Осим струје и смећа Баљци ништа друго нису добили

Село Баљци, које припада Општини Ружић, смештено подно планине Свилаје, дуги низ година било је једно од оних у којима није било ни једног повратника. У рату комплетно опустошено, спаљено и опљачкано, без струје, воде и основних услова за живот, није давало превише наде да ће се ту икад више искра живота поново упалити.

Време и животне околности поново су нас демантовали па се у Баљке временом вратило десетак повратника. И оне који ту живе, али и оне које срце све чешће вуче родном крају, данас у Баљцима исте бриге море. Небрига и немар надлежне општине за село, нелегално одлагалиште отпада и смеће којим су последњих година затрпани са свих страна.

– Живим и радим у Бањалуци, тамо ми је породица, али сваку прилику користим да с њима дођем овде у Баљке. Кад год смо слободни, па макар и једном месечно, наше време проводимо у селу јер срце све више вуче овде и желим да моја деца што боље упознају мој крај. Што је човек старији чежња за оним где се родио је већа, без обзира што то више не изгледа као некада. Уз сву ту љубав иду и они проблеми са којима се сусрећете при доласку- прича рођени Баљчанин Слободан Бибић.

– Ако бих кренуо да набрајам, онда бих издвојио то што нико неће да промени ни уличну светиљку када прегори, па сами сакупљамо средства за то. Немамо питку воду, али и то је подношљиво јер хватамо кишницу са кровова па се њом служимо. Оно што нам је највећи проблем, и нама који овде долазимо са децом, али и људима који су се вратили овде да живе, јесте смеће које нам готово свакодневно довозе из других села. Поред наших кућа пролазе трактори, камиони, комби возила и ту довозе најразличитије врсте отпада без било какаве и било чије контроле. У самом средишту села временом је направљена огромна депонија о којој нико не мари.

Страхује, каже, сваки пут када му деца изађу прошетати селом или се провозати бициклом. Ветар и дивље животиње неретко све то развуку по путу, па никада не зна на шта би могли наићи и са чим се сусрести. Највећи апсурд је, како каже, што становници Баљака своје смеће одлажу у вреће и на сигурно, док га други довозе пред њихове куће и дворишта. Уз саму сеоску цесту, на неколико локација, истоварене су гомиле шута, грађевинског материјала па су, уз траву која око њих обраста, идеална места за легла змија и осталих гмизаваца.

На апеле мештана нико не одговара

Бригу око одржавања локалних путева, сеоског гробља, замене уличних светиљки и свега осталог, мештани су хтели то или не, преузели на себе. Ни то им, кажу, није тешко али туђе смеће не желе у свом дворишту. Депонија са најразличитијим врстама отпада, на којој се неретко нађу и стрвине угинулих животиња, није само ружна већ и опасна по здравље мештана, али на бројне молбе да се нелегални довоз смећа забрани, нико им никада није одговорио.

– Део који се сматра државном цестом се одржава, али то није случај и са читавим сеоским путем, месним гробљем. За разлику од осталих села, где на одржавању раде комуналне службе у надлежности општине, то код нас није случај. Све што се направи углавном урадимо сами, или сакупимо средства да платимо неком кошење или чекамо време летњих празника па се сами организујемо око чишћења. Није ни то проблем, ни купити светиљку ни косити траву кроз село, али бар немојте да нас затрпавају оним што никоме не треба.

– Мислим да нико не жели да схвати колико је опасно када вам, на неколико метара од кућа, довезу угинулу овцу, краву или неку другу животињу. Не само ружно, већ и заиста опасно по здравље људи. Несносан мирис њихове трулежи се осети данима, дивље животиње развлаче те остатке, кости свуда и то је извор заразе који прети свима нама. Првенствено из тог разлога смо се обраћали надлежној општини, различитим институцијама и удружењима, чак и медијима, али нико изузев вас нам чак није ни одговорио на мејл, а камоли да су реаговали – огорчено али немоћно прича Слободан.

Десетак сложних повратника

О истим проблемима у селу причали смо и са надлежним парохом, свештеником Душаном Вуковићем који је на служби у Баљцима од почетка ове године. Како и сам истиче, још увек није најбоље упознат са свим с чиме се мештани Баљака овде сусрећу, али је у пар месеци видео одређене недостатке којих нема у другим селима.

– У селу тренутно живи мање од десет сталних повратника, али често су ту људи који користе сваку прилику да дођу. Када је реч о повратницима, углавном су то становници старије животне доби, што код нас и није реткост. Оно што могу рећи јесте да су Баљчани посвећени и свом селу и цркви, сложни су, скупе се кад год им прилике то дозволе и труде се да дају свој допринос заједници. Сами одржавају сеоско гробље и прилазне путеве али, као што видите, немају чак ни један контејнер овде поред храма где могу одлагати смеће па исто возе по околним контејнерима, пут до цркве је неасфалтиран, околни објекти су сви порушени, а на путу до села или храма немате чак ни један путоказ који овамо води. Чак и до села у којима нико не живи имате неко обележје, таблу са називом места или цркве, али овде то није случај. Још увек нисам имао прилику сам разговарати са надлежнима па не могу ни тврдити зашто је то тако ни зашто су Баљци изузетак.

У свему ускраћени и од Општине и од државе

Више од две деценије чекања требало је да макар струја стигне у Баљке, али ни пре ни након тога, никаквог помака више није било. Државна обнова углавном их је заобишла. Оном ко овај крај не познаје добро, ни пут за Баљке није једноставно наћи, па од општине којој припадају, чини се, баш никакве користи и привилегија немају.

– Струју смо чекали више од две деценије и мислим да не постоји онај ко за све то време није слушао о Баљцима и апелима ових људи да им се макар струја доведе. Када се то коначно и реализовало опет је све стало и ништа се више у селу није урадило, направило. Државна обнова је прошла како је прошла, а то значи да је већина људи који су подносили захтеве добили одбијенице из, могу слободно рећи, неоснованих разлога. Иста ситуација је била и са нашом породичном кућом, кућом мојих родитеља којима је ускраћено право на обнову. Ако мало прођете кроз село јасно можете видети да је већина кућа и данас порушена, а оно што је сређено и направљено углавном су људи сами обнављали да би имали где доћи. Укратко речено, готово ништа изузев те струје ми овде нисмо успели остварити ни двадесет пет година након рата, зашто је то тако није на мени да говорим, али би волели знати зашто смо баш у свему ускраћени и скрајнути – искрено ће Слободан.

Не одустају од живота овде

Једино место окупљања у Баљцима и данас је храм посвећен Светом Јовану Крститељу, до којег води још увек неасфалтирани пут. Но, и пут и помоћне објекте, намера им је да покушају сами обновити јер од живота овде не одустају, а ни у чију помоћ више не могу да се уздају.

– Оно најважније што људи из овог краја нису изгубили је љубав и приврженост према свом селу и упорност и воља да дају свој допринос у његовом одржавању. Како до сада нису имали где ни да се окупе, након Литургије у храму, сеоске славе или било којим другим поводом, сада им је намера да сами обнове објекат у близини храма који је некада био сеоска школа. Све то изискује и много времена, дозвола али и новчаних средстава и неће бити баш једноставно, но другог избора немају јер очигледно да ни на чију помоћ не могу рачунати – износи нам планове Баљчана свештеник Душан Вуковић који ће, како и сам истиче, на том путу учинити све да им помогне да ово село макар мало оживи.

За време нашег разговора са свештеником и Слободаном, неколико времешних Баљчана окупило се да нам потврди све оно што су рекли. Они, кажу, не би да се експонирају јер се плаше да себи не направе проблем, да под старе дане не доживе неку непријатност. Због чега страхују, није тешко закључити јер слика села данас говори више од било које речи. Све оно што околна села имају, Баљци још увек немају, као да не постоје на мапи матичне општине. Једино што им није ускраћено јесте смеће, и то туђе у сред њиховог села.

Преузето са: Срби.хр