Представљена књига „Деца у логорима Независне државе Хратске“, ауторке Данице Каће Чоловић
ДА СЕ МОНСТРУОЗНИ ЗЛОЧИНИ НАД ДЈЕЦОМ
НИГДЈЕ И НИКАДА ВИШЕ НЕ ПОНОВЕ
„Ова књига посвећена је дјеци чије је животе угасило зло и безумље које је владало у Независној држави Хрватској од 1941-1945. године. Тада је више десетина хиљада дјеце истргнуто из мајчиног загрљаја и предато смрти. Десетине хиљада најљепших цвјетова звјерски је ишчупано из врта човјечанства. Сјећање на те невине жртве живи у нашим срцима. То је наук и опомена будућим покољењима да не дозволе, никада и нигдје, постојање логора у којима ће дјеца умирати од глади и бити убијана. Да не дозволе да клање дјеце буде мјерило нечије највеће храбрости, што су сматрале и истицале усташке убице“, рекла је, видно потресена, ауторка Даница Каћа Чоловић, додајући да је „ова скромна књига написана како вео заборава не би покрио мале намучене страдалнике“.
БОЛНО СВЈЕДОЧЕЊЕ О ЈЕЗИВОМ СТРАДАЊУ
„Крајишки културно историјски центар“ Београд, један од издавача ове књиге, која говори о највећим страхотама у Другом свјетском рату, потрудио се да ово дјело угледа свјетлост дана. По ријечима Мирка Радаковића, предсједника „Крајишког привредника“, због тога су издавач и сви они што су се залагали да ова књига изађе у јавност, трпили и још увијек трпе нападе не само од стране Хрватске, већ од многих истакнутих људи у Србији чији би задатак управо требало да буде да се разоткрије истина о свему ономе што се догађало, не само у Јасеновцу, него на комплетном простору некадашње НДХ.
Радаковић је истакао да је врло важно да истина о овим догађајима мора да се шири, да свјетска јавност буде упозната са њом, а у прилог томе, цитирао је ријечи владике Николаја Велимировића изговорене о Јасеновцу 1946. године. Посебно је апострофирао трећи завјет владике Николаја: „Срби цијелом свијету објављујте њихово страдање, да се никада не би поновило оно што се њима десило“, мислећи, прије свега, на страдали српски народ, али и све друге страдалнике у Јасеновцу и НДХ.
Др Момчило Суботић, научни савјетник у Институту за политичке студије Београд, један од говорника на овом скупу, истакао је да је ово добро структуирана и укомпонована књига Данице Каће Чоловић која говори о страдањима дјеце у НДХ, а њен доминантнији дио говори о подвизима Диане Будисављевић, која је спасавала ту дјецу.
„Ова књига представља једно болно свједочење о језивом страдању српског народа , посебно српске дјеце у логорима хрватско-усташке монструозне НДХ. Ово дјело је књига и о великој српској добротворки , храброј и племенитој Аустријанки Диани Будисављевић, која је из усташких логора смрти успјела да спаси око 12 хиљада српске дјеце. Спасавањем српске, као и јеврејске и ромске дјеце, ова честита жена је посвједочила да је злочиначки режим имао логоре за дјецу, што није имао ни Хитлеров нацистички режим. Осим што су их убијали, они су најздравију српску дјецу претварали у модерне јаничаре, у сврху злочиначких намјера стварања вјерски и национално чисте католичко-хрватске државе. Ауторка је приказала и сву драматику ове „хрватске“ и „католичке“ дјеце кад би сазнала истину о свом поријеклу и њихов каснији сусрет са породицом и завичајем“, рекао је, између осталог, др Суботић, а као један примјер у књизи се наводи судбина познате глумице Божидарке Фрајт.
Др Суботић сматра да друштвени значај ове књиге представља свједочење преживјеле дјеце логораша, од којих се неки сјећају лика и дјела своје спаситељке Диане Будисављевић.
„Књига је опремљена и одговарајућим документима. Законским одредбама НДХ, о стављању Срба, Јевреја и Рома ван закона, а између осталих и Законском одредбом о размјештању избјегличке дјеце по хрватским сељачким и грађанским породицама и њихов одгој у хрватском духу“, закључио је др Суботић уз опаску, да је за сврху покрштавања формиран Одбор тројице надбискупа-бискупа (Степинац, Бурић, Шмарк,) чији је задатак био да рјешава сва питања у вези конверзије.
ПО ПОВРАТКУ ИЗ ЛОГОРА ДОЧЕКАО НАС ЈЕ САМО БУНАР ПУН ЛЕШЕВА
Посебно потресну исповјест присутнима је изнијела Јелена Радојчић, дјевојачко Бухач, члан УО Удружења логораша Јасеновац. Рођена је у селу Јабланац надомак Јасеновца. Њену, са осталим српским породицама из тога краја, партизани су 1941. године пребацили у Босну. Ту су остали до непријатељске офанзиве јуна 1942. године. Отац је још тамо ухапшен и у непознатом правцу одведен од усташа и никада га више није видјела. Мајку, са нејаком дјецом, усташе су даље одвели у 24 километра удаљени логор Стару Градишку. Јелена је тада имала само осам година, али се многих ствари јако добро сјећа.
„Још нисмо ни ушли у унутрашњост логора, ваљда се чекало да се дио за нас испразни, тако што би неке поубијали, видјела сам како убијају малу Јеврејку само зато што је имала златне минђуше, које по наредби није одмах предала. По уласку у логор лежали смо на голој земљи, пили смо воду из бунара гдје се слијевала и кишница и фекалије, а имали смо и један оброк дневно који не бих сад могла да опишем од чега се састојао. Кажу да су нас тровали и содом, очито не довољно, тако да сам преживјела. Сјећам се кад се у логору појавила Диана Будисављевић, да је ишла од мајке до мајке и убјеђивала их да она преузме њихову дјецу како би их одвела ван логора и на сигурније мјесто. Моја мајка је тешка срца предала троје дјеце сматрајући да их више никада неће видјети. У Загребу су нас одвели у Завод за глувоњеме и добро се сјећам да је једна часна сестра одвела мог брата Илију на купање. Кад га је обукла и одвела уз степенице никада га више нисам видјела. Претпостављам на покрштавање и можда је он сада неки фратар или ко зна шта, али моја жеља касније, кад је све завршило, али и данас такође је остала иста, да га пронађем. Имао је биљег на сљепочници и по томе бих га сигурно препознала. Касније сам у Загребу нашла и његова и моја документа, али њега још увијек нисам пронашла“, прича Јелена Радојчић, додајући да се из тих докумената, картона, могло видјети да их је Диана Будисављевић спасила.
Јелена је пребачена у Подравину да тамо служи у некој усташкој породици. Није јој било лако, како каже, тукао је како је ко стигао, али ипак неким чудом је све то преживјела. Преживјела је и мајка и заједно су се вратилле у Јабланац гдје је све било попаљено, а остао је само породични бунар пун лешева. Јелена, мајка и брат, су отишли да живе у Никинце, а она затим у Нови Београд. Члан је удружења логораша, а била је и активни учесник на изложби о Јасеновцу прошле године у згради УН у Њујорку. Сада се спрема на пут за Израел, све то само са једним циљем да се истина о усташким злочинима чује, види, не заборави и не понови, поготово не над дјецом.
НИ ХИТЛЕРОВА ЊЕМАЧКА НИЈЕ ИМАЛА ПОСЕБНЕ ЛОГОРЕ ЗА ДЈЕЦУ
О усташким логорима за дјецу говорио је и генерал Српске војске Крајине Милисав Секулић. Истакао је да је у Сиску основан усташки логор 3. августа 1942. године, у чијем је оквиру био посебан дио службеног назива „Прихватилиште за дјецу избјеглице“.
„Кроз дјечији логор у Сиску прошло је више од 12 хиљада дјеце одвајаних од мајки. До 8. јануара 1943. године, било је затворено 6 693 дјеце, угавном српска нејач са Козаре, Баније, Кордуна, Славоније… У Сиску постоји дјечије гробље Виторовац, на коме је сахрањено више од 2 000 дјеце од јуна до децембра 1942. године. У НДХ је страдало најмање 74 360 дјеце“, изнио је, запањујуће податке, генерал Секулић, питајући се шта је било са оном дјецом чији су родитељи страдали, а она остала сама.
Секулић је навео да је за вријеме Битке на Козари побијено 10 хиљада људи, а њих 50 хиљада је само тада одведено у логор Јасеновац. Зато сваку ову жртву треба памтити и причати о томе.
„Кад би ми можда неко дао гаранцију да се овакве ствари више неће поновити, ја о овоме не бих причао, али све чињенице говоре да би се то опет могло догодити“, нагласио је генерал Секулић, потврђујући ову тезу докторатом патолога др Зорана Станковића. У свом раду, др Станковић наводи у бројкама како су на најбруталнији начин убијене српске жртве од 1991-1996. године, почевши од прострелних рана, преко вјешања, вађења утробе, масакрирањем разних врста, до тога да је једна дјевојчица жива бачена свињама да је поједу.
Завршавајући промоцију, Мирко Радаковић је рекао да је резиме ове књиге преведен на руски, њемачки и енглески језик. Захвалио се свима онима који су то урадили, као и рецензентима књиге др Момчилу Суботићу и др Драгану Шкобаљу. Још једном је истакао да ово вриједно дјело представља прави пут у ширењу истине о нашим мученицима, али да поред свих монструозних радњи и чињених дјела, кроз књигу провијава љубав према човјеку. По њему се може извући закључак да су дјеца цвијеће и да је живот у дјеци.
Због тога је, на крају, Радаковић, младој умјетници Дијани Драгосављевић, која је својом пјесмом и флаутом отворила и затворила овај скуп, предао пригодне поклоне и још једном пожелио да се оваква пошаст никада и нигдје не понови.
Текст и фотографије: Жељко ЂЕКИЋ
РЕАКЦИЈА НА ТВРДЊЕ МУЗЕЈА ЖРТАВА ГЕНОЦИДА
Мирко Радаковић је у више наврата напоменуо да је књига „Деца у логорима Независне државе Хратске“, у рукопису предата и Музеј жртава геноцида, како би се чуло и њихово мишљење и да је добио „запањујући одговор у писаном облику“ од директора Вељка Ђурића Мишине„да ово дјело не вриједи ништа и да књигу не треба објављивати“. О наведеној изјави, али и општем раду директора Музеја жртава геноцида, своје мишљење присутнима изнио је и Миодраг Којић, потпредсједник Управног одбора Удружења за одбрану ћирилице.
„Не само да је директор Музеја жртава геноцида ову књигу девалвирао и вријеђао, него је извријеђао највеће ауторитете када је ова област у питању. Тако је за Гидеона Грајфа, аутора књиге „Јасеновац – Аушвиц Балканика, рекао да је некомпетентан, за академика Живановића из Лондона који се бавио ископавањем жртава и који је читав свој живот посветио страдалим у Јасеновцу, рекао је да је он лажов, а за академика Василија Крестића навео да је човјек који не познаје струку. Није проблем што је то човјек који тако размишља, већ је опасно то што се он налази, на мјесту директора Музеја жртава геноцида. Прије неколико дана, у Народној библиотеци Србије, промовисана је једна књига иза које стоји дотични музеј, а у тој књизи се наводи да Пицилијеве пећи нису биле праве па тиме ни ефикасне, да у НДХ нису постојали логори за дјецу него су то била прихватилишта, а да је Јасеновац био радни логор у коме је убијено између 10 хиљада, што тврде поједини хрватски историчари, и 130 хиљада људи. Оно чиме оперише Музеј жртава геноцида је између 80-90 хиљада страдалих у Јасеновцу. Не би то било толико страшно да иза Музеја и дотичног директора не стоји предсједник Управног одбора Музеја, владика славонски Јован Ћулибрк, који такође барата са сличним цифрама и тезама. Зато смо на иницијативу господе Грајфа, Живановића и Крестића, направили једну петицију, јер се морало реаговати поводом промоције те књиге, коју је подржало још 50-ак људи од интегритета и упутили смо је министру културе и Светом Синоду СПЦ. Та петиција је названа Апел за одбрану Светих српских новомученика Јасеновачких“, истакао је професор Миодраг Којић, додајући да за разлику од овог имамо частан примјер Министарства иностраних послова Србије које је организовало изложбу о Јасеновцу у згради УН у Њујорку, а сада се спремају да иду у Израел како би и тамо презентовали праву истину о Јасеновцу.
