Премијерно приказан документарни филм „Пут у непознато“: Деца „Олује“

Војна акција „Олуја“ почела је 4. августа 1995. године нападом на тадашњу Републику Српску Крајину у којој је протерано 220.000 Срба, а скоро 2.000 је убијено. У колони која је тада измучена ратом кренула за Србију, било је на хиљаде малолетника, натераних да преко ноћи одрасту. „Пут у непознато“ је документарни филм о њима, запис који остаје како се страдање српског народа не би никада заборавило.

Данас одрасли и успешни људи, а током „Олује“ само деца жељна безбрижног детињства, које им је неправедно одузето, одлучили су да пред филмском екипом испред које стоји редитељ Ненад Јуришић, испричају све оно што их мучи скоро три деценије. У Југословенској кинотеци је вечерас владао мук, док су се током премијере филма о овом тешком историјском поглављу Срба, слушале њихове исповести о страдању и тражењу места на ком ће коначно осећати припадност.

„Нисмо мислили да одлазимо заувек, ја сам веровао да ћемо се вратити. Кренуо сам у избеглиштво убеђен да није трајно, а онда сам схватио да вероватно никад више нећу видети место у ком сам живео и одрастао“, говори наш истакнути васкуларни хирург др Срђан Бабић који ради на Институту за кардиоваскуларне болести „Дедиње“.

Некада гладни, жедни и уморни у колони која је деловала као да нема краја, саговорници редитеља Ненада Јуришића, присетили су се својих највећих страхова и најружнијих успомена због којих цео филм гледате немо и са кнедлом у грлу.

„Мало нас се сетило да у јурњави понесе воду. После нешто више од два дана пута били смо гладни и жедни. Сећам се да сам имао само малу флашицу воде и таблу чоколаде, која се на сунцу потпуно истопила“, прича Иван Обрадовић.

Документарац „Пут у непознато“ заиста верно осликава свој назив – безнађе, страх, одсуство воље, туга и борба за голи живот се у потпуности преносе на гледаоца, па чак и да нисте имали додирних тачака са жртвама највећег злочина над Србима, после исповести деце „Олује“, биће вам у потпуности јасно како је ова неправда уништила стотине хиљада живота недужних људи.

„Скривали смо се у подруму. У једном моменту су се изнад наших глава чули пуцњи. Могли смо да чујемо лупање у соби куће, а онда кидање постељине са кревета. Хрватски војник је био рањен и у нашој кући је превијао рану. Схватили смо да ако открију где смо, то ће значити да смо сви мртви“, у документарцу се присећа Ђурђица Поповић.

Ни по доласку у Србију, покушај да преживе и прилагоде се, избеглицама није ишао ништа боље, макар на самом почетку.

„Полиција нас је претресала на граници, тражећи оружје и били су изненађујуће груби. Тада сам схватио – ни овде нећемо бити прихваћени и овде смо људи који се сматрају опасним“, закључио је Милан Јапалак.

„Пут у непознато“ је историјски запис, који се тиче свих нас и који би неизоставно требало погледати јер не смемо никада заборавити Србе из Крајине и допустити да избледи сећање на страдање Крајишника, који свој живот деле на пре и после колоне.

Нема коментара

Напишите коментар