе и за српску културу, посебно културу крајишких Срба. Морамо се помирити да је то ненадокнадиво заувијек и враћати се његовим стиховима у којима је оставио пресмртну поруку о себи, „Још сам сањар јер ми жива душа чезне“, закључио је, на крају свог говора, проф. др Душан Иванић.

Професор Никола Корица, секретар Књижевне заједнице Крајине, која дјелујује при Удружењу књижевника Србије, чији је Дуја био потпредсједник, опростио се са неколико реченица од свог сарадника, сабрата и пријатеља, још из ратних дана.

„Бољег представника, оличења људине, човјека умне и физичке снаге, упорности, дослиједности, тачности, истинитости није било. Он је говорио у име нас, корачајући са испруженом руком у којој је држао Јадовничку жмижду, свијећу коју није гасио, тражећи смисао, говорећи о бемислу клања и непокајања. Био је и пјесник и сликар, неимар и задужбинар, а његов морни дахат остављен у књигама, умјесто њега и даље корача испред својих и живих и мртвих сабораца“, рекао је, опраштајући се од, како је рекао, пријатеља и рође, професор Никола Корица.

Душана Ђаковића Дује, говорећи његове стихове и прозне текстове, присјетили су се и глумци Танасије Узуновић и Љубомир Тадић, а овај посљедњи и заједничких тренутака проведених на разним манифестацијама и дружењима.

 

Текст и фотографије: Жељко ЂЕКИЋ

 

ПИСАЦ И СЛИКАР


Душан Ђаковић рођен је 1946. године у селу Могорић поред Госпића, а умро је 2019. године у Београду.Филолошки факултет завршио је у Београду, а магистарске студије у Задру. Радио је као професор и директор средње школе у Госпићу, професор и замјеник директора Филолошке гимназије у Београду, замјеник министра у Влади РСК и шеф Бироа РСК у Београду. Био је члан Удружења књижевника Србије и потпредсједник Књижевне заједнице Крајине.

Написао је слиједеће књиге: Подвелебитски лелек (1971. пјесме), Моја ће пјесма замријети (приче 1973.), Умјесто црвених ружа свјежа крв процвјетала у небу и камену (пјесме 1986.), Онда су умрли багремови (Монодрамске минијатуре 1986.), Јасеновачке руже у облаку бијелу (1994. пјесме), Немушта пјесан (пјесме 1994.) Лика каменита, световита, танковита, вита (пјесме 1995.), Сјен крајинских душа (роман 2001.), Капља српске крви на олтару (пјесме 2008.), Јадовничка жмижда (роман 2010.), Јевропа нема алтернативу (драма 2012.), Суданија (драма 2013.) Имао је 13 самосталних и 57 заједничких изложби. За свој стваралачки рад добио је низ награда и признања.

 


НАПОМЕНА: Преношење текстова је дозвољено само уз навођење извора и ОВАВЕЗАН линк