Породица и пријатељи се опростили од мр Миле Дакића

Данас је у Београду на Новом бежанијском гробљу сахрањен истакнути историчар, писац и крајишки политичар мр Миле Дакић (1931).

Сахрани су поред ожалошћене породице присуствовали и његови најближи пријатељи, њих око 50. Његов земљак и пријатељ Петар Шаула је одржао говор у ком између осталог каже да је одласком Миле Дакића, Војнић, Кордун и српски народ остао без врсног интелектуалца голубљег срца, без хроничара велике српске несреће, без свједока изгубљених нада. Осиромашили су кроз неколико дана, тек сада свјесни колико су са њим богати били.

У наставку можете прочитати говор Петра Шауле у цјелости.

„Ожалошћена породицо Дакић, поштовани пријатељи и познаници, драги Миле…

У поподневним часовима, уз породичан угођај најрадоснијег хришћанског празника, док очекујем успоставу везе са Болницом Батајница, за тренутак у мислима одлутам на Кордун. Одлутам под ону „крушку Илије Митраљесца“ и слушам твој глас што лебди над прљугом и жутуљом нашег Завичаја.

И он, тиши и све тиши полагано се губи, нестаје… идеш за њим, одлазиш према партизанској болници Петрова гора. Прате те стихови пјесме „На Кордуну гроб до гроба…“ а ти полако, корак по корак, онако како си увијек ходао, у вјечност си кренуо.

Онда се пренем. У стварност ме врати очекујући глас, љубазне докторке из „страшне Болнице“. Послије радосних информација Бадњег дана, осјетих тугу. Слушам и не вјерујем. Изговарају ми твоје посљедње ријечи: „Лијепо ми поздравите моје најмилије и све пријатеље“, отишао је Миле Дакић заувијек. Тачно у подне, на дан Христовог рођења ове 21. године у 21. вијеку преселио се Миле на мјесто које праведници праведнијим свијетом називају.

Одвела те кажу болест која све напада, а најбоље одводи…

Драги Миле, да су живи, овдје би данас са нама биле још двије легенде Петрове горе: Саво Златић и Јаков Крањчевић Брада. Они ти не би дали умријети, они би те у легенду повели. Сад те тамо чекају.

Далек је Кордун, наш Војнић и твоје рођено село Клипино Брдо, драги Миле. Политика и судбина се са тобом и свима нама поиграла. Да ли само судбина? Твој вјечни дом је сада Бежанијска коса. Простор који су Београђани по бјежанијама назвали. Зар нам је суђено да читав живот бјежимо?

И кад помислимо да смо коначно стали, на Бежанији нас оставе.

Бјежао си Миле из сиромаштва у богатије сутра, бјежао си од смрти живот тражећи и нудећи, трчао из ропства у слободу, бјежао си од неправде у књиге своје се сакривајући. А неправда те увијек, иза ћошка сачекивала и некуда одводила.

Драги  Миле,

за великим трагови остају, а ти си био већи од нас. Твоје, једно од мноштва написаних дјела, „Бол у прсима“ дави, гуши, стеже, моли и дозива… сад се преселио у прса нас који смо те вољели и поштовали. И онда када се са тобом нисмо слагали.

Војнић, Кордун и српски народ остају без врсног интелектуалца голубљег срца, без хроничара велике српске Несреће, без свједока изгубљених нада. Осиромашили смо кроз неколико дана, тек сада свјесни колико смо с тобом богати били.

Поздрави нам у том новом свијету све историјске хроничаре /Ђуро Затезало/. Ти и они сте најизворнији записивачи и свједоци геноцида које су усташке власти Хрватске над српским народом Лике, Баније и Кордуна спровеле. Ви сте записивачи трагедије којој се и данас зли људи смијеше.

Поздрави нам пријатеље – саборце, осветнике, њих је твоја прича истином оковала, а Кордунаше славом овјенчала. Хрватска власт је тебе и твоју слободу затворила, измишљајући оптужницу за оно што ниси учинио. Нису те сломили.

Вратио си се слободан својој Мири, ‘ћери Драгани, сину Споменку и његовој породици, јачи за искуство које ти није требало, које ниси заслужио. Српска власт и појединци из те власти нису те разумјели. Признали су те онолико колико им је требало. Само ријетки те нису заборавили.

Данас ће за тобом и нама, избјеглицама, расутим по Сили Неправде, Петрова гора закукати, данас ће цијели Кордун заплакати, данас ће ти се споменик на Петровцу поклонити, онако очерупан и унакажен показујући оно што си иза себе оставио!

Твоје књиге чувају оно што смо ми изгубили!

Почивај у миру, заслужио си… одмори се. Знам, зове те Кордун, уморан си. Нећеш стићи, скоро си отуда дошао. Овдје да умреш?

Нас двојица нећемо довршити започете диване о Споменичкој баштини Кордуна, наставићемо то на небу кад комшије постанемо… одлазиш, а остајеш у најљепшим успоменама!

Твоји најближи за тобом тугују, супруга Мира, ћерка Драгана, син Споменко са супругом Линдитом и унучад Сузана и Менди, а са њима огромну тугу пријатељи твоји дијеле.

Буди са анђелима, у миру Божјем дружи се са својим родитељима мајком Драгицом и оцем Симом, сестрама и браћом, обиђи лагано све своје Кордунаше.“

 

НЕКАТИ ЈЕ ЛАКА ЗЕМЉА,

ПОЧИВАЈ У МИРУ!