У Београду представљена књига Уроша Росића Хуманост без граница
Велики хуманитарац Урош Росић, потакнут реченицом Бране Црнчавића „само оно што је уписано, то ће бити запамћено“, коју је Брана изговорио 1991. године након прве Урошеве допремљене помоћи, написао је књигу о свом животу.
Ова књига је стаза којом је Урош из Сајковића ходао пуних 70 година, и како сам каже, посртао, падао и устајао.
У књизи се могу наћи и многобројне захвалнице, а било их је укупно 112, из региона и Србије, из Републике Српске Крајине, из разних здравствених установа, а једна од дражих му је Ружичасти Grand Prix који додјелјује Радио 202.
– У овој књизи сам ставио акценат на мој Сајковић. Сајковић је било партизанско село, а Сајковљани су били међу првим жртвама у Другом свјетском рату. Иако је била црква у Сајковићу, послије Другог свјетског рата, Сајковљани су се одрекли цркве и Бога, па је Губин преузео цркву и попа – рекао је Росић и додао да је његов предак био први кум цркве и за кумство дао шест волова, што би данас могло да се мјери са два аутомобила.
Сајковић, код Ливна, подножје Динаре. Село је између Ливна и Грахова, у центру Ливањског поља, с једне стране су хрватска, а са друге српска села.
– Од малих ногу смо знали ко је Србин, а ко Хрват. Ту је близу рођен и Гаврило Принцип, одатле је и Старац Вујадин.
Росић је у књизи писао о првом учитељ, о крпењачи која је замијенила лопту, о чувању стоке и многим другим дјетињим догодовштинама. И управо због тих успомена, читајући ову књигу многи Сајковљани, а и други, вратиће се стазама свог дјетињства.
Поред година дјетињста, Росић описује и младалаштво, одлазак у Њемачку, па и ратне године када је почео да сакупља хуманитарну помоћ.
На промоцији су присуствовали Росићеви чланови породице и пријатељи који су имали само ријечи хвале за њега.
Са супругом Милицом се упознао 2001. године приликом предаје хуманитарне помоћи у Кули.
– Одмах сам помислила да тај човјек нечему вриједи. И дан данас иако се више не бави хуманитарним радом, не пропушта прилику да помогне другима – рекла је Милица Росић.
Са тим се сложила и Росићева сестра Госпава Пајчин и навела да њен брат није само хуман према породици, него и цијелом српском роду којем је помоћ потребна.
– Поносна сам на свог брата – рекла је са сузама у очима Пајчинова.
О Урошу је говорио и Борко Кашански новинар Српског телеграфа наводећи да прије него што је прочитао Росићеву књигу није имао одговор на просто питање шта уопште значи бити хуман.
– Сви ми понекад помогнемо, али то је далеко од несебичног помагања, када не тражиш никакав интерес – рекао је Кашански и додао да је свакако и битан списак људи, њих 150 који су Росићу помагали у хуманитарним активностима.
Предсједник Одбора за дијаспору и Србе у региону Миодраг Линта је такође присуствовао промоцији и том приликом рекао да Росића краси црта хуманости и жеље да помогне свом народу.
– Урош Росић се ангажовао и на обнови споменика погинулим Сајковљанима, тако да се поред хуманитарног рада бавио и културом сјећања. Видимо и кроз ову књигу и бројне захвалнице да је баш био посвећен томе да помогне онима којима је помоћ била потребна.
Линта је споменуо Росићево ангажовање на обнови партизанског споменика у Сајковићу, који је искористио ову прилику и захвалио се донатору Мирку Јозићу угледном човјеку који живи у у Њемачкој, а који је финансирао рестаурацију споменик. Добротвори су били и Здравко Ињац и Никола Петровић.
Текст и фото: Драгана Бокун
