Под псеудонимом Гаје Пакаре, Симо Шуица представио роман „Изгубљене године“

Романом „Изгубљене године“ под псеудонимом Гаје Пакаре, Симо Шуица се, на радост својих читалаца представио, на Новосадском сајму књига.

Читајући сва Симина дјела до сада објављена, уочио сам једно исказивање универзалних збивања, мајсторске драматике, вођења умних радњи, комплексних окружења. Он из неког прикрајка кроз своје ликове трасира концепте живота из обичне свакодневице преко далеке прошлости, све то усмјеравајући у будућност. У својим дјелима Симо је слободан човјек, он обожава слободу, своје ликове чува од агресије, од погибије, он их мири и уводи у наше унутрашње немире, који се зором рађају, а ноћу сањавају. Укратко, Симо је осмислио своје оријентире који га воде на пут савремене Крајишке књижевности, која ће га прихватити у своје наручје, сачувати у памћењу.

Много је симболике у роману „Изгубљене године“, већ на самом почетку је уводна пјесма из филма Ватрене улице из 1984.г. „Нигде брзо“, којом аутор осликава своју интиму, гдје се покретачке силе постепено развијају да се са задршком у некој тихости сакупљају различите емоције. Да човјек може бити посљедни као и први. Да једнако може поднијети једно и друго стање. А тек прве реченице, “плодне и неплодне године, сите и гладне,’ ‘по народном вјеровању да година уочи рата редовно буде изузетно плодна и мирисна, са смјеном правилних годишњих доба каква је била и та 1991.г. на Банији. Над чијом чудесном шумом Шамарице се надвила авет новог рата и распада Југославије. Аутор постепено уводи читаоца у живописно мјесто Двор на Уни и живот његових житеља. Посебно мјесто припада главним јунацима романа Саво Паук, Фрањо Сердар, Оља и Маја. Разумљиво, што је Симо противник сваког рата, он има разумијевања за своје јунаке у њиховим моралним и политичким увјерењима, јер су припадали различитим народима.Саво је био Србин а Фрањо Хрват. До рата велики пријатељи, исто је било са њиховим женама. Из тога пријатељства склопљени су бракови измедју Србина Саве и Хрватице Маје као и Хрвата Фрање и Српкиње Оље.Из тих бракова родила су се и деца. Тим повезаним нитима пријетило је затирање и кидање истих веза,као и судбинско питање једног и другог народа.

Аутор мудро уводи читаоца у кафане код Блажа Фијака у Двору на Уни и код Нурије Хускића у Босанском Новом, гдје се опуштено могло све сазнати о разним дешавањима, о великим гријеховима,добијеним и изгубљеним биткама. Симо прати одлазак Фрање и Оље са својом кћерком Дијаном у Загреб, као и Саве и Маје са Јаном и Зораном у Београд. Унутрашњи ломови сазнањем када се установи инвалидност. Описи тих магновења постају важнији од самог рата и његових битака. Њихове проблеме аутор и било ко осим њих самих не може да ријеши. У самој трагедији чак и безбожници се обраћају Богу, тражећи оправдање за своју судбину, па чак и судбину мртвих. Из своје провинције аутор види као и сви други писци великог свјета, посљедице неразумних људских одлука, поготово политичких елита. Види комплексно питање љубави и двоумљења, које се може догодити на самом крају живота. Види како и раскош може да склопи крила и удари у земљу. Види како невоља може да иде на једној нози или умјесто двије руке да ради једна рука. Нашао је Симо начин да споји раскинуте везе, да своје ликове врати у опустјели Двор на Уни, на обале Жировнице и прелијепе Уне, обронке Шамарице, Зринске и Трговске горе. Вратио им је обичан и пријатан живот међу пчелама и цвијетним ливадама.

Али довео их је пред нерјешив проблем одлагања радиоактивног отпада на Черкезовцу, који је пријетња природи и људима. Радиоактивност нигдје није радо виђена ни читана. Зна то Симо послије 78 дана НАТО бомбардовања. Сумња да је управо она крива за смрт Маје, можда и њеног Саве.

Роман „Изгубљене године“ читаће се у једном даху с нестрпљењем да се стигне до задње реченице. Симо Шуица је наш српски писац, загледан у наше људске судбине, чије ране мелемом премазује, с љубављу уљуљкује. Он ствара за нас симетрију Сунца и наших сјећања. Заједно ћемо схватити да „Изгубљене године“ нису изгубљене, поготово ако се прочитају.

Милош Бајић