Осмо окупљање ученика и професора ЦОИУО Оточац

СУСРЕТ ПУН ЕМОЦИЈА И ДОБРОГ ДРУЖЕЊА

 

Више од стотину професора, наставника и ђака, с подручја општине Оточац по осми пут се окупило на заједничком дружењу које је ове године одржано средином маја у београдском ресторану „Плитвице“. У званичном дијелу програма присутнима су се обратили чланица Организационог одбора Невенка Узелац  и  професор Стево Диклић. Скуп је протекао у пријатној атмосфери, причи, пјесми, игри и весељу на задовољство свих присутних.

Кажу да је најлакше код оваквих дружења, питати гдје и када се одржава и уплатити котизацију. Тежи дио, а слободно се може рећи незахвалнији, припадају организаторима.

НЕВЕНКА УЗЕЛАЦ: ЖЕЉА ЗА ДРУЖЕЊЕМ НАДВЛАДАЛА ФИЗИЧКУ УДАЉЕНОСТ

Зато по доласку на овај догађај, у неформалној причи са адвокатом Ђорђем Миховиловићем, једним од чланова Организационог одбора, сазнајемо да је ово осмо окупљање. Да се одржава по неустаљеном правилу у Београду и Новом Саду и да је лично задовољан како то све функционише. Истиче да је свакако највећи „терет“ око организације овог скупа понијела Невенка Узелац, некадашња наставница хемије и предшколске наставе у Основној школи „Никола Тесла“ у Врховинама и Подручне школе у Дољанима.

Ускоро нам се придружује и Невенка. Она је, како каже, избјегла из Горњих Врховина, а тренутно уточиште је пронашла у београдском насељу Кумодраж. Прича нам да је идејни творац овог вида окупљања био бивши ученик ЦОИУО Оточац Сашо Влаисављевић, а активнију улогу у досадашњем раду Организационог одбора имали су и Стојан Хркаловић, Славица Срдић, Илијана Машић…. На овогодишњи сусрет дошли су људи расијани широм Србије, али и из Хрватске, Холандије, Њемачке, Норвешке…

У међувремену почиње и званични дио програма. Наша саговорница у своје, и име свих горе наведених, поздравила је оне који су се овог суботњег поподнева затекли у великој сали ресторана „Плитвице“, а њих је био позамашан број.

„Поштовани пријатељи, комшије, колеге професори и наставници, учитељи и ученици, свих наших школа, свих занимања, добро дошли на ово наше осмо окупљање. Ваш данашњи долазак чини ми велику част и радост што се опет видимо и дружимо. Ово је доказ да се наша бројаница од бисера сваки пут увећава и да у вама имамо непроцјењиву вриједност. Доказали сте да је жеља за заједничким дружењем надвладала велике физичке удаљености између нас. Ваша радост је и наша радост“, истакла је, отварајући овај сусрет, Невенка Узелац.

ПРОФЕСОР СТЕВО ДИКЛИЋ: ПОНОСАН САМ НА НАШЕ БИВШЕ ЂАКЕ, КАО И  СВОЈЕ КОЛЕГЕ ИЗ ПРОСВЈЕТЕ

Затим је Невенка позвала, како је рекла „изврсног сликара и карикатуристу“ некадашњег професора ликовног одгоја у Дољанима, Стеву Диклића с  тренутним пребивалиштем у Тителу. Диклић је пожелио присутнима лијепо дружење и евоцирање успомена на завичај. Поздравио је и оне који се овај пут нису могли одазвати позиву, а сјетио се и оних који нажалост више нису међу нама.

„Дошавши на ове просторе, неки раније, неки током и на самом крају ратних дешавања деведесетих, уклопили смо се у нову средину и својим радом доказали да смо људи од интегритета и вриједни поштовања. Преживјели смо тежак период – животно опасне ситуације, школовање у нерегуларним условима, борбу с неизвјесношћу, неимаштином, са сумњом у освит новог дана. Долазак у непознато био је велики испит за нашу личку упорност, неки би рекли и тврдоглавост, али невоља нас је додатно ојачала. Данас можемо рећи да смо успјели, да смо постали цијењени људи у свом окружењу, а то смо заслужили, прије свега, својим радом, знањем и људским квалитетима“, истакао је, на почетку свог обраћања, Стево Диклић.

„Као просвјетни радник поносан сам на наше бивше ђаке који су у школу долазили праћени кишом метака и праском експлозија, али и на колеге који су се одлично снашли у до тада непознатој ситуацији и без иједног семинара или другог валидног упутства. У ходу су се преоријентисали на тешке услове рада и нови наставни план. Сви ђаци који су у Крајини завршили школе, с успјехом су завршили школовање и у новим срединама и запослили у складу са својим квалификацијама. Нажалост, многи нису могли да бирају и узимали су послове по систему „дај шта даш“. Није било до бирања и чекања, зато што живот никог не чека. Вријеме је брзо прошло, као што и живот пролази, понекад и по оној чувеној Лаушевићевој изреци – Година прође дан никако -.

На крају још једном се захвалио свима онима који су се окупили у овом броју, али је навео да би му било драже да је било присутно више младих људи. Они, како каже, треба да преузму часну и лијепу обавезу да не забораве завичај својих предака и да гаје љубав према њему баш као према својим најближима.

По завршетку обраћања запјевала се пјесма „Нема краја без роднога краја“, а настављена са сетом личких пјесама. Волим Лику, а Лика далеко… Бенд је наставио с пјесмом прозивајући имена мјеста широм Лике, од Удбине,  Коренице преко Крбавице, Плитвичких језера до оточких српских села.

Микрофона су се дохватили Милан Мирковић из Залужнице, коме се касније придружио и Буде Поповић. Како запјеваше, земљаке са столица подигоше. Засјевали блицеви мобиних телефона. Неки сликали, а други снимали… То је сигурно најбоља позивница за оне који овај пут нису били у могућности доћи, да наредни пут не изостану. Уписаће им професори неоправдане часове за којима ће они  више жалити, од оних што их „ у дневник прибиљежише“.

Заиграло се коло, а богами и у једном тренутку и „стискавац“ заплеса. На све то понукала их је добра музика коју је предводио Милан Матијевић, земљак поријеклом од книнског Косова. Добро га је на оргуљама испратио лички зет Горан Игњатовић, а све то финим гласом и лијепим стасом употпунила је Милица Гавриловић.

Све у свему МГМ Бенд је оправдао указано повјерење, а колико су показивали добре воље најбоље се види у томе да су неке ријечи личких пјесама скидали на лицу мјеста. Зарана се почело, докасно није одужило. Многи су се морали вратити у мјесто тренутног пребивалишта, не баш близу Београда и ресторана „Плитвице“ чије особље је и овога пута показало, поред добре гастрономске понуде, изузетну љубазност. На трпези нису изостали ни лички уштипци.

Био је то још један сусрет какви недостају. Осјетила се у ваздуху пријатна атмосфера, допуњена заједничком пјесмом, игром и личком бесједом прожетом сјећањима на нека љепша времена.

Ученици и професори су се разишли задовљни, напунивши своје емоционалне акумулаторе до наредног сусрета.

Текст и фотографије:

Жељко ЂЕКИЋ

This is box title

ЗЕМЉАЦИ ИЗ ИНОСТРАНСТВА ЧАСТИЛИ  МУЗИКОМ

„Да бисмо имали данас овако дивну музику заслужни су наши пријатељи и комшије који тренутно раде у иностранству. Са нама су Никица Кмезић из Рудопоља, који живи и ради у Норвешкој и Мирослав Узелац из Залужнице, чије је садашње мјесто пребивалишта Њемачка.

Они су прешли хиљаде километара како би стигли на ово дружење. Велика им хвала и што су дошли и што су финансијски помогли овај скуп“, рекла је у свом уводном излагању Невенка Узелац, а за овај фин гест учесници скупа наградили су своје земљаке великим аплаузом.

 

This is box title

ПРОФЕСОР, СЛИКАР, КАРИКАТУРИСТА, ПЈЕСНИК, НОВИНАР…

Част да у име свих професора и наставника поздрави присутне овог пута припала је Стеви Диклићу човјеку за кога се са правом може рећи да је успјешан на многим пољима. Затекли смо га у разговору с његовим презимењаком Момчилом, историчарем, књижевником, укратко успјешним човјеком са тих простора.

Од Стеве смо сазнали да је након прогона ново уточиште пронашао у Тителу у једној од тамошњих школа гдје је предавао ликовно образовање. Стево је и сликар, а имао је више самосталних и заједничких изложби.  Преносећи  љубав за кичицом, платном и бојама на своје ученике он је, заједно са њима, освојио преко 300 награда од локалног нивоа, преко Војводине, Србије, Македоније, Мађарске ,Чешке до Русије. Дописник је новосадског Дневника и Просветног прегледа. Нашао се и међу хиљаду најзаслужнијих просвјетних радника Србије, а његова биографија , заједно са осталих 999 се појавила у „Лексикону стваралаца у предуниверзитетском образовању“, аутора др Миленка Кундачине и мр Мирјане Пајић Илић. Његово име се нашло и у „Биографском речнику Шајкашке“, аутора Бошка Брзића. Радо се сјећа и три прва мјеста освојена са својим ученицима из Кутарева на такмичењу основних школа СР Хрватске у акцији „Шта знам и како се понашам у саобраћају“, везано за ликовне радове. Одабир Стеве Диклића да поздрави скуп је још један пун погодак Организационог одбора ове вечери. Стево се њима и свим присутним захвалио пјесмом „ЈОШ СМО ТУ, ЈОШ НАС ИМА“ написаном за ову прилику која је такође награђена великим аплаузом.

 

This is box title

ЈОШ СМО ТУ, ЈОШ НАС ИМА

Још смо ту, још нас има,

Још године не бројимо,

Све нас више мучи клима,

Ал` смо живи – постојимо.

 

Глава нам у завичају

Док Србијом ноге ходе,

Срце лички камен топи,

Мисли тамо све нас воде.

 

Нема више росне њиве,

Ни фијука оштре косе,

Тамо сада други живе,

Сјећања нам бол наносе.

 

Не буди нас јутром звоно

Старе цркве са звоника,

Нит` распукли звук се шири,

Клепке овна предводника.

 

Вареника некад бијеше

Главна храна нас горштака,

Сад се људи овдје тјеше

Бистрим млијеком тетрепака.

 

Док тјерају овдје кера,

Тамо се то зове ћено,

Диже ногу крај бандера

Да запамти куд је крен`о.

 

Тамо коњи бијеху снажни

Да парају тврде бразде,

А овдје су само важни

Због престижа свога газде.

Пјет`о зору сад не јавља,

Већ аларми телефона,

Добар сан је узрок здравља,

Разговор без микрофона.

 

Вријеме прошло, вријеме ново,

Међусобно преплетени,

То је стварност што живимо,

Још смо живи, благо мени.

 

Мало туге, мало шале,

То је принцип у животу,

Срећу чине ствари мале,

Да доживиш лако стоту.

 

Још смо ту, још нас има,

А докле ће тако бити,

Богу с неба познато је,

Сад завичај он наш штити.

 

Проф. Стево Диклић

 

This is box title

НЕПРЕБОЛ ЗА РОДНИМ КРАЈЕМ

Славица Срдић је, због породичних обавеза, нешто касније стигла на промоцију „заједно“ са својом књигом „Непребол“. Каже нам да је књига проистекла из Фејсбук групе„Из старог албума Врховине – Плитвичка језера“, на којој су годинама становници овог краја размјењивали фотографије и приче.

„Ова књига није ни историјски, ни научни, ни истраживачки рад, већ је спомен на стари крај, на дједовину, на обичаје и традицију. Кажу да у животу све може да се мијења осим мјеста рођења, а оно није само географска одредница. То је наш коријен, наш извор. Можемо отићи било гдје, лутати свијетом и никад се више не вратити, али увијек ће само једно мјесто бити наш извор из којег смо потекли“, рекла је за „Српско коло“ Славица Срдић, додајући да јој лично много значи ово окупљање и да је то „наш наставак“, дан кад се сјетимо завичаја, кад се загрлимо, кад кажемо ево нас постојимо, ту смо.

Нема коментара

Напишите коментар