Драган Вилић већ 30 година биљежи тренутке у бесконачности времена
Књижевник Драган Вилић рођен је у Гацку у Херцеговини. До 1992. живио је у Сарајеву, а од 2002. године живи у Америци. Да би се 2021. године вратио у Србију и нашао уточиште у Ужицу. До сада je написао двадесет и једну књигу: четири романа, једну велику поему, неколико збирки поезије, неколико збирки приповједака, књигу мисли и записа, књигу са једном драмом и двије комедије, књигу рецензија, које је писао за дјела других пјесника и писаца и двије необичне књиге написане у коауторству. Једна је збирка поезије РИТАМ СВЈЕТЛОСТИ У МЈЕСЕЧЕВИМ МЈЕНАМА, са покојном пјесникињом Марином Булајић, а друга је КОРЕСПОДЕНЦИЈА, књига која улази дубоко у све сфере живота, микрокосмоса и макрокосмоса, написана заједно са књижевницом Анђом Г. Шушић.
Реците нам нешто више о вашем животном путу од Гацка до Ужица?
– Често када ми неко постави ово питање кажем да ми не бирамо путеве. Путеви бирају нас. Пјотр Дамјановић Успенски, руски путописац у својој књизи У ПОТРАЗИ ЗА ЧУДЕСНИМ каже (парафразирам): Ми о свом животу одлучујемо јако мало. Готово све одлучује судбина и околности. Данас, када сам ушао у позне године, потпуно подржавам ове његове ставове…
– Пут егзодуса, који сам прошао од села Браићевићи, гдје сам рођен, које се налази у брдима изнад Гацка, преко Сарајева у којем сам провео дјетињство и младалачко доба, неколико година проведених у пакленом злу ратног гротла на Балкану, зрело доба потрошено на лутање и робовање по бијелом свијету, повратак на Балкан прије неколико година, је пут који је био предодрђен и стављен пред мене снагом и вољом космичких сила, да бих кроз живот стекао искуство, много научио и припремио се за неминовност, која долази по свако живо биће на овој планети… Одбачени од Бога, остављени на цједилу, у лимбу између истинског живота и смрти, лутамо кроз животну илузију, рекао би Спиноза…
се радују само црви, мрави, кртице и гмизавци, овдје, у Ужицу, већину времена проводим у тиховању и у ишчекивању откровења је ли имало смисла проживјети тако буран живот или не…
Колико дуго већ пишете?
Активно пишем више од три деценије. Писање је покренуло зло рата у БиХ. Вјероватно да није било тих околности мој живот би отишао неким другим токовима и можда не бих никада написао ни једну једину ријеч… Сада, када размишљам о томе питам се да ли бих био срећнији или не и шта је срећа у животу једног малог човјека? У несретним годинама, годинама када је бесмислено лила крв на Балкану, читање и писање ми је помогло да не полудим, у шта нисам сигуран је ли или није се десило, и да преживим. Читање књига и похрањивање знања у мождану датотеку су ме, вјероватно, натјерали и на писање… Но, није ми жао што се то десило. Можда нешто од тога и остане уписано у историју књижевности, бар једна ријеч, а ако и не остане, како каже мајстор Екхарт – било ми је задовољство писати!
Који жанр вам је најдражи?
Најдражи су ми романи. Романописац, ако има таленат, богат вокабулар и велико предзнање најквалитетније се може изразити писаном ријечју. Уједно, то је и најтежи облик књижевности, али ако је дјело успјешно, онда писац има велику сатисфакцију што га је створио. Но нека – Покољења дјела суде, што је чије дају свјема!
Да ли пишете из хобија и задовољства или ипак размишљате о томе како желите да оставите нешто вриједно иза себе?
Има много кориснијих хобија од књижевности и никада нисам писао из хобија. Нисам писао ни због славе (да оставим нешто вриједно иза себе). Писао сам, и сада пишем, са интуицијом и потребом, прогоњен неком космичком силом, која уцртава мој пут. Да ли је тај пут усмјерен ка успону или се стрмоглављује у провалију, ја то не знам и не треба да знам. Испуњавам свој животни задатак и надам се да то радим колико толико успјешно.
Који су најчешћи мотиви у Вашим дјелима, колико је биографског међу корицама Ваших књига?
Тешко ми је одговорти на ово питање. Ја нисам дежурни режимски писац, који је мотивисан и пише онако како му тренутачни ауторитети то намећу. Моје писање је спонтано (посебно поезија, која је експлозија тренутка, слика емоција изазваних: добром или злом, љубави или мржњом, правдом или неправдом… Моја проза је забиљежен тренутак у бесконачности времена, некада исписан реалистично, питко и једноставно, а некада и те како метафоричан и метафизичан, често ни мени у тренутку писања несхватљив… Сматрам да основни мотив доброга писца мора бити ИСТИНА, која је увијек болна, квргава, тешка и слабо се вари за разлику од лажи која глатко клизи низ грло, да би, јако брзо, завршила у фекалијама…
Ко су читаоци којима се ви обраћате?
Моји читаоци су ријетки избраници, они који се добро разумију у истинску књижевност, јер литература коју ја творим није лака литература… Он је тешка и ријетко ко је може „сварити“. Кроз моју књижевност се утире пут од прошлости, кроз садашњост у будућност. Времена се не дијеле по основној подјели, него су сва три временска термина, за које ми знамо, смијешани у једну кашу, јер мислим да ни не посотоје у својој јединствености него су дио вјечности. Постоји само једно вријеме и једна вјечност. Вријеме и простор на овој планети су имагинација и слика наше фантазије…
Да ли нешто ново припремате?
Да… Ускоро из штампе би требало да изађе моја нова књига, која је урађена као трилогија: први дио поезија, други приповјетке и трећи есеј.. Издавач ће бити СКОР – Нови Сад, чији сам ја члан много дуже него што сам члан УКС, Матице српске, УКВ УКРС… јер још док сам био у Америци прикључио сам се овом књижевном покрету и лојалан сам његов члан, ако се за једног бунтовника смије рећи да посједује и мрвицу лојалности…
Новинар Српског кола
Драгана Бокун
