Пет хектара земље за српске добровољце

Историја српског добровољачког покрета у Првом светском рату одвијала се на више континената и у више земаља. О томе ко су били и одакле су пристизали добровољци у Првом светском рату пише др Милан Мицић, историчар из Новог Сада, аутор књиге „Српско добровољачко питање у Великом рату 1914–1918”, коју су објавили Банатски културни центар из Новог Милошева и РТС.

Мицић наглашава да су из САД долазили добровољци на Солунски фронт преко канадских сабирних кампова, енглеских и француских лука, па после обуке у Бизерти, у Тунису. Из Русије после борби на Добруџи 1916. године, добровољци су 1917–1918. године долазили преко Архангелска, Енглеске и Француске или преко Сибира, Манџурије, Далеког истока, Кореје, Сингапура, Цејлона, Суецког канала…

– До 1941. године издато је 43.408 добровољачких уверења која су обухватала углавном добровољце из Првог светског рата, али и један број добровољаца из Балканских и ранијих ратова (1876–76, 1885, босанско – херцеговачког устанка 1875–1878). Али знатно већ број људи је прошао,као добровољци, кроз редове српске војске, посебно у Русији. На почетку Великог рата добровољство је било свеевропска  појава, али се касније гасило и услед ратног замора у војскама зараћених страна јављало се антиратно расположење. Српски добровољачки покрет је специфичан, јер је добио на масовности тек од 1916. годинe када је Србија била окупирана и када је то био једини извор попуне српске војске – каже Милан Мицић.

Разликују ли се очекивања самих добровољаца и политичког врха?

Српска влада у првој фази рата (1914–1915) на добровољачки покрет гледала је као на маргинално питање сопствене политике и ратовања. Свакако да је доминантан утицај организације „Уједињење или смрт” у добровољачко- четничким одредима током те две ратне године одређивао овај њен став. Међутим, после окупације Србије 1915. добровољци Срби из Аустроугарске,било ратни заробљеници у Италији и Русији или печалбари у САД, постали су једини извор допуне српске војске. Свакако, допуна српске војске на Солунском фронту или ангажовање добровољачке дивизије на фронту у Добруџи 1916. нису били само ствар српске владе. Без финансијске, политичкe,дипломатске, војне помоћи савезника, пре свега Француза и Руса, потом Британаца и Американаца, прикупљање добровољаца за српску војску не би било могуће.

Током рата имамо различите добровољачке формације у српској војсци. Четнички одреди који су знатним делом уништени током борби 1914. имали су герилску функцију или су прихватали најтеже борбене задатке.Добровољачки одред мајора Војина Поповића, званог Војвода Вук, био је елитна јединица српске војске која је 1916. ослободила Кајмакчалан, а потом расформирана услед тешких губитака.Сремски добровољачки одред изгинуо је 1915. у одбрани Београда.Прва српска добровољачка дивизија 1916. у борбама на Добруџи тешко је искрварила борећи се у оквиру руско-румунских трупа. Име Југословенске дивизије 1918. довољно је говорило која је њој политичка улога била намењена. У ратним операцијама 1914–1916. добровољачке формације трошене су на најтежим задацима.

Да ли су добровољци били и политичко оруђе у каснијем процесу уједињења заједничке државе?

Добровољци српске војске у рату 1914–1918. године  углавном су Срби аустроугарски држављани из Босне, Херцеговине, Баната, Бачке, Срема, Барање, Лике, Баније, Кордуна, Славоније, Далмације, Црногорског Приморја, који су својим чином из угла аустроугарских власти постајали „велеиздајници“, тј. у случају заробљавања били су убијани, а њихове породице биле су интерниране у аустроугарске логоре и имовина им је конфискована. Масовно добровољство Срба из ондашње Аустроугарске у српској војсци у Великом рату било је врхунац идеје националног уједињења српског народа.

Нишком декларацијом из децембра 1914.српска влада објавила је да се бори за уједињење у један државни оквир Срба,Хрвата и Словенаца. Прокламовањем стварања југословенске државе, српски добровољци постали су објекат политичких манипулација, јер се њиховим чином добровољства није само давао легитимитет жељи српског народа из Аустроугарске за уједињење са Србијом, већ цео добровољачки покрет требало je да покаже пред савезничким владама да и хрватски и словеначки народ жели уједињење у југословенску државу.

Југословенска идеја у Првом светском рату била је идеја присутна у деловима елита српског, хрватског и словеначког народа, али не у масама народа. Мотив Срба из Аустроугарске за добровољство у српској војсци била је српска национална идеја, док је код Хрвата и Словенаца у заробљеништву у Русији и у печалби у САД постојало изразито прохабсбуршко расположење, па из њихових редова нису могли бити активирани добровољци за српску војску.Само појединци из  хрватских и словеначких интелектуалних слојева приступали су као добровољци у српску војску вођени југословенском идејом.

Због чега су се сукобили Михајло Пупин и Паја Радосављевић, професор психологије на Станфорд универзитету, који су се ангажовали око позивања америчких Срба у покрет добровољаца?

Сукоб између српског савеза „Слога” на чијем челу је стајао Михајло Пупин и савеза „Србобран” на чијем челу је стајао Паја Радосављевић датира у време пре Првог светског рата. Међу Србима у САД  јако је било осећање завичајне припадности.Савез „Србобран”Паје Радосављевића окупљао је Србе из Хрватске,а Милан Прибићевић, емисар српске владе за прикупљање добровољаца у САД такве односе је затекао по свом доласку у САД 1916. године.Личне и клановске поделе и сукоби између два савеза већ су били дубоки, и то је отежавало прикупљање добровољаца у САД.

Јесу ли добровољци остајали у Југославији после завршетка рата, да ли су имали привилегије?

Нова југословенска држава створена 1918. године била је са несигурним границама и множином становништва која новој држави није била склона.Српски добровољци били су оно основно колонизационо ткиво које је нова држава у процесу аграрне реформе и колонизације насељавала ка несигурним границама пре свега ка северу (мађарска и румунска граница) тј. у Банату, Бачкој, Срему, Барањи, Славонији и у мањој мери ка КиМ, и Македонији, да на тим просторима буду њени чувари и браниоци. Сам процес колонизације био је непотпуно организован тако да су добровољци често остављани сами себи. Добијали су пет хектара земље и празан плац да граде кућу, нису имали ни пољопривредних радила, стоке,семена, хране за своје породице. Њихове породице нису биле прилагођене простору насељавања. Масовно су оболевале и умирале, нису поседовале ни искуство у обради земљишта. Ипак, колонистичке заједнице добровољаца показале су касније изузетну животну виталност,  до 1941. изградили су нова насеља, научили се обради земље, подигли храмове, општинске зграде, соколске домове, школе.

Ипак, међу њима је остала горчина, јер награда коју су добили за своје добровољство у српској војсци, често је после рата за њих и њихове породице личила на казну.Поред тога они су били оспоравани од свих оних којима је њихова колонизација сметала.

Какав је однос према добровољцима у  Другом светком рату ?

Добровољци у Другом светском рату доживели су трагедију. Они су још пре великих покоља српског живља у тзв.НДХ у лето 1941. били одвођени од стране усташа и убијани. У Бачкој априла 1941. године први су били на мети мађарских окупационих власти, затим протерани из Бачке или логорисани са својим породицама у злогласни логор Шарвар у Мађарској.Али, пре свега, добровољци су били монархисти и то је прави разлог послератне забранењиховог Савеза. То су били људи са јасним, доследним људским и националним ставом, са јасном етиком.Последња српска епска генерација.Међутим, својој деци која су се 1945. године опредељивала за идеју комунизма то нису бранили. Ваљда нису ни могли…

Извор: politika.rs
Извор: Мирјана Сретеновић

Подели са пријатељима:
Оцени овај чланак
Нема коментара

Напишите коментар