ПИСМО ИЗ ПРЕБИЛОВАЦА: Село у коме ни птице немају коме да певају

У глу­во до­ба но­ћи на­ви­ру пи­та­ња. Је ли и он­да би­ла ова­ква ноћ? Да ли је ми­ри­сао пе­лин са бр­да око­ло? Шта су она де­чи­ца са­ња­ла, је­су ли се ра­са­ни­ла ују­тру кад су их по­ве­ли у шко­лу? Шта је те но­ћи про­бу­ди­ло звер или звер ни­је ни спа­ва­ла? Је ли звер и но­ћас ов­де не­г­де, бли­зу, че­ка ли?

Ми­ли мо­ји, ка­ко је све­тла ноћ у Пре­би­ло­в­ци­ма уо­чи Ве­ли­ке Го­спо­ји­не. И ка­ко се у глу­во до­ба но­ћи кри­стал­но ја­сно чу­је сва­ки звук. Ка­ко је ов­де би­стра сва­ка су­за и ка­ко је све­ти сва­ки гру­мен ове зе­мље.

Те­шко је за­спа­ти у Пре­би­ло­в­ци­ма. А ка­ко за­спа­ти ме­ђу зи­ди­на­ма у ко­ји­ма су не­кад жи­ве­ли љу­ди а но­ћас пра­зне зја­пе пре­ма не­бу? Ка­ко се­би на­ћи ми­ра кад сва­ки да­мар за­бо­ли са­мо што кро­чи­те на ову све­ту зе­мљу, ка­ко, кад је ов­де ноћ та­ко све­тла и кад се ов­де, у глу­во до­ба но­ћи, кри­стал­но ја­сно чу­је сва­ки звук.

И кад на трен за­ђем с оне стра­не, са­њам их. Ка­ко лу­па­ју ку­н­да­ци­ма на вра­та, ка­ко во­де љу­де кроз се­ло, а ја се бо­јим, ми­ли мо­ји.

Кад ра­за­знам за се­бе, ви­дим да је то био са­мо сан, по­ку­ља све­тло на про­зо­ре и ла­веж па­са од­не­куд из да­љи­не и хо­дам по со­би и истр­чао бих на­по­ље да се на­гле­дам оног све­тла што ку­ља са не­бе­са.

Незапамћени злочин

Ма­са­кр над же­на­ма, де­цом и старцима

л Уста­ше су у Пре­би­ло­в­ци­ма од 6. ав­гу­ста 1941. па до Ве­ли­ке Го­спо­ји­не те го­ди­не под ко­ман­дом Ива­на Јо­ва­но­ви­ћа, зва­ног Цр­ни, ма­са­кри­ра­ле 826 од уку­п­но 994 Ср­ба из тог се­ла. Ве­ли­ком ве­ћи­ном би­ли су то же­не, де­ца и ста­р­ци. Ве­ћи­на Ср­ба жи­ви су ба­че­ни у ја­му Го­лу­би­н­ку, дру­ги су на на­ј­бе­сти­јал­ни­је на­чи­не уби­ја­ни на ли­цу ме­ста. Уста­ше су на­ј­пре оп­ко­ли­ле се­ло, са­ти­ма су за­тим тра­ја­ле ор­ги­је са­ди­з­ма и бе­сти­јал­нос­ти, на­ро­чи­то над де­во­ј­чи­ца­ма од 12 до 15 го­ди­на. Је­ди­на пре­жи­ве­ла из шко­ле у Пре­би­ло­в­ци­ма, Ма­ра Бу­лут, испри­ча­ла је да су уста­ше ва­ди­ле бе­бе из ко­ле­в­ки и де­ч­је гла­ве ра­зби­ја­ле о зи­до­ве учио­ни­ца пред очи­ма ма­ј­ки ја­д­не де­це.

Пра­зник са небеса

Ка­ко је ле­па и све­тла ноћ у Пре­би­ло­в­ци­ма уо­чи Ве­ли­ке Го­спо­ји­не. Кад се све уми­ри и кад је ка­мен то­пао и сва­ка зве­зда кри­стал­но чи­ста, и кад за­ми­ри­шу та­мјан и пе­лин и кад се пре­би­ло­ва­ч­ка Цр­ква Хри­сто­вог Ва­скр­се­ња ку­па у сто­ти­на­ма бо­ја док пра­зник си­ла­зи са не­бе­са.

У глу­во до­ба но­ћи на­ви­ру пи­та­ња. Мно­го њих. Је ли и он­да, а Или­н­дан са­мо што је био про­шао, би­ла ова­ква ноћ, ова­ко ју­тро, је ли би­ло ова­ко ми­р­но, ти­хо, ле­по? Је ли ми­ри­сао пе­лин са бр­да око­ло? Шта су она де­чи­ца са­ња­ла те но­ћи, је­су ли се би­ли ра­са­ни­ли ују­тру кад су их по­ве­ли у шко­лу?

Шта је он­да у тој но­ћи про­бу­ди­ло звер? Или звер ни­је ни спа­ва­ла не­го је оду­век би­ла ов­де? Че­ка­ла тре­ну­так? Је ли звер и но­ћас, ов­де не­г­де бли­зу, че­ка ли? Пред зо­ру у Пре­би­ло­в­ци­ма чи­там књи­гу ка­кве не­ма на све­ту. На­пи­сао је Ацо Дра­ги­ће­вић, ме­шта­нин, ку­ћа му је од­мах по­ред шко­ле у Пре­би­ло­в­ци­ма. Оне шко­ле. Зо­ве се „Уга­ше­на ог­њи­шта“. У њој је при­ча о 36 пре­би­ло­ва­ч­ких уга­ше­них ог­њи­шта и о 50 по­ро­ди­ца из ко­јих ни­ко ни­је пре­жи­вео. Ацо је 1941. изгу­био дво­ји­цу бра­ће по оцу, Мо­ма и Ва­са, има­ли су је­два три и ше­ст го­ди­на.

У књи­зи је за­пи­са­но ова­ко: „У се­лу Пре­би­ло­в­ци и ње­го­вим за­сео­ци­ма Ку­ли­не, Гр­лић, Бр­до, Ри­је­в­ци, Мр­ви­ћи и Кра­ва­ри­ца жи­ве­ло је око 1.000 ста­нов­ни­ка. Од Или­н­да­на па до Ве­ли­ке Го­спо­ји­не 1941. од де­се­то­ро че­ља­ди, по­ги­би­ју је, у про­се­ку, избје­гло са­мо јед­но“.

Пи­смо ита­ли­јан­ског ге­не­ра­ла Мусолинију

Де­ци се­кли гла­ве и ре­ђа­ли по клупама

л Ра­з­ме­ре стра­ви­ч­ног зло­чи­на у Пре­би­ло­в­ци­ма на­ве­ле су ита­ли­јан­ског ге­не­ра­ла Але­сан­дра Лу­за­на да на­пи­ше пи­смо Му­со­ли­ни­ју у ко­ме го­во­ри и де­та­љи­ма уста­шких бе­сти­јал­нос­ти.

– У ве­ли­кој шко­л­ској учио­ни­ци за­те­као сам за­кла­ну учи­те­љи­цу и 120 ње­них уче­ни­ка! Ни­јед­но де­те ни­је би­ло ста­ри­је од 12 го­ди­на! Зло­чин је неу­ме­сна и наи­в­на реч. То је пре­ва­зи­ла­зи­ло сва­ко лу­ди­ло! Мно­ги­ма су од­се­кли гла­ве и по­ре­ђа­ли их по ђа­ч­ким клу­па­ма. Из ра­спо­ре­них утро­ба уста­ше су изву­кле цре­ва и, као но­во­го­ди­шње вр­п­це, ра­сте­гли их испод пла­фо­на и ек­се­ри­ма уку­ца­ли у зи­до­ве! Рој му­ва и не­сно­шљив смрад ни­су до­зво­ља­ва­ли да се ту ду­же за­др­жи­мо. При­ме­тио сам на­че­ту вре­ћу со­ли у ћо­шку и згра­ну­то уста­но­вио да су их кла­ли по­ла­ко, со­ле­ћи им вра­то­ве! – са­мо је део овог стра­ви­ч­ног све­до­чан­ства.

Пра­зно 80 колевки

Ова књи­га не­ма ни крај ни по­че­так као што ни при­ча испри­ча­на у њој не­ма ни крај ни по­че­так.

Ова је књи­га од ка­ме­на, као што је у Пре­би­ло­в­ци­ма све од ка­ме­на, и ку­ће, и огра­де, и пу­те­ви и спо­ме­ни­ци, и цр­ква, са­мо је не­бо пла­во, и са­мо ду­ше Пре­би­ло­в­ча­на ни­су од ка­ме­на.

Испред пре­би­ло­ва­ч­ке шко­ле, на за­рав­ни на ко­јој је оног 6. ав­гу­ста оста­ло пра­зно 80 колевки, у под­не, ти­ши­на је не­под­но­шљи­ва. Од ње бо­ле уши. Да је ба­рем пас, да за­ла­је. Да је по­це­па.

А учио­ни­ца, она учио­ни­ца у шко­ли у цен­тру се­ла у ко­јој су са­ти­ма, да­ни­ма, пред де­цом си­ло­ва­ли учи­те­љи­цу Ста­ну Ар­наут, па он­да де­во­ј­ке из се­ла, де­во­ј­чи­це од осам го­ди­на, у њој се гу­би ра­зум. У тој учио­ни­ци, ко за­ста­не, па по­слу­ша, чу­је гла­со­ве ан­ђе­ла. Ни крик, ни јаук, ни плач, ни ва­пај, са­мо по­је­ње ан­ђе­ла, ми­ли мо­ји.

Жу­п­ник учествовао

Си­ло­ва­ли де­во­ј­чи­це и учитељицу

л Зло­чи­н­ци су на­ј­пре, на сме­ну, си­ло­ва­ли учи­те­љи­цу Ср­п­ки­њу (име јој је Ста­на Ар­нау­то­вић) и он­да је пред де­цом уби­ли. Си­ло­ва­ли су и де­во­ј­чи­це од осам го­ди­на. За све то вре­ме пе­вао је си­лом до­ве­де­ни ор­ке­стар Ци­га­на и уда­рао у та­м­бу­ре! На ве­ч­ну сра­мо­ту на­ше, ри­м­ске цр­кве и је­дан Бо­ж­ји чо­век, је­дан жу­п­ник, у све­му то­ме је уче­ство­вао! – сто­ји да­ље у стра­ви­ч­ном пи­сму ита­ли­јан­ског ге­не­ра­ла Лу­за­на Му­со­ли­ни­ју.

Ка­ко је са­мо пла­во не­бо изнад шко­ле у Пре­би­ло­в­ци­ма. Са­мо што на не­бу не­ма пти­ца. За­луд сам их, ми­ли мо­ји, да­нас, тра­жио да­нас и но­ћас, ни­сам ви­део ни јед­ну.

У за­сео­ку Гр­лић, у ко­ме је до 1941. жи­ве­ло сто­ти­ну и ви­ше ду­ша, са­да не­ма ни јед­не жи­ве. Кад сам пре­две­че, уо­чи Ве­ли­ке Го­спо­ји­не, у че­сти усред за­сео­ка пи­тао Аца што не­ма пти­ца, где су, Ацо је знао од­го­вор. Ре­као ми је: „И пти­це тра­же не­ког да му пе­ва­ју, а ко­ме ов­де да за­пе­ва­ју…“

У учио­ни­ци о чи­је су зи­до­ве ра­зби­ја­ли гла­ве де­це, са бе­лих зи­до­ва гле­да­ју очи де­ча­ка. И де­во­ј­чи­ца, ми­ли мо­ји. Пла­ве, зе­ле­не и сме­ђе, изван сва­ког бо­ла и пат­ње. И очи њи­хо­ве учи­те­љи­це Ста­не. Кад су је, из­мр­цва­ре­ну, по­сле три да­на уби­ли, ба­ци­ли јој те­ло у Ждра­ка­но­ви­ћа ба­шчу, ме­шта­ни на­шли те­ло па га са­хра­ни­ли у се­лу. На гро­бљу, крај Цр­кве Хри­сто­вог Ва­скр­се­ња изре­ше­та­ни су кр­сто­ви, ми­ли мо­ји.

Пе­сма на Никољдан

Док смо по Гр­ли­ћу тра­жи­ли ку­ћу Ми­ло­ра­да Ек­ме­чи­ћа, Ацо ми испри­чао јед­ну при­чу. Кад су се пре­жи­ве­ли, по­сле не­ко­ли­ко ме­се­ци са­бра­ли у се­лу, на Ни­ко­љ­дан, уме­сто пла­ча, се­лом кре­ну­ла пе­сма. – Ме­не се­ја са дна ја­ме зва­ла, ми­ли бра­ле… Ка­ко да чо­ве­ку ум не ста­не усред Пре­би­ло­ва­ца? У при­стран­ку изнад шко­ле су зи­ди­не ку­ће Три­п­ка Ћи­ри­ћа. Три­п­ко имао де­се­то­ро де­це, ни­јед­но ни­је пре­те­кло. Од Ста­не ко­ја је има­ла 26, до Сло­бо­да­на од три го­ди­не. А из­ме­ђу њих – Јо­ка, Да­ри­н­ка, Са­ва, Ра­до­ј­ка, Сто­ја, Сла­во­ј­ка, Не­ђо, Ан­ге­ли­на…Ми­ли мо­ји… Де­се­то­ро де­це…

У дво­ри­шту ку­ће Три­п­ка Ћи­ри­ћа на ав­гу­сто­в­ској при­пе­ци ми­ри­шу смо­кве и ма­сли­не и цве­та пе­лин и за­ми­ри­ше та­мјан. Пра­зне зи­ди­не пу­не сно­ва по­би­је­не де­чи­це. Де­во­ја­ч­ких и де­ча­ч­ких сно­ва. О жи­во­ту, о сре­ћи, о ра­дос­ти, о не­кој игра­ч­ки, о но­вој ха­љи­ни… Ту­га ује­да у дво­ри­шту ку­ће Три­п­ка Ћи­ри­ћа.

Ма­ло да­ље су зи­ди­не ку­ћа Ша­ри­ћа, па Бр­ња­ши­ћа, па Ба­н­ђу­ра, па Бу­лу­та… Јо­ка Бу­лут се 14 да­на под цре­пом ку­ће скри­ва­ла од уста­ша, кад је иза­шла, на­шла свог мо­м­ка Ми­ла­на Бу­лу­та. По­сле се ни­су ра­здва­ја­ли све до смр­ти, у избе­гли­штву, 1992. го­ди­не у Тре­би­њу. Ми­лан Јо­ки на­пи­сао стих: „Ти, на­ј­љеп­ша же­но, за те­бе жи­вим и за те­бе ћу умре­ти“. Љу­бав на­дја­ча­ла.

Ва­сце­ли дан гле­да­ли смо пре­кју­че Ацо и ја зи­ди­не ку­ћа по Пре­би­ло­в­ци­ма. У глу­вој ти­ши­ни. А сва­ка зи­ди­на цр­ква, на сва­кој цр­кви зво­ник и на зво­ни­ку зво­но. А у сва­ком зво­ну за­пис, да се не за­бо­ра­ви, да се до­бро упа­м­ти. Ко то не ви­ди, ко не схва­ти, бо­ље да ов­де ни­је ни до­ла­зио.

На ли­ту­р­ги­ји 6. ав­гу­ста ове го­ди­не, на дан Све­тих му­че­ни­ка пре­би­ло­ва­ч­ких, у цр­кви се оку­пи­ло ско­ро хи­ља­ду ду­ша. До­шли Пре­би­ло­в­ча­ни ра­су­ти сву­да по све­ту да ка­жу да их још има и да ће их би­ти. И да па­м­те. Ми­ли мо­ји…

Де­по­ни­ја од спо­мен-цркве

Ја­ме пу­не костију

л Спе­лео­ло­шка ор­га­ни­за­ци­ја Зе­ле­на бр­да то­ком 1990. го­ди­не изва­ди­ла је из ја­ме Го­лу­б­ња­ча у Ржа­ном до­лу оста­т­ке ви­ше од 1.000 ср­п­ских жр­та­ва. Из ја­ме Шу­р­ма­н­ци су изва­ди­ли оста­т­ке 800, а из ја­ме на Би­во­љем бр­ду оста­т­ке пре­ко 1000 жр­та­ва. То­ком по­след­њег ра­та, 1992. све ку­ће у Пре­би­ло­в­ци­ма по­но­во су спа­ље­не и сру­ше­не. Спо­мен-кос­ту­р­ни­ца у Пре­би­ло­в­ци­ма, у ко­јој су би­ле кос­ти Ср­ба из Пре­би­ло­ва­ца и око­л­них се­ла, ми­ни­ра­на је и срав­ње­на са зе­мљом од стра­не хр­ват­ских сна­га. На ме­сту спо­мен-цр­кве у ко­јој су би­ле кос­ти око 4.000 Ср­ба изва­ђе­них из ја­ма 1990-1991. на­пра­вље­на је де­по­ни­ја от­па­да. Пре ав­гу­ста 1941, у Пре­би­ло­в­ци­ма је жи­ве­ло око 1.000 Ср­ба, до 1992. би­ло их је око 150, са­да их је у се­лу је­два 50. Го­ди­не 2015. у се­лу је осве­ће­на но­ва цр­ква у ко­јој су по­хра­ње­не кос­ти Ср­ба по­би­је­них 1941. го­ди­не, оно што је од кос­ти­ју оста­ло по­сле ми­ни­ра­ња 1992. го­ди­не. Од та­да је у цр­кви кр­ште­но око 20 де­це.

Извор: Курир