Преминуо Петар Стојсављевић, најстарији Далматинац – Врличанин у Прилепском и Крушевском крају

• Фотографија: Петар Стојсављевић 2017. на свакодневном задатку – испаши говеда. Призор раштрканих кућа Милошева, стадо крава са псом чуваром зеленилом прошаране Бушеве планине, неодољиво подсећа на Свилају и Отишић одакле су се његови родитељи населили у Прилепско поље.

После дуже болести данас је преминуо Петар Стојсављевић Пешо из Милошева – сеоцета у општини Крушево, Република Северна Македонија. Рођен је 1937. у Милошеву као пето дете родитеља Боже (1886) и Ружице (1900) Стојсављевић, пореклом из Отишића – Врличка крајина. У склопу далматинског контингента који се населио на мочварним недођијама Прилепском поља средином двадесетих година XX века, пристигао је и брачни пар Божо и Ружица са кћерком Маријом. На пелагонијском простору проширили су породицу са Даринком (1928), Михајлом (1931), Косовком (1934), Петром (1937) и Илијом (1940). После вишегодишњег мучења на неподесном терену Штаверица, становници Милошева (пореклом из Отишића и Кољана) пресељени су на нову локацију подно Крушевске планине, поред пута који је повезивао села Свето Митрани и Пресил.

Уздизање породичних газдинстава у Милошеву прекинула је окупација и распарчавање Краљевине Југославије, а статус неблагонадлежних становника у „Великој Бугарској“ осетили су и Далматинци у Прилепском пољу. Наиме, у јесен 1941. опљачкано је и на изузетно груб начин протерано из својих домова око ¾ насељеника, док је ¼ остала на свом огњишту. Мала колонија Милошево од свега девет кућа, скрајнута од главних путних комуникација није представљала опасност за бугарског окупатора, те су били поштеђени од протеривања. Нажалост, наредне године 01-02 новембра 1942. године десио се највећи ратни злочин у општини Крушево када је на монструозан начин убијено девет невиних, војно-способних српских насељеника из Милошева. Међу страдалим био је и Божо Стојсављевић што је условило да петогодишњи Петар постане сироче, а бригу о подизању шесторо деце на своја плећа преузела је удовица Ружица. Сва њена деца су изведена на прави пут, па кад су стасали за самостални живот ступила су у брачне заједнице са изабраницима из околног македонског народа, тако да је и Петар оженио Стојну Солевски из Вардина. Подигли су кћерке Фаницу, Менку и Елицу и сина Рубинча. Марљиви Петар и Стојна су заједнички живот провели у Милошеву бавећи се пољопривредом и сточарством, а све зарад школовања потомства.

У познијем животном добу Петар је остао удовац, али му то није била сметња да се стара о мањем стаду крава које је свакодневно изводио на испашу. Са њим сам пре седам година (у пољу док је чувао краве) неколико сати разговарао где ме је пријатно изненадио својим памћењем, оштроумношћу, бројним детаљима у вези масакра бугарског окупатора и домаћих сарадника над Далматинцима, задржаним далматинским наречјем, познавањем прилика и људи у околини Милошева итд. Током прошлогодишњег боравка у Прилепу и околини посетио сам га али ме, због нарушеног здравственог стања, није препознао.

На крају треба истаћи чињеницу да је породична лоза Стојсављевића настављена у Македонији и то у Битољу, где је његов син Рубин једном од близанаца дао име Петар.

Поштовани Петре, нека ти Господ пружи мир у рајском насељу. Вјечнаја памјат.

Милош Мељанац