Киковић: (Не)заборављени бојеви и битке Васојевића за слободу Српства и Црне Горе (од 1690. до 1941.)

У издању Српског историјско-културно друштво ,,Никола Васојевић“ Беране, Удружење ратних добровољаца 1912-1918.,њихових потомака и поштовалаца Беране и Удружење Српских књижевника у отаџбини и расејању – Андријевица штампана је књига историчара Горана С. Киковића под насловом, “(Не)заборављени бојеви и битке Васојевића за слободу Српства и Црне Горе (од 1690. до 1941.)“ .

Рецезенти ове књиге су: Академик проф. др Јован Бабовић, Доцент др Дејан Антић, историчар, Бранислав Оташевић,књижевник, Зоран Вулевић,публициста и преводилац и Давид Лалић,пјесник.

Ова књига биљежи и описује све оне (не)заборављене бојеве и битке које су водили Васојевићи, Шекуларци, Величани, Србљаци, Ашани и сви други етноси који су живјели на простору “од Ножице до Љешнице“. Пошто званична црногорска историографија намјерно заборавља важну улогу ратника са ових простора и нигдје их не спомиње у уџбеницима историје, дошао сам на идеју да као историчар на једном мјесту саберем и опишем све ратове, бојеве, битке и буне које су наши преци водили за своју слободу, за слободу Црне Горе и српског народа, како би за потомке сачувао и употпунио њихово сјећање на своје претке, који су готово три вијека водили непрестану и огорчену борбу како би опстали и сачували родно огњиште, своју српску православну вјеру, српски језик и српску народност. Колико су имали храбрости ратници са простора Васојевића говори податак који износи Миодраг С. Јоксимовић да су се Турци чудом чудили како ови ратници весело иду у смрт. То је Турке у појединим ситуацијама обесхрабривало. Дијелом и због тога, тек храбрим Васојевићима није било немогуће да у окршајима побију на стотине анадолских војника уз своје минималне губитке, као на примјер у бојевима на Полици и Љешници 1854., Рудешу код Берана 1862., Бучу 1875., Шекулару и Бучу 1876., Буковој Пољани, Морачи и Јеловици 1877, објаснио је мотиве за писање књиге њен аутор.

Киковић је истакао да покушавајући да преживи друштвено-историјску стварност условљену турском окупацијом и терором, Црна Гора била огрезла у крваве бојеве и сукобе. Током 18. и 19. вијека историја биљежи: битку на Цареву Лазу 1712., борбу на Трњинама 1717., борбе на Предишу и Бјелицама 1756., турски напад на Црну Гору 1768., Махмут-пашин напад на Црну Гору 1785., битку код Височице, 1795., битку на Крусима 1796., турски напад на Пипере 1811., битку на Љуботињу 1812., напад босанских Турака на Морачу 1820., борбе на Космачу са Аустријом 1838., борбе на Косову Лугу 1839., црногорске борбе према Херцеговини (1838-1842), Омер-пашин напад на Црну Гору 1853., битку на Граховцу 1858., битку на Вучјем долу 1876. Од бојева у Васојевићима којих је, заиста, одвише било током читавог 19. вијека ваља поменути битку на Полимљу и Превији 1862., битку на Рудешу 1862., бој на Шекулару 1876., бој на Буковој пољани 1877., битку на Новшићу 1879. и друге устаничке борбе до коначног ослобођења свих крајева од Турака.

Пише Академик проф. др  Јован В. Бабовић

       Горан Киковић рођен је 28.07.1975. у Иванграду (данашњим Беранама), од оца Страхиње и мајке Даринке-Маре, дјевојачко Божовић. Основну школу учио је у Ровцима и Доњој Ржаници. Гимназију је завршио у Беранама. Дипломирао је на Филозофском факултету Универзитета у Приштини, на одсјеку за Историју, на теми ”Војвода Павле Ђуришић”. Још као студент био је сарадник листа Саваза студената Универзитета у Приштини ”Потпис”. До сада је објавио девет  књига: ”Војвода Павле Ђуришић”, Подгорица, 2003., ”Велика народна скупштина српског народа у Црној Гори”, Подгорица 1918., Беране, 2006., ”Развој просвјете и школства у Доњим Васојевићима (са посебним освртом на основне школе у Доњој Ржаници, Калудри, Загорју, Ровцима и Ријеци Марсенића)”, Беране, 2008., ”Мило Кењић са својим батаљоном у борби за слободу и уједињење српскога народа”, Беране, 2010.,  ”Преци и потомци”, Беране, 2014., ”Српски народ у Црној Гори кроз вјекове”, Беране 2016. ,”Васојевићи у борби за Српско и Југословенско уједињење од 1914. до 1918. године”, Беране 2018., ”Русија и Црна Гора кроз вјекове”, Беране-Никшић, 2018. и ”(Не)заборављени бојеви и битке Васојевића за Српство и Црну Гору од 1690.до 1941.године”,Беране,2020.

ИЗ КИКОВИЋЕВЕ КЊИГЕ САЗНАЈТЕ ВИШЕ О СЛОБОДАРСТВУ ВАСОЈЕВИЋА

Књига Горана С. Киковића ”(Не)заборављени бојеви и битке Васојевића за слободу Српства и Црне Горе (од 1690. до 1941.)”, илуструје историјску вертикалу и ратове, бојеве и буне које су наши преци водили за слободу српског народа и Црне Горе од Сеобе под Арсенијем  II Чарнојевићем до почетка Другог светског рата. Млади, свестрани и савремени историчар Киковић жели да садашњи нараштаји освеже сећање на своје претке који су преко три века водили борбе за слободу и очување светосавља, српске народности, језика и писма и свих вредности васојевићког храброг и поносног  човека. Васојевићи су кроз векове храбро и весело ишли у смрт у борби за слободу, јер су поимали да ”смрт  није несрећа за оног који умире, већ за оног који остаје да живи у неслободи”.

Уједињење Васојевића  са Црном Гором потврђено је на великом народном сабору код Ђурђевих Ступова на Васкрс 1857. године. Васојевички војвода Миљан Вуков је сматрао уједињење најбољим интересом читавог Српства. Због тога га је војвода Марко Миљанов назвао “косовским војводом”. Историјска наука  је доказала да је простор Васојевићâ био нераскидива спона између Рашке и Зете. Краљ Никола вели: ”Васов род је једог здравља,/ лијепијех црта лица,/ он је стожер Рашкој земљи / и китна јој перјаница”.

Академик Миомир Дашић научно тврди: ”Зна се да је долина Лима била оса, кичма српске државе у доба Немањића, и послије њих, а и касније, у доба владавине Турске, овај простор је повезивао народ историјске Зете, односне Старе Црне Горе и Брда са сјеверним српским областима, прије свега с моравском Србијом.На том простору одувијек је постојала снажна историјска свијест о припадности и црногорској и српској држави. Народ ове области држао је до косовске традиције, предака Васојевића и Србљака у Косовском боју (1389) и погибији њиховог цвијета младости, односно о погибији српског племства и са овог простора. У тој борби они су снажно допринијели територијалном увећању црногорске државе и размицању њених граница у дубини историјски Старе Србије, па је велики допринос народа ове области и територијалном проширењу црногорске државе”

Васојевићи су вишевековном ослободилачком борбом за слободу српског  народа  дали значајан допринос и Црној Гори, да се и територијално знатно прошири. Све битке, бојеве и ратове, у којима су Васојевићи активно учествовали сведоче о значају њиховог прегалаштва за српски род на простору Лијеве Ријеке, Горњих и Доњих Васојевића и у целини, употпуњујући знања о знаменитим јунацима који су бранили свој народ и гинули за слободу.

Аутор истиче да су ”Вук Брајотић,Милутин Раичевић, поп Катана, Јован Бабовић (двобој са агом од Медуна), браћа Бојовићи, Иван Обрадовић – свој животни век проводили у перманентној борби са Турцима у Лијевој Ријеци и Полимљу, за очување свога огњишта, породице и свога народа. Васојевићи су на челу имали главаре који су били свештена лица, кнезови, војводе, барјактари, сердари. Васојевићки главари су бирани на племенским зборовима, и били су под њиховим надзором. Први васојевићки главар био је војвода  Васо Васојевић, који је столовао на Ножици у Лијевој Ријеци. Историја нема записана имена свих војвода, али су титулу војвода имали и Руслан Никол (1658), Радоња Петровић, Вуксан Бојовић, војвода и кнез Радоје Бабовић (1791), Лакић Кастратовић-Војводић, његов син Симо Војводић, Лакић Војводић млађи , војвода Миљан Вуков. Исто тако је познато да су Васојевићи имали свог кнеза већ у првој половини 17. вијека, јер их је на скупштини српских кнезова (Србије, Црне Горе, Босне, Херцеговине и Брдâ) у Београду 11.11.1620. године ради договора о дизању устанка против Турака, представљао кнез Томаш Братичев.

Вешовић (Вуковић) Вуков Миљан (1820-1886), рођен у Лопатама, 1838. именован је за племенског барјактара од владике Петра II. Миљану за јунаштво Владика даде златну Медаљу Обилића и даде му капетанство, а барјак преручи његовом брату Митру 1849. године, а краљ Никола у својим Колима каже: ”Од када ти Данилова рука први барјак даде”. Другу је добио од старог војводе Милоша Андрова Кривокапића који је, између осталих похвала упућених војводи Миљану, рекао: ”Нема ни једног црногорског главара који би могао рећи Миљану Вукову: ”Помакни ми се да сједнем! Он је косовски војвода, он је прослављени војсковођа, ратник и јунак, он је постојан и чврст човјек, он је овој држави прислонио још једну Црну Гору”. О  његовом угледу говори и чињеница да је био стâри сват у сватовима књаза Петра Карађорђевића са књегињом Зорком. У годинама мира, војвода Миљан Вуковић се населио у селу Лужац код Берана, а последње године живота  провео је као црногорски сенатор у Лијевој Ријеци. На сахрани војводиној дошли су – књаз Петар Карађорђевић и војвода Марко Миљанов Поповић. Остало је у народу да се приповиједа како је на питање књаза Петра који је најбољи војвода у српству, војвода Марко одговорио: ”Ми смо имали двије војводе у српству – Милоша Обилића и Карађорђа. Трећи војвода је овај којег смо данас сахранили – Миљан Вуков”. Његов син Гавро постао је први дипломирани правник и дипломмата из Књажевине Црне Горе. Други син Тодор није се даље школовао, него је остао уз оца Миљана. Био је лепог мушког склопа, жудан јуначких подвига, љубимац свога оца и командир је Љеворечко-Коњушког батаљона постао са 22 године. Истакао се у боју на Буковој пољани. У боју на Новшићу 1879. са својим батаљонима спасио је дио поражене црногорске војске, којом је командовао војвода Марко Миљанов Поповић .

Војвода Миљан Вуков Вешовић јесте човек који је дуже од три деценије, у државничком и ратничком смислу, вођа највећег српског племена, како је Васојевиће назвао умни Јован Цвијић. Извршио је духовно и политичко сједињавање свих братстава на територији Лијеве Ријеке и Лимске долине да би их тако хомогене и обједињене прикључио дијелу Црне Горе. Донет је ”Васојевички закон у 12 тачака”. А Марко Миљанов, који га је истински уважавао и увек испред себе “истурао”, написао је: “Сви смо ми војводићи, а Миљан је прави војвода! Прислонио је књазу и Црној Гори још једну Црну Гору а и друго, те нема ниједног главара који би му могâ рећи: ”Помакни се, да сједнем!”.

Васојевићи су својим јунаштвом бранили своју слободу и били борци против турских зулума и  против исламизације, враћајући их православној вери и племенској заједници. Десетак братстава се делимично или потпуно потурчило под страшним зулумима Отоманског царства 1710. године. У Горњим Васојевићима 1858. године извршено је покрштавање и није било више муслимана. ”Васојевићки закон у 12 точака” истиче: ”Точка 4: Потурчењаке нико да не убија, но да се остави свакоме братству да своје врне у прађедовску вјеру. Ако потурице не буду олџије, да буду нагонџије, а ћотеци што ко понесе. Точка 5: Ко се по данас потурчи и лажну вјеру прими, да се за Турчина држи”.

Аутор истиче да су Васојевићи од давнина живјели ратничким животом, али је њихов начин ратовања био специфичан. У вријеме док није било регуларне војске, сваки пунољетан мушкарац је боравио у свом дому и сваког тренутка био у приправности за активирање на бојном пољу. Када би се огласила опасност од напада, истог тренутка мушкарци су узимали оружје које је увијек у кући било на дохвату, и стављали се у заштиту становништва својега насеља, односно васојевићке територије. Умјесто војничке трубе, које тада није било, служили су се ратним покличом ”устај ко је Васојевић”, и истог тренутка сваки мушкарац опасује кожни силав са мецима, завлачи испод њега мале пушке и дугачки нож звани ”хàнџāр”, узима пушку, која је увијек била на дохвату и исправна за дејство, и ступа у борбу са непријатељем. У случајевима када због удаљености није било могуће дозивати борце поменутим покличем, оглашавање за узбуну је вршено звоњењем црквеног звона, или пуцањем из ватреног оружја и покличом.

Велики број Васојевића се ислилио због турских зулума преко Саве и Дунава са осталим Србима које је предводио патријарх Арсеније II Чарнојевић. Приликом повлачења Васојевићи и остали Срби су се јануара 1690. године, пролазећи кроз Бихор, сукобили и поразили турску војску . У другој сеоби на чело Срба ставио се патријарх Арсеније  Јовановић Шакабента. Он је позвао све хришћанске вјернике да се, у савезу са аустријском војском, дигну на оружје ”против Турчина”. На овај позив одазвали су се Васојевићи, Кучи, Братоножићи и Пипери и арбанашка племена Груде и Хоти. У снажном окршају код Пећке Патријаршије истакао се војвода Радоје Бабовић који је са племеницима ослободио Патријарха Шакабенту и оца Пајсија и заједно са војводом Радоњом Петровићем и  војводом Вуксаном Бојовићем, пратили су Патријарха до манастира Шудикове и са васојевићким борцима су пошли  преко Бихора и Пештери и стигли у Србију. Патријарх је тада доделио Радоју Бабовићу титулу кнеза и братство Бабовићâ одликовао Крстом Арсенија  Јовановића Шакабенте. Крст се и данас чува у кући Велимира Радојева Бабовића. Преносио се с колена на колено од 1737 године и као светиња чуван преко триста година у братству Бабовићâ.

Аутор је на основу историјских збивања приказаних у литератури и предањима хронику одбране Васојевића илустровао кроз битке са нелогичним савезом Братоножићâ и Турака на Алесендровдан 1658. године. Прецизније, за време Кандијског рата. Васојевићи су извојевали победу и у част победе подигли цркву у Лијевој Ријеци. Због учешћа Васојвићâ на страни Млетаче републике за време Морејског рата Турска их је напала 1690. и разорила села, породице и заједно са кугом извршила покољ и пустошење. Тада је настала и велика сеоба Срба под Арсенијем  Чарнојевићем у Србију. Османлије су у континуитету наставили стравичне ударе и покоље и пустошење Васојевића 1737. и 1738. године. Тада су се многи Васојевићи и други племеници одселили са Патријархом Арсенијем  Јовановићем за Србију, Сремске Карловце и Русију, а истакнуте војводе Бојовићи су погубљени заједно са истакнутим братственицима и племеницима. У векој борби са Климентима 1751. на Крчеву Васови јунаци су победили и протерали Турке са своје земље где је Свети Сава освештао 1219. године манастир Ђурђеве Ступове који су подигли Немањићи. На Крчеву су се истакли јунаци Мирчета и  Милутин  (Катанићи), Лека  Ђиновић, војвода и кнез Радоје  Бабовић, Раслав Бабовић и други храбри Васојевићи. Османлије су доживеле пораз и у бици на Лопатама 1796. године.

Први српски устанак под вођством Карађорђа био је инспирација Васојевићима да се дигну на устанак и сложно истерају Османлије са наших простора. Тако су се Васојевићи срели са Карађорђем на Суводолу и учествовали у бици 1809. године. Тада су Васојевићи добили више барјака од стране Карађорђевих војвода, а њихова подела извршена је на Краљштици. Васојевићи нису имали мира, јер су их Турци напали у боју на Полимљу 1854.  и заједно уз помоћ осталих племена победили моћне Османлије. Следили су бојеви за ослобођење на Полици и Љешници 1854. године. Настављене су борбе за ослобођење 1857. на подручју Васојевића, 1858. у боју за ослобођење Колашина и 1859. у Бихору, Велици 1859. и 1861. за ослобођење Доњих Васојевића. Одлучне борбе Васојевића одиграле су се 1862. на Превији и Полимљу. Бој на Рудешу се одиграо 1862. године, Шекулару 1876. и  победа  у боју на Вучјем долу 1876. и одлуча битка на Буковој пољани 1877. године, Манастира Мораче 1877., бој на Новшићу 1879. године. Аутор је сликовито описао све бојеве које су водили Васојевићи за ослобођење од Турака. Истовремено и учешће Васојеића у бБоју на Вучјем долу и другим ратиштима, где се бранило племе и отаџбина од непријатеља. Млади историчар је уложио своје истраживачке напоре да осветли вековну борбу Васојевића за слободу и слободу по присаједињењу Црноје Гори, као и заједничку испомоћ и учешће у Првом српском устанку.

Васојевићи су дали немерљив допринос у првом и другом Балканском рату, у Церској бици и у славној Мојковачкој бици штићењем одступнице српске војске и касније на Солунском фронту.

Аутор истиче: ”Мојковачка битка је златним словима уписана у српску историју. Показала је оне врлине Црногораца које су митска основа сваког великог, јуначког народа, а Црногорци то јесу – храброст и жеља да се брату помогне у невољи. Каква невоља! Да није било битке на Мојковцу у којој је сердар Јанко Вукотић повео и ћерку Василију, ко зна како би Србија данас изгледала и којим би се језиком у њој говорило. Цитирам Василију, црногорску Милунку Савић: ”Да није било крвавог Божића на Мојковцу, не би било ни Васкрса на Кајмакчалану”. И још смо од ње сазнали шта су Црногорци мислили о том боју: (цитирам) ”Праведно је и поштено је, и људски је ово што радимо: бранимо свој образ и свој голи крш. То је једино што нам ђедови оставише: образ и крш. Камен се овђе диже високо, у недоглед, губећи се у плаветнилу неба. А земље мало, педаљ-два, тек да се не каже да је нема. Важно је да је братска српска војска измакла, ако ми изгинемо имаће ко да нас освети и сатре швапску силу”. Одбранили су свој образ, иако је крш једно време Вељег рата био у туђим рукама. Зато ће гусле увек имати стихова да опевају истинску гордост, част, чојство у песмама о својим јунацима, што је величанствено урадио Радован Бећировић у песми Мојковачки лав и Мојковачка битка”.

Сердар Јанко Вукотић и његова војска су добили највећу похвалу од самог краља Александара Првог Карађорђевића који је одао признање Црногорско-санџачкој војсци и њеном команданту сердару Јанку Вукотићу, чије ријечи представљају најтачнију историјску оцјену улоге црногорске војске и њеног легендарног команданта. Одликујући га Карађорђевом звијездом са мачевима том приликом  је рекао: ”Војводо, Ви сте се више него ли одужили Српству, зато ми је драго што ми се пружила прилика да Вам лично из руке у руку предам за сада ово моје мало признање. Ми, Срби, дужни смо да се са поносом сећамо оних црногорских хероја који се вољно жртвоваше на Мојковачким положајима за спас српске војске и српскога народа. Захваљујући само великом осећању српства и братства, Црногорско-санџачка војска је истрајала у борби и потврдила старо уверење нашег народа да су Црногорци срж српства, његова узданица и његови вековни браниоци”.

          Деветог јануара непријатељ је нападао васојевички одред код Берана и ево како у својим ратним забељешкама каже ђенерал сердар Јанко Вукотић о овом нападу: ”27. (стари календар) отпутовао сам за Беране, где  већ има борби на живот и смрт. На боиште сам стигао око 10 сати. У то време вођаху се борбе по улицама Берана. Иако је непријатељ надмоћнији није успио да Васојевићки одред смјеста потисне, а фронт овог одреда простирао се од ријеке Лима на Ђурђевим Ступовима и даље везу одржавао са извиђачким четама, које су одржавале везе између овог и мојковачког фронта. Храбри Васојевички одред овог дана, као и претходних (25. и 26. по старом календару) издржавао је и извојевао као и увијек до тада славну побједу над многобројним непријатељем. У овим борбама Васојевићи су имали већи број мртвих и рањених”…

А команданту Васојевићког одреда војводи Лакићу Војводићу краљ Никола је послао телеграм сљедеће садржине:

”Мојим храбрим Васојевићима изјављујем моју краљевску благодарност, како на храбром и неустрашивом држању у борбама против надмоћнијег непријатеља, а тако исто на хуманим и братским поступцима, исхрањујући не само војнике из васојевићких бригада, већ и остале војнике црногорске и српске војске, који дејствују и пролазе преко ваше територије. Истрај јуначки сој Васојевачки! Велика српска породицо, да се хвалиш и поносиш међу морем и Дунавом док год буде Срба и јунака! Истрајте најљепши синови моји!”

Академик Милосав Бабовић: ”И кад смо бивали надвладани, бранили смо се не штедећи животе”. Храброст Црногораца у Мојковачкој бици, о Божићу 1916, када су Српској војсци и народу штитили и омогућили одступницу пред надмоћнијим непријатељем, постала је легенда. Херојство које су Црногорци доказали у Мојковачкој бици било је исказ њихове вишевековне историје, оданости осећању Српства, култу слободе и завету отпора непријатељу. ”Мојковачка битка је величанствен чин Црногорске војске, подвиг којим се може поносити цело Српство, а други народи који цене жртвовање за слободу и братство, могу је помињати као пример. Постоји запис о поруци Николе Пашића Јанку Вукотићу: ”Ако задржите Швабе 24 сата, одужиће се Српству довека”, пресудној да војска прихвати битку.

После капитулације Црне Горе део бораца који није пошао са српском војском због злочина који су вршили аустроугари основао је комитски покрет. Најстарији по чину и по положају био је Радомир Вешовић, па су све четовође комитâ са њим одржавале везу, а четовође комитâ на осталом подручју Црне Горе биле су самосталне.  Послије пробоја Солунског фронта 1918. године, у чијем саставу је из Васојевићâ било доста официра, подофицира, каплара и редовних војника – комитски вођа поручник Бошко Ђуричанин је извршио више војних акција на територији Полимља Послао поруку  мајору Милу Саичићу да са устаницима беранског краја и уз помоћ комита разоружа швапску посаду у Беранама те је аустроугарска посада у Беранама предала 1. Октобра оружје.

”У   периоду  од  13.  до  15. октобра 1918. године, оружаним акцијама комита и устаника разоружани су сви швапски гарнизони и жандармеријске станице и ослобођена читава територија Васојевићâ и поновно формиране Горњовасојевићка и Доњовасојевићка бригада. Командант свих устаника постао је дивизијар Лакић Војводић. Тако су васојевићке бригаде 1918. године, ступиле у борбена дејства против окупатора и ослободиле читаву територију Васојевићâ. А када су српске трупе под именом ”Јадранске трупе” са генералом Драгутином Милутиновићем на челу, стигле у Гусиње из Метохије и упутиле се према Скадру и Подгорици, њима су се прикључили и батаљони Горњовасојевићке бригаде. Након ослобођења Подгорице, црногорске трупе су распуштене, а генерал Милутиновић је честитао дивизијару Лакићу Кастратовићу на храбром држању њихових трупа”. Поред ослобођења своје територије и учешћа заједно са  Јадранским трупама у ослобођању осталих делова Црне Горе, Васојевићи су дали велики допринос у стварању заједничке државе Црне Горе са Србијом.

О устанку у Другом светском рату и догађајима аутор је кратко писао на основу доступних историјских чињеница, литературе, архивске грађе  и казивања савременикâ. О доприносу појединаца више ће се сазнати у наредној књизи након отварања свих архива у земљи и савременим истраживањима историчара о Другом светском рату.

Захвални смо младом историчару што је кроз времеплов аналитички, на основу расположивих чињеница и предања, написао дело које обухвата период слободарских традиција Васојевићâ у последња три века.

Читајте књигу Горана Киковића да бисте сазнали више, него што сте знали. Иако нисам историчар, са изуетном пажњом сам читао ово дело које је првенац по садржају и времену истраживања у нашој историјској литератури. Цитирао сам делове из књиге како бих сликовитије интегрисао сазнања о слободарским биткама Васојевићâ у протекла три века. Аутору предстоји да и даље настави истраживање ове сложене историјске проблематике и исту употпуни новим сазнањима о биткама и људима који су се храбро борили за слободу кроз векове.

Нема коментара

Напишите коментар