Представљена књига Ревеник Аранђела Смиљанића

                                                 РЕВЕНИК У БЕОГРАДУ

Да ли је неко место мало нећемо процењивати по броју становника које је у њему настањено, већ по томе колико су велика срца оних који у том месту живе и причу свог родног краја гдегод крену по добру проносе. Наравно што су срца већа и само место добија на својој величини. Баш тако једно велико завичајно срце Аранђела Смиљанића изнедрило је књигу Ревеник (Од Градине до Кадињаче). )“, у издању Архива Републике Српске Представљена је београдско читалачкој публици у Прес центру Удружења новинара Републике Србије, у Кнез Михајловој.

 

Проф. др Радивој Радић говорећи о књизи истакао је да је ова завичајна историја са великом љубављу написана. При том је и напоменуо да је Смиљанић у уводном делу своје монографије истакао да му писање није представљало обавезу него велико задовољство.

– Ревеник се не помиње као такав у средњем веку, али се помиње племе Колунић, који је у овом случају један шири појам. У састав босанке државе овај простор улази почеткм 14. века. У 15. веку углавном се помињу племе Колунић и породице које су настале из тог племена. Не постоје демографски подаци за Ревеник из аустроугарског периода јер је то тада био заселак Колунића. Будући да је Колунић имао преко 1000 становника, могуће да се трећина односила на Ревеник. Колунић је у попису из 1921 имао чак1460 становника. У том случају могуће је да се у Ревенику број становника кретао око петсто. Оно што је мени било важно из новије историје јесу демографски подаци које даје Смиљанић. После другог светког рата, 1948. има само 207 становника, а 1953. тај број је 339 мештана. Након тога следи опадање. Данас је педесетак . Наглашавам да је период до турског освајања, колега Смиљанић обрадио на скрупулозан начин, користећи методологију историјских наука и дао нам је једну кратку, али свеобухватну историју овог краја у неколико векова – рекао је проф. др Радивој Радић, који је Смиљанићу предавао историју византије на Факултету у Бањојлуци.

 

Велике похвале за велики труд аутора истакао је и проф. др Вељко Ђурић Мишина напоменувши да је добро што је Смиљанић професор на факултету и да би требало да се прича о овој књизи одржи међу студентима како би и сами били подстакнути да једног дана напишу књигу о свом родном крају.

– Мало који школовани историчар се окрене историји свог краја. На прстве две руке могу да се изброје. Ово је јединствен случај да се историчар окрениуо свом родном крају. Овакав садржај је могао да направи само школовани професионални историчар који је пре тога читао сличне ствари. Да направи овакав распоред тематских садржаја свог истраживачког пројекта и да га приведе крају. Колега Радић и ја смо закључили да је ова књига капитално дело српске историографије, капитално дело српске еконимије, социологије, теологије… Зашто? Зато што у свим деловима ове књиге имате делова о верском животу, социјалном статусу, миграцијама… У науци постоје шаблони како нешто треба урадити. Ово је шаблон који је пре 140 година направио Јован Цвијић. У овој фантастичној књизи Смиљанић је дуг свом родном крају урадио. Убеђен сам да је онај одозго умешао своје прсте. Овакву једну књигу не може да напише неко ако нема име Аранђел, апостолско, односно анђеоско име. – рекао је проф. др Ђурић. Такође напомениуо је да не постоји слична монографија за било који крај на територији данашње Републике Српске и да је књога Ревеник одличан путоказ

Присутна публика имала је прилику да чује и ревеничке анегдоте у монографији забележене које је читала Татјана Рађеновић, модератор програма.

 

НИСАМ ЈА МАЛИ

– Сећам се дошао сам код баке Даринке у Ревеник и тражио сам неке податке о селу да бих кренуо у писање. Бака ми је овако рекла „Ма мали, шта ће ти то. Боље мисли о потомству, имај дјецу. Биће времена за науку“. Ја јој одговорих „Бако, нисам ја мали ја сам доктор историјских наука.“ Она ми на то одговори „Ти и да си председник државе, за мене си Мали. Ја сам те прала и пресвлачила кад си био мали. И за мене си Мали.“ Ипак, бака ми је рекла прве информације о суседним породицама. Такође, податке сам добијао из сваког домаћинства у Ревенику. Одлазио на ревеничко гробље, гледао те натписе. Ишао сам и у архив Босне и Херцеговине у Сарајеву, где сам нашао доста необјабвљене грађе. Много је било посла, али ја сам уживао у свему томе. – са љубављу нам о писању књиге о Ревенику казује њен аутор Аранђел Смиљанић.

ПОЕТСКИ РЕВЕНИК

– Ова Смиљанићева књига ће за све Ревенилчане и Петровчане представљати не само сведочанство и сећање, него помен и опомену. Помен за све оне наше најрођеније који су остали заувек тамо као вечни чувари огњишта, а нама опомена да се враћамо, да не заборављамо и да чувамо у нашим срцима најдивнија и најтананија сјећања о нашем Ревенику. Свакако треба да се враћамо Ревенику. И сама одлазим тамо, али не баш често. Тај један једини кутак на земљи је мој, сви остали су туђи. Ја увијек у мислима и машти оживљавам завичајне слике , а онда те мисли преточим у стихове. Ускоро излази моја књига поезије и један део завичајних стихова посвећени су Ревенику, Петовцу и Осјечиници као симболу нашег родног краја и нашем пертровачком пољу –рекла је Невена Тољага, рођена Ступар, напоменувши да се поноси јер је Ревеничанка

Татјана Рађеновић, новинарка Српског кола

Насловна фотографија: Прес центар Удружења новинара Србије