СЛАВИЦА ГРАХОВАЦ: Губерина је бранио искључиво убице, био је институција!

Балкан је место где се мед заслужује крвљу! У буквалном преводу, турске речи „бал“ и „кан“ значе мед и крв, а њиховим спајањем Балкан је добио популарно тумачење као „земља крви и меда“. Адвокат Славица Граховац, која је учила од легендарног Вељка Губерине у својој новој књизи „Анатема – вера и политика на Западном Балкану“ открива да је Балкан простор дубоких, раздирућих емоција, како љубави тако мржње, и да је управо то наше проклетство.

У разговору за ало.рс Славица Граховац каже да је захваљујући Губерини завршила право и да је он 90-тих наставио континуитет Народне радикалне странке и укључио колеге из струке, па се тако и она заинтересовала за политику.

Шта вас је инспирисало да напишете књигу „Анатема- вера и политика на Западном Балкану“?

– Срби су под Арсенијем Чарнојевићем оставили своја огњишта после перманентних напада Албанаца на српска села и са породицама, децом, стоком кренули пут уже Србије, уместо да су се ујединили и на силу одговорили још јачом силом… На Балкану су свештеници раме уз раме са војском ратовали, али и саветовали како политичаре тако и војску. Црква је не само код Срба била и политичака организација, па је у датом моменту преузела ствар у своје руке. Балкан је простор дубоких, раздирућих емоција, било љубави, било мржње, део Европе у коме су страсти увек узбуркане, место где се мед заслужује крвљу. Сам назив Балкан има управо то значење, јер „бал“ на турском значи мед, а „кан“ крв. То је наша анатема.

На корицама књиге су Папа Фрања, патријарх Павле и шеик Хосни, шта они симоболизују?

– Папа Фрања, патријарх Павле и шеик Хосни су позитивни примерци три конфесије које кроз историју нису увек биле пријатељски настројене једна према другој. Шта их разликује од осталих? Папа Фрања се извинио Индијанцима за злочине католичке цркве, инквизицију, сама промисао је послала партијарха Павла – јагње божје у најтежем моменту и ратовима 90-тих на простору бивше СФРЈ, а шеик Хосни јавно заговара јединство православних и муслимана.

Имали сте најбољег учитеља, Вељка Губерину кога су новинари назвали „краљем суднице“ јер су главни претреси због његових театралних наступа били прави спектакли. Да ли вас је он заинтересовао за политику?

– Губерина је био ванвременски човек, један од оних за које кажемо да једна нација изнедри једном у сто година. Изванредан говорник, еудита, познавалац права и кривице. Инсистирао је да брани тешка кривична дела као што су убиства. Био је врхунски професионалац, присталица уске специјализације и није волео сваштарење. Поштовао је људе, потлачене и напуштене, док је за празнике и велике црквене датуме палио свеће онима које није успео да спаси смртне казне. Био је добар психолог, а клијенти су морали слепо да га слушају. Није прихватао, како је волео да каже, „бандогалаве“ људе, који га нису слушали. Волео је изазове и прихватао се најтежих случајева од којих су сви дизали руке. Увео је на себи својствен начин театралност у наше правосуђе, које је до тада било сувопарно и одбојно. Његова суђења су се пратила као најузбудљивији трилер, суднице су биле пуне као на утакмицама Звезде и Партизана. Био је институција! Он се 90-их заинтересовао за вишестраначје и наставио континуитет Народне радикалне странке (НРС) и притом је у све то укључио колеге из струке, као и своје пријатеље и њихову децу. Тако сам и ја постала члан НРС, а затим потпредседник Извршног одбора странке …
Шта је урушило Народну радикалну странку?

– Била су то вучја времена… Срби су се после толико деценија једностраначја тешко прилагодили и прихватили могућност постојања вишестраначја. На крају, после свих перипетија, ипак су прихватили ту могућности и сада имамо вишепартијски систем какав такав, али га имамо. Народна радикална странка није престала да постоји, већ се „замрзла“. Чланови и симпатизери се и даље о пригодним празницима виђају, дискутују, али странке нема у борби за власт, иако је то главна одлика сваке странке. Народна радикална странка чека нове генерације, младе који данас имају 20, 30 година. Чека једног новог Губерину да крене у трку за влашћу. НРС су урушиле унутрашња неслога и међусобна борба за влашћу унутар странке. У то време највећи изазов за све оне које је Губерина повео са собом, било је како скинути управо Губерину и постати председник странке. У све то умешала се и служба и остали извори моћи, и наравно где је много бабица дете је килаво. Борба за власт у Србији је тих година била крајње нефер и веома опасна. Неколико чланова наше странке је на сумњив начин изгубило живот….Губерина је био храбар човек, али није желео да ризикује животе својих најближих сарадника и изричито нам је, у једном моменту, забранио било какво даље ангажовање.

Да ли сте остали одани Губерини?

– Лично ја сам остала лојална Губерини до краја. На крају крајева ми смо били и пословно везани. Када се он повукао из политичког живота и са положаја председника НРС то су учинили и његови најбилижи сарадници. Вељко је остао доживотни почасни председник НРС. У страначком животу, по мени, не постоји већи интерес од реализације циља у који верујемо и због којег смо ушли у дату екипу, тим или странку. Ако је циљ свеобухватан и јасан, странка и припадност нису битни. Битна је реализација циља.

Губерина је у својој каријери бранио 618 људи оптужених за убиства. Да ли сте и ви прихватали да заступате хладнокрвне убице?
– Губерина спада у оне људе који би све, чега се лате, радили са жаром, вољом, великом енергијом, часно и исправно. Да није био адвокат мислим да би био добар психијатар. Он је своје клијенте исповедао и у њима будио поверење, постајао је њихов најбољи пријатељ и последња оаза када их сви напусте. Он је трагао за мотивом. Сматрао је да за свако тешко убиство постоји мотив. Међутим, ја нисам прихватала тешка убиства јер сматрам да нико нема право да другом човеку одузме живот из било ког разлога.

Бранио 618 убица
Губерина је у току своје каријере бранио 618 људи оптужених за убиство. Изречене су 42 смртне казне, а десет брањеника је стрељано на основу донетих пресуда. Имао је 47 ослобађајућих пресуда захваљујући иступању на суду, поготово својим завршним речима. Допринео је да се у Закон о кривичном поступку 1. јануара 1968. унесе чл. 66. „Окривљени има право на браниоца у току целог кривичног поступка“. После процеса у случају Точиловца у Закон о кривичном поступку (ЗКП) унета су два нова члана чл. 84. и чл. 85. којим се побољшао положај оптуженог. Као члан Форума за људска права, Губерина је као представник адвоката Србије и Југославије допринео укидању вербалног деликта.

Ко су политичари који Србији кроје судбину, ко нам смешта, коме је у интересу да будемо представљени као геноцидан народ и лоши момци?

– Знате, највећи непријатељ било ког покрета, странке, народа јесу беда и сиротиња. На овим просторима никада није било великог благостања и лагодног живота. Тек када се италијанска мафија довољно обогатила вратила се у своја села на Сицилији и уложила у разне пројекте и основала банке у којима је уложени новац сигурнији него у сламарицама. Боље рећи купили су поштовање илити респект. То је процес који има свој ток, а то исто се дешава и у политици. Када се неко бира за одређено место, мора да прође кроз више контрола илити сита, да се погледа његово порекло, како је живео, ко су му преци, да ли је добар у својој струци, а највише да ли је добар човек. На основу збира свега тога треба га или увести у политику или му ускратити поверење. За некога ко улази у политику држава мора да обезбеди довољно новца и средстава, како за њега тако и за чланове породице, како не би ни помислио да продаје информације од значаја и слично. Поред тога, морао би да склопи уговор са државом у коме се јасно дефинише све што би могло да буде спорно. Не бавим се тиме ко су политичари који Србији кроје судбину нити хоћу да нагађам.

Адвокатска канцеларија Вељка Губерине била је патриотски настројена, еминентна и без скандала. Да ли је могла да допринесе побољшању политичке ситуације у земљи?

– Вељко је био спреман да у политику уложи самог себе и све своје сараднике у које је варовао, као и у моју маленкост. Знам и верујем да бисмо сви ми урадили много за своју земљи…

Како ће се по вама окончати константни притисци на Србију да се одрекне Косова?

– Ситуација и ова специјална операција нам иде наруку. Све зависи од победника, а верујем да ће то да буде Русија. На крају крајева зашто бисмо ми уопште давали било који део своје територије на захтев ЕУ илити Савета безбености, Уједињених нација и слично. Сви они ће врло брзо морати да се позабаве о свом јаду ако већ нису, а не да воде рачуна о томе да се обезбеди зелена трансферзала, спречи пут свиле или омогући пут дроге и све то преко Балкана! Ситуација се круцијално променила јер пут свиле иде другим рутама као и пут дроге. Балкан не би требало да буде толико битан када говоримо о таквим ракетним системима који могу да униште свет.

Зашто кажете да нам специјална операција иде наруку?

– Иде нам наруку јер ће заувек избрисати унилатерални свет и подржати мултилатерални. Свет после овога више неће бити исти. Свет Истока нас је увек подржавао и сматрам да ми припадамо заједници источних земаља без обзира на различита мишљења о томе. Имам много познанстава у Русији и осећај блискости са руским народом, а последњих година сам често послом била тамо. Русија мора да победи, а то ће бити победа добра над злим.

Губерина је био одличан глумац у судници, рекламирао је самога себе да ли сте прихватили такав стил?

– Губерина је користио све своје способности, умеће и знање да постигне успех и славу. У томе је и успео. Ја сам свесна својих квалитета и знам шта све могу да урадим, а да другога не оштетим. Никада нисам правила фаму око саме себе јер сам баратала чињеницама, тачније истином. Добар део живота сам провела у адвокатској канцеларији једног од највећих српских адвоката кривичара и била сам његов најближи сарадник. Имала сам срећу да се родим у породици надарених, здравих и дуговечних људи, патриота, хајдука, ратника, да то све понесем у гену и демонстрирам на најбољи могући начин кад треба.

Познавали сте Губерину и приватно, какве је нарави био?

– Губерина је био човек кога би свако пожелео за пријатеља.

Како вас је Губерина промовисао у адвоката пре него што сте завршили права?

– Док смо у Хагу заступали осумјичене за ратне злочине на територији бивше СФРЈ, Губерина ми је рекао: „Заврши та права, видиш и сама да ће ово дуго да траје“. У то време сам била истражитељ за српску страну, већ сам завршила Филологију одсек за енглески и немачки језик и уписала права, али се нисам много трудила да то брзо окончам. Требало је и радити, а не само учити. После тога сам се мало више трудила да то иде брже. Једног дана по нашем повратку из Аустралије на насловној страни „Политике“ осванула је Вељкова изјава да је он на поврартку из Аустралије са адвокатом Славицом Граховац. Била сам запањена, то је значило лажно представљање, јер још нисам била ни завршила права. Одмах сам га звала да ми то објасни, али је он кроз смех одговорио: „Ја сам старији човек, па може да ми се и омакне! Ништа се ти не сикирај, то је дневна новина, до сутра се све заборави, а ти ћеш бити адвокат!“. И ја сам постала и остала адвокат.

Да ли Губерина има наследника?

– Сматрам да Губерина као институција мора да има наследнике, а за то је потребна идеја о адвокатури и ментлани склоп људ. Могу да поменем адвоката Милана Сучевића, бившег судију у Загребу, који је као Губерина избегао усташки нож, дошао у Србију и као адвокат наставио даље. Изузетно способан, добар адвокат и добар човек. Ту су и његови најближи сарадници од којих неки више нису међу живима. Милан Вујин и Мара Пилиповић су умрли, остали смо Ненад Вукасовић, Александар Ђорђевић и ја.

Преузето са: Ало

Нема коментара

Напишите коментар