Послије 35 година Миљановчани поново заједно

Миљановчани из цијелог свијета окупили се да сачувају успомену на завичај, одају почаст страдалима и пренесу потомцима причу о селу којег више нема

Тридесет пет година прошло је од када су се мјештани Миљановца, села смјештеног између Дарувара и Пакраца, посљедњи пут окупили у свом завичају. Рат их је расуо по свијету, а некадашње село од око стотину кућа и 580 становника, у којем су вијековима живјели углавном Срби, данас је потпуно промијенило своју структуру. Срба у Миљановцу готово да више нема, а у њега су се након рата доселили Хрвати, углавном из Босне и Херцеговине.

Ипак, километри, океани и деценије нису успјели да прекину оно што је најјаче – припадност родном крају. Управо зато је овогодишње окупљање Миљановчана 20. јуна 2026. године на Стражилову, код Славонаца Здравка Жигића Шумара и његове жене Наде, било много више од дружења. Био је то сусрет људи које су животни путеви одвели на различите стране свијета, али који су у срцу сачували исто село, исте успомене и исти завичај.

На заједничком ручку окупило се више од 150 људи, док је вечерњем дружењу присуствовало више од 90 некадашњих мјештана и њихових потомака. Дошли су из Сједињених Америчких Држава, Канаде, бројних европских земаља, али и из Србије. Посебну емоцију изазвао је долазак двојице људи који су се вратили да живе у Миљановцу.

Дан је био испуњен снажним емоцијама. Препознавали су се послије више од три деценије, присјећали школских дана, комшија, сокака, њива и дворишта у којима су одрастали. Није недостајало, ни суза, ни осмијеха.

Како је за „Српско коло“ испричао организатор окупљања, Василије Васо Павковић, емоције нико није могао сакрити.

– На овом сусрету сваки трећи човјек је плакао, а када смо се растајали – сваки други. Тридесет пет година је прошло. Неко се није видио од рата, неко се препознао тек када је чуо глас или видио осмијех. Било је много суза, али и много среће што смо поново заједно – каже Павковић.

Иако су сјећања на трагичне догађаје била неизбјежна, дружење је протекло у ведром духу, баш онако како би, кажу, било и да су се окупили у свом селу. Кувао се срнећи паприкаш, испечена су два прасета и два овна, а уз пјесму и разговор дружење је трајало до касно у ноћ.

Колико су овакви сусрети снажни говори и један дирљив детаљ – двојица Миљановчана, који су још прије рата били у завади, овом приликом су се помирили.

Окупљање је почело минутом ћутања за све страдале мјештане села.

Поздрављајући окупљене, Василије Павковић подсјетио је да Миљановац није само мјесто на карти, већ завичај који свако од њих носи у срцу.

– Данас нас прожимају помијешана осјећања – неизмјерна радост што се поново видимо, али и дубока туга. Вихор рата нас је трајно отјерао са наших огњишта. Вријеме није избрисало сјећање на наше сокаке, наша дворишта и нашу родну груду. Опстали смо и подигли нове домове широм свијета, али коријен који носимо у срцу нико није могао ишчупати – поручио је Павковић.

Он је подсјетио да је окупљање посвећено и свима онима који више нису међу живима.

– Наша је света дужност да се са најдубљим поштовањем и пијететом присјетимо невиних жртава нашег села које су страдале од усташке руке у Другом свјетском рату и у посљедњем рату. Не смијемо заборавити 24 мјештанина Миљановца мучки убијена током Другог свјетског рата, као ни десет наших сељана који су изгубили животе 1991. године. Њихова жртва нас обавезује да чувамо успомену на Миљановац, да је преносимо нашој дјеци и унуцима и да останемо сложни – нагласио је он.

Миљановац је тешко страдао већ у првим мјесецима рата. Након оружаних сукоба 18. августа 1991. године живот је изгубило десет мјештана. Четворица су погинула у борбеним дејствима, троје цивила убијено је у селу, двије жене су киднаповане и до данас нису пронађене, док је један човјек свирепо мучен и убијен. За ове злочине, према свједочењима преживјелих, никада нико није одговарао.

Окупљенима се обратио и отац Ђорђе Милидраг, који је поручио да су молитва и сјећање највећи дуг који живи имају према својим прецима.

– Данас свједочимо срцем, устима и својим присуством да наши страдали нису створени да пропадну. Њихова ријеч и њихови животи и даље пребивају у нашим срцима, молитвама и мислима. Важно је да знамо да њихова имена нису записана само у нашим срцима, већ и на небесима. Наш молитвени вапај није тужног, него радосног карактера, јер им је Господ даровао вјечну памјат – поручио је отац Ђорђе, пожеливши свима здравље, мир, благослов и мудрост.

Некада је у Миљановцу радила четвороразредна основна школа, док су ученици од петог разреда наставу похађали у Сирачу. Данас су школска звона утихнула, а село које је некада било пуно дјечје граје остало је без својих некадашњих становника.

У времену када се људи све више отуђују, а млађе генерације често знају врло мало о завичају својих предака, оваква окупљања добијају посебан значај. Она нису само прилика да се обнове стара пријатељства, већ и да дјеца и унуци упознају своје коријене, чују приче о селу из којег потичу и схвате да завичај није само мјесто рођења, већ дио идентитета који се преноси са кољена на кољено.

Миљановчани су то још једном показали. Иако их је живот расуо по цијелом свијету, нису дозволили да се изгубе ни сјећање, ни припадност, ни заједништво. Зато је овај сусрет био много више од обичног окупљања – био је доказ да завичај живи онолико дуго колико га људи носе у свом срцу.

Новинарка Српског кола

Драгана Бокун